Vlaja Buraz

Не мора нужно бити тешка глупост. Мени су албуми без Вотерса поп музика са лијепом атмосфером и изузетним гитарским дионицама. Зашто поп? Јер немају никакву озбиљну поруку, мотив, суштину. Лијепо ради лијепог - посао због посла. Сад ће бити то исто, само са још мање "суштине", инструментално. Гилмор је увијек лијепо свирао гитару, тако да не видим ништа спорно. Опет, и да буде најгори шрот са нула бодова Пинк Флојд атмосфере, може им се.

Негдје сам чуо неку ствар од ових младића кад су се тек појавили и били су ми превише намјерено усиљено ретро. Плус што ми се није свидјело што су гостовали на турнеји Металике, тако негдје некад то сазнах. Генерално, Металика је највећа а онда почесто са њима се покушава људима увалити свашта... Елем, недавно мој фејзбук пријатељ колега Скорупан из бенда Тона, окачи спотић за "Night City"... И ја се лијепо изненадих. Као Thin Lizzy, тако је нека и тематика вечерња јебачка, релативно чиста продукција (у односу на моје сјећање), коректна ствар. Поскидам албуме па полако. Засад сам на посљедња два. Крећу се све више чистоћи, посљедњи албум је баш добар звук, масиван али чист - нема шта да се крије и муља fuzzom. Наравно, у први мах је тешко заобићи асоцијацију на тромеђу Black Sabbath (неподношљива лакоћа тешког рифовања), Corrosion of Conformity (њихова прозрачнија ера цирка 1994) и... Clutch. Могуће можда због нумере "Dying Earth" која би комотно могла на Robot Hive / Exodus (ремек дјело своје врсте). У сваком случају, има се рашта чути. Још једна сличност са Clutch је албумност албума - на прво/друго/пето слушање, тешко је било шта ухватити за главу или за реп али се уочава та нека монолитност која обећава. Подршка за младиће.

1. Желим да полно општим са Лејди Гагом... али само са овом периком на њ. глави. 2. Колико би ме Ентрекс мање нервирао да Чарли и Скот нису такве дроље за медијском пажњом (између осталог).

Алах се одушевих... ДЛРот - непрејебива институција инспирације!

Мелодичност? Е, ено вам га тамо Џоји Темпест. Елем, скинух овај албум јер некако и Хелстар дође на ред... и морам признати да није лоше. Штавише, веома поштено. Нисам љубитељ халфордисања, али екипа свира баш момачки. Преискрен сиротињски метал.

Гитар солаж је велејадан и у тренутку појављивања је тако убио атмосферу која је... пајеботебогимајулиовиљудидушу. Мене нервира њихова кућна продукција односно недостатак рада на детаљима као што је малоприје поменути. Међутим, то не мијења чињеницу да је ово најенергичније кување које нам сервира било ко од старе гарде. Ако ћемо судити по пјесми, тачно аритметичка средина посљедња два албума... што ни у ком случају није лоше.

Џуле је мадафакин суперстар. Неописиво сам одушевљен овим понашањем, замало толико да бих занемарио да му је музика постала очајна. Реално, јебе - не вади.

Па ако си ти сконтао, онда очигледно није довољновисокоинтелигентан начин... а и каква би то фора била? Причамо о Џудасу а не Гођири.

http://www.blabbermouth.net/news/judas-priests-real-life-spinal-tap-stories-video/ Гледам то и мислим се како је Спајналтапастије од самог Спајналтапа само њихово причање Спајналтаполиких прича. А онда се сјетим да има људи који Џудас схватају озбиљно и, логично, сјебем се.

Супер интервју са Гор(х)амом: http://rockguitardaily.blogspot.com/2014/06/scott-gorham-still-proving-it-rock.html Посебно сам се исмијао на: Да ли је неко слушао албум Black Star Riders, утисци?

Вратили: http://www.blabbermouth.net/news/its-official-singer-steve-zetro-souza-is-back-in-exodus/

Штета се не усликати са Беладоном, факат. А ова фотографија горе, некако чудно видјети Скота са неком гитаром на којој се може свирати соло. Него, неку вече пустио онај концерт из Чикага, да након дуго времена провјерим да ли је мој утисак био реалан - да је то једно од најјаднијих концертних видео издања (и звук и слика)... и ваистину, прејадно. Дакле, у ишчекивању наредног - који Вам је омиљени видео скот/деведе овог бенда? Званични, незванични, дај шта даш.

http://www.blabbermo...-for-new-album/ Прикладан коментар: Мада мени тај албум звучи више као да су га снимили без појачала и било какве електротехнике, сагласно сам ужаснут поновним избором Брендана О'Брајена. Мислим, човјек јесте урадио чуда са Стоун Темпл Пајлотс плус што је био изузетан сарадник на хрпи легендарних албума, али то су сасвим неке друге приче. ЕЈСИДИСИ би требало да поново пронађу струју изгубљену тамо негдје прије Болбрејкера. Уз помоћ кога - не знам, али Брендан, сумњам у старту, што се тиче форме. Сам садржај - суштина - пјесме, тешко да могу бити горе од оних са Блек Ајс... а и ваљда их неће бити толико.

Пјесма је нешто као Џудас Прист, само лошија.

Тај на врху ми је дупли... а ова три испод, емоције.

Знате ли шта значи "Turbo Lover"? Из часописа Rock, #113, јул 1988. године

http://bojan5150.wordpress.com/2010/12/27/muzika-za-slusanje-tokom-citanja-ili-neceg-drugog/ Јбг, прво што се блог преселио, а друго што сам на wordpressu селио... на дну текста су два исправна линка. А ево успут ово: http://youtu.be/GDaobFVkh7Q

Нисам одавно добио минус на овој теми, а не могу ни стално добијати минусе на теми "Винил култ". Стога: http://youtu.be/f5GmsW9BQ50

Мрзи ме, Давиде Лазаре Галићу.

Посљедњи, а можда и задњи ("отићи са стилом"):

Са малим закашњењем скинуо сам актуелно видео издање, па погледах већи дио... Позитивно је што свака ствар може на телевизију као спот, тако некако ми дјелује режирано. Солидна фотографија и монтажа, нема оних блиц кадрова незгодних за епилептичаре и старије омладинце, све је фино ушминкано, посебно звук... што је и ЛОШЕ. Као што рече Морфи на претходној страни, општа невјерица колико је звук препеглан. Као студијски снимак релативно сирово и јефтино миксован (како то ради Хуан Уртега) на који је веома вјештачки додата публика. Нису они ни први ни посљедњи бенд који је то тако урадио, ал' опет, разочаран сам. Претјерује се са пеглањем, стварно су људи изгубили мјеру.

Ја сам преспавао неколико часова, ал' откуд ову ствар да свирају и да ли је то постала честа појава?

Лазару, кад доводиш Лауднес?

Колико се пута то десило у историји музике? Реално, нема правила. Обзиром колико су обожаваоци групе Блок аут посвећени, мале су шансе да ће садашња постава неког "дебело зајебати" тако што на концерту неће одсвирати неку од много вољених нумера депресије младости слушаоца и колектива који је произвео услове за настанак нумере. Не схватам шта је толики проблем да се прихвати ситуација - пукло је на два дијела. Можеш слушати један, можеш други, можеш оба... мо'ш ниједан, ал' ствари тако стоје и то је то. И да Блок аут и Никола, респективно, више не направе ниједну пјесму да ваља, па шта? Толико је добрих бендова квалитетно отишло у к., а многи се никад нису вратили... Нека ствари иду куд су пошле.

Сагласан. Реално, на пјесму имам милион замјерки: те овај стих бих промијенио, те другачији гитарски ефекат, те избаци ово-оно, продукција... међутим, атмосфера је тако топла и безбрижна да је не треба кварити, ни претјераним коментарисањем. А и нека симболика, лафо, ријека: живот тече даље. Било, прошло. Овакав Блок аут, на пола пута према назад - првој половини првог албума, без дебелог деприматора, чини ми се да бих могао да слушам. Није то више то савршенство гланцања гуменог пениса Силвије Плат на који су многи скривени и нескривени готичари сасјекли тужне вене, већ један мало просјечан, мало другачији рок бенд. Није да их имамо вишка. Од мене плусић.