Жика Богдановић рођен је 1932. године у Београду, где је 1954. започео успешну каријеру новинара и публицисте. До 1964. био је филмски критичар и уредник културне рубрике Борбе, а потом уредник Танјуга. Од 1968. до 1976. био је уредник културне рубрике недељника Нин, да би потом прешао на место директора и главног уредника Издавачког завода Југославије. Директор Југословенске кинотеке постао је 1981. и на тој функцији задржао се све до 1990.
Објавио је књиге Велики век филма (есеји о филмској комедији, италијанском неореализму, јапанском филму), Од филма до филма (есеји о великанима филмске режије), Рађање америчког звучног филма, Чудесни свет Ђорђа Лобачева, Алекс Рејмонд или последњи пут кад смо били млади, Чардак ни на небу ни на земљи: настанак и живот београдског стрипа 1934/1941 и друге.Богдановић се дуго и континуирано бавио и критиком и есејистиком у области популарне културе, посебно стрипа, телевизије и џеза. Био је оснивач и главни и одговорни уредник Пегаза, часописа о теорији и историји стрипа и визуелних медија који се изражавају графичким путем, као и члан редакције Филма данас и стални сарадник Филмске културе и Екрана. Часопис Пегаз проглашен је у анкети Вјесника најзначајнијим издавачким подухватом у 1975. години, а Богдановић је више пута награђиван за допринос развоју теорије и историје стрипа.
Жика Богдановић био је писац и редактор лексикографских јединица из области филма за југословенско издање Малог Ларуса („Вук Караџић”, Београд), Популарну енциклопедију („Бигз”, Београд), сарадник и писац лексикографских јединица за Енциклопедију филма у издању Лексикографског завода из Загреба.
Као новинар извештавао је из Велике Британије, Француске, Камбоџе, Италије, Египта, Етиопије, Судана, а био је и стални дописник из САД и Африке.
У Издавачком заводу Југославије као уредник потписао је више од стотину наслова, а покренуо је и уређивао неколико едиција, међу којима и Плаву птицу, Зенит, Кентаур, Поларис. Жика Богдановић успешно се бавио и превођењем, а неки од најзапаженијих аутора које је преводио били су и Јунг, Лем, Кларк, Толкин.
Богдановић је био и хонорарни предавач на Факултету драмских уметности у Београду (предмет Медији визуелне нарације). Током седамдесетих година прошлог века у више наврата био је позиван да студентима ФДУ одржи предавања о језику и поетици стрипа.
У оквиру свог програма „Разговори у Кинотеци”, пред крај 2019. године Југословенска кинотека организовала је снимање вишесатне професионалне исповести свог некадашњег директора Жике Богдановића. Тај материјал чува се као сведочанство једне епохе нашег филмског архива, али и целокупне српске и југословенске културне сцене. У разговору са садашњим директором Југословенске кинотеке Југославом Пантелићем, Богдановић је поделио сведочења о преломним тренуцима каријере која ће свакако бити значајна за будуће теоретичаре и истраживаче седме уметности код нас и у свету.
Последњих година Богдановић је био сарадник специјализованог филмског часописа Кинотека, који од 2017. издаје Југословенска кинотека. Наша установа недавно је објавила и његову последњу књигу Пријатељи драги, не заборавите ни старе филмове. Нажалост, Богдановић није дочекао промоцију тог дела у коме се вратио својој првој љубави, седмој уметности.
За монографију Југословенске кинотеке, која је објављена 2019. поводом 70 година од оснивања наше институције, њен трећи директор написао је есеј Први пут када сам видео Фордове „Плодове гнева”.
Време и место сахране Жике Богдановића биће објављени накнадно
