VoivodBG

Sada legalizujemo mito cenovnik za zdravstvo?

Po Garth Ennisovom suludom serijalu o specijalcijam koji krkaju superheroje koji nisu cvećke u tom univerzumu. Deluje dovoljno politički nekorektno i iščašeno da će možda uspeti da uhvate duh stripa.

Rekao sam sebi ako baš moram da odem na Fest i da pogledam film iz čitavog kataloga biće to Suspiria Luce Guadagninoa. I tako je i bilo, iako sam sebi mogao da priuštim sebi tu nelagodu da gledam kopiju sa Netflixa preko nekakvog torrenta suzdržao sam se jer sam želeo da imam ugođaj velikog platna. I drago mi je što me predosećaj nije prevario jer je Suspiria (2018) jedan veliki film! Ukratko da se ogradimo od Arđentove Suspiria, koja je onovremeno zaista imala super boje za nekoherentan horor film i prijatan OST odrađen od strane Goblina koji povremeno volim da izvrtim, daleko je ispod nivoa nove Suspiria koja je u suštini uzela samo jedan deo koncepta iz originalnog a ostatak je jako vešto i kompleksno novo i sveže delo. Premisa je slična kao i u originalu tu je ženska plesna škola, mlada Suzy Bannion (Dakota Johnson, svi je znaju kao onu malu iz 50 nijansi, ali sve više pokazuje da ume da glumi!) dolazi u plesnu trupu u Berlinu i to baš u vreme Nemačkog proleća kada je dosta ljudi ginulo i nestajalo tokom terorističkih napada. Plesna škola je samo za žene i devojke a vodi je bukvalno matrijarhat žena na čelu sa Madam Blanc (Tilda Swinton, žena je besprekorna glumica, ne bih da kvarim ugođaj ali ima čak tri uloge u filmu!) Mlade devojke iz plesne škole nestaju a u sve to se povezuje i stariji psiholog Klemperer koji je imao poslednju učenicu kdo sebe na terapiji pa zagleda u slučaj jer ga njegova nesrećna prošlost mori. To je neka kratka postavka, film je dosta umereniji u početku naspram originalnog filma. Prva razlika je u bojama, kako je original bio napojen jarkim neonskim bojama, ovaj film ima realističan prikaz i više se odigrava u mraku (a na kraju dana šta je strašnije od tmine?) i postepeno gradi tenziju, što svakako manjka današnjim hororima. Ukratko bih ostatak sumarizovao ovako, odlična koreografija plesa, dosta detaljan i maštovit prikaz okultizma i naravno totalni maelstrom koji se razvija što film ide ka kraju i samo se otkačinje. Skoro nisam imao lepši ugođaj u bioskopu zbog toga, osetio sam nalet vrućice u čelu i obrazima, dok se sve predamnom izdešavalo na veliom platnu i omađijalo me. Apropo likova ovde imamo svakako likove od krvi i mesa do kojih nam je stalo dok u originalu to su dvodimenzionalni papirni likovi koji su tu da bi bili pogubljeni na najgroteskniji način. Kroz ceo film se proteže nekoliko dobro postavljanih i zahtevnih tema. kako je to biti majka i žena, osećaj krivice i nerazjašnjene misterije i komentar na tadašnja dešavanja u Berlinu te daleke 1977 godine. Nekome će ovo možda biti previše, ali cenim kada natprirodni elementi mogu da se uklope sa nečim što se zaista desilo u našoj stvarnoj istoriji i da imaju smisla. Siguran sam da će biti onih poklonika originala koji neće hteti ni da čuju za rimejk, koji u stvari nije rimejk već dovoljno hrabar, neobičan, lud i svež film koji može da stoji za sebe, ali bi trebalo da mu daju šansu. Bravo Luca, glumicama, koreografu i montažerima! Najviši red pohvala ide i muzici koju je radio Thom Yorke, koristeći stare sintisajzere i moogove i električni klavir napravio je toliko nabujanih tema koje se nadovezuju na sam film i ulaze vam pod kožu da će te i posle filma rado izvrteti ih iznova, kao hipnotisani.

Kakva je prevara Jarmush postao, mislim se grindhouse zombie film na Kanu. Novi Besson, vraća se onome što najbolje ume akcijašima i femme fatal. Plus Cillian Murphy je konačno u nekom filmu, nekako je sklisnuo sa filma otkako glumi u Peaky Blinders.