Čini mi se da je danas postala prava retkost da se napravi film koji istovremeno može da izazove ekstremno gađenje i navale negativnih emocija, a ponovo tokom istog da se obrne za 180 stepeni i da napravi upliv pozitivne energije.
Bad Boy Bubby je baš takav film.
Bubby (Nicholas Hope) je odrastao čovek od 35 godina sa umom maloga dečaka, koji je protiv svoje volje živeo u podrumu sa svojom incestuoznom majkom, koja mu ne daje da izađe napolje, seksualno i fizički ga maltretira.
U neskladnu porodicu se vraća i otac, i tu Bubby dolazi do tačke bez povratka, oslobađa se i odlazi u stvarni svet, koji ćemo još bolje upoznati kroz Bubby-ev pogled na isti. Ono što ćete videti biće istovremeno otužno i smešno, potresno i divno.
Film na intiman način prikazuje njegovu bolest, čije ponašanje nije došlo od njega samog već od sredine u kakvoj je odrastao. I mislim da tu pogađa u centar, hrabro i bez pardona.
Fotografija je izuzetna, a režiser je napravio mali eksperiment, uzimajući čak 31 direktora fotografije.
Zaista ne bih voleo više da pričam o filmu, neke stvari jednostavno morate doživeti, čak i kada su neprijatne, a ne možete da skrenete pogled, i nastavite da gledate do kraja.
