VoivodBG

Ed van der Elsken - Coleman Hawkins. 1958.

Eva Braun - Heart Core Tyler, The Creator - Call me if you get lost Butthole Surfers - Electriclarryland KOIKOI - Pozivi U Stranu Tricky - Angels With Dirty Faces Hiatus Kaiyote - Mood Valiant MIKE - Disco! Drumbooty - Veritas vincit David Bowie - Young Americans Queens of the Stone Age - Queens of The Stone Age

Hvala Đede za sve: https://consequence.net/2021/07/richard-donner-dead-obituary/

Odavno je pao u mojim očima kao tezgaroš, ali ova stvar i bas linija i semplovanje. Lele lele lele

Suglasan. Dobar si album odabrao. Izdržao test vremena, sva psihološka stanja i igrarije na njemu i dalje piju vodu. U pravu si i za njihova EP izdanja, Messiah je baš bio iznenađujuć kada se pojavio, ali kada shvatiš da su to ostaci Selfless sve dolazi na mesto nauštrb težine koju ispaljujuju na tim trakama. A ne bih mogao da ne prestanem da hvalim EP Decline & Fall za koji i dalje potpisujem da je jači od povratničkog albuma u svim sferama. Jednostavna ta atmosfera drobljenja i beznađa je udenuta u kamenu na tom izdanju. Izvrteh i Pure, i tehnički možda nije tvrd album, ali brate taj očaj kojim odiše ga čini rogobatnim za slušanjem, da progutaš šaku bromazepama kada si pod velikim stresom i zaboraviš brige, bez recepta. Post Self, moram priznati da sam pet puta pustio otkako je izašao, i stvarno mi je sve zvučalo kao da se ni ne trudi više. Negde niz put ako se ukači nešto, možda revidiram stav u vezi njega. Albumi koji su manje voljeni od strane Broadrick-a i fanova su solidni, sledili su struju tog vremena, i dobro je da postoje jer nam pokazuje šta je ekipa mogla da učini i napravi kada je pratila trend, ali ipak ostala svoja. Jesu prva tri izdanja da se stave na policu i u muzičku lektiru svuda, kasnija već je nestalo pare i snage i postalo je poput prenemaganja. Nezanimljivo. U svakom slučaju da mi pogledam uživo negde đeda Justin-a sa Godflesh-om dogodine. Amin.

Sve to stoji. I dalje se izražava ko neki klinja sa ulice u intervjuima. Čak iako je mator ko blblija. Pogledaj ako već nisi ovaj, po meni jedan od svežijih prikaza o narkomaniji i vampirizmu gde je sve ubo kako treba. Walken ima malu, ali ubitačnu epizodu: I kako Abel Ferrara vidi William Gibsonov Cyber punk svet. Ima dosta cameo uloga Japanskih dizajenra video igara i muzike. Pride mlađana Asia Argento.

Abel Ferrara je jedan težak i namučen tip i ponekada njegovi filmovi umeju da budu dobri zbog gomile patosa i mraka koje istražuju, ali mogu da se utope u konstantnim preispitivanjima o ljudskoj egzistenciji (pogotovo veri, čovek je hc katolik!) i šta to nas na kraju dana sve pokreće, da uopšte radimo sve ovo? Siberia mi ostavlja pomešan osećaj, na momente je jako rastegnut i dosadnjikav, ali se onda desi nešto posve neobično i nestvarno i ingeniozno da ipak ostanem tu do kraja i vidim kako će se sve odigrati. Film prati Clint-a (Willem Dafoe) izgnanika u Siberijskim tundrama gde drži bar na kraju sveta. Mušterije su mu Eskimi i Rusi, čiji jezik ne razume. Pokušava da pobegne od sebe, ili još bolje da pronađe ono što je izgubio unutar sebe, ali to ne polazi uvek za rukom. I na tome bih ostavio sinopsis, da se ide u dalje prepričavanje ovog kratkog nadrealističkog filma, , i treba da ostane nešto za lični utisak ako se usudite da ga pogledate. Vratio bih se na Abela, on je star čovek, gura ka 70-toj, i stvarno je pohvalno kada i dalje imaš snage da radiš bilo šta u tim godinama. Ovo je ujedno i peta ili šesta kolaboracija sa glumcem Willem-om Dafo-om koji je evidentno velika muza Abelu, i čini se kako on projektuje sebe kroz Dafo-a. U suštini ovaj film je uvid u stanje uma, samog režisera. Dafo je specifičan glumac, svoje umeće je kovao u pozorištu, i to se može videti tokom filma, koji je više postavljen poput predstave. Postoji scena u kojoj Dafoe razgovara sa samim sobom, u tri verzije, otac i sin i njegov lik. Ako se neko seća njegovog preteranog performansa unutar prvog Spider-man od Sam-a Raimi-a, na tom je tragu definitivno i na momente deluje kao parodija, ali opet ingenioznost Willem-ova je ta što iako možete da se zacerekate, on bukvalno ne trepće dok sve to radi i iznosi sa gracioznošću i stilom do kraja, gde ćete ipak ceniti njegovo umeće i prestati da se smejete. I tu leži ingenioznost Ferrare, da odabere Dafo-a, koji razume šta mu je predato i sa čime mora da radi, većinu scena sam. Neki drugi glumac bi poklekao i film bi bio komedija. Vratio bih se ponovo na Ferrarinu zamisao, ako ste ikada čitali bilo koju vrstu knjige iz psihologije, Frojdova dela, a posebno o ljudskoj podsvesti Carl-a Jung-a, uvidećete da su mnoge stvari crpljenje iz njihovih učenja i pisanja. Animus i Anima, preispitivanje svih životnih razdoblja od detinjstva pa do starosti, plodnost i trulež, film obiluje jakim scenama koje poseduju sve to. Ali istovremeno se čini kao da se trudi da napakuje što više takvih stvari u kratak rok trajanja, i skače sa scene na scenu i time kao da potencira da ima ADHD poremećaj i verujem da će zbog toga biti neinteresantan mnogima i da će ih odbiti čak i da ga završe. Neke scene su inspirsane starim filmovima iz 70-tih, gde se nasilje i golotinja susreću bez pardona, a i ujedno bez ukusa, iako efektivni i potresni, mogli su da budu skraćeni. Da sumiram ovo čitavo iskustvo, često se žalim kako su filmovi postali lagani za konzumiranje, jako malo truda i razmišljanja je uloženo u pravljenje istih, i retko se dešava da neki naprave izazov. Mislim da je Ferrara bio na dobrom tragu sa ovime, ali se izgubio negde u svojim pećinama i rasplinjao se sa raznim detaljima. Jeste naporan za gledanje, i posve je pretenciozan, ali je dobro videti da neko ima volje i snage da isporuči nešto svoje, a da nije sastavio nekakav korporativni entitet. 5 tvrda da ne može biti tvrđa. Za kraj ostavljam vas sa najjačom scenom u filmu, koja jeste spoiler pa možete i ne morate da ispratite. Willem Dafo je car.

Teška je pesma, mada, ako bih sada pustio nešto sa Pure ili Streetcleaner-a našao bih tvrđe stvari. Što? Neke stvari treba završiti i onda otići dalje. Baš je prelep momenat kada bilo šta ima svoj normalni kraj, nego da se na silu gura sve.

Godflesh je sa ovom pesmom nazad u danu stavio tačku na jednu bogatu karijeru, koja se ne može samo svesti na pionire industrial metala, već svega što je ikada imalo veze sa elektronikom i ekstremnim zvukom. Reči pesme su svedene i melahnolične: Nature will step on you Nature will eat you up Jesu...Jesu Nature don't care for you Nature don't see you Jesu...Jesu You're Fucked You've Lost I onda posle svršetka svih tih soničnih eksplozija i nekoliko minuta tišine dolazi nenajavljena poslednja bezimena pesma, koja počinje nežnim tonovima klavira i Broadrickov vokal, zvuči kao da se pročištio posle svog besa i jare koje smo slušali od početka albuma, od samih početaka benda. Umro je Godflesh, a rodio se Jesu. Iako su se mnogo godina kasnije ponovo vratili na scenu kao Godflesh i pokazali da u njima i dalje kulja vatra i žeđ za pomeranjem decibelaže i muzičkih granica, nekako mi se čini da je ovo bio jedan od najlepših momenata u modernoj muzici gde je zaista trebalo staviti tačku na čitavu priču, i nikada se više ne osvrnuti nazad. If I could see without your sight I would not be alive If I could see without your sight I would be alive If I was alive If I was alive If I could be If I could be