Vlaja Buraz

Rusini - lažni rusi?

Užas. Elem, 28.07. su MAJKE najavljene u Banjaluci, a to je jedini bend koji mi je važniji od Pero Defformero, stoga, ako od toga ne bude ništa (kao što to inače zna biti sa koncertnim dešavanjima u ovom gradu), nadam se da ćemo Brko i ja iskopati topografske mape za traženje Ruskog Krstura. U svakom slučaju, samo nek' se svira, da se širi poštena riječ!

Smrt Popa Gilberta Jovovića

http://www.roadrunnerrecords.com/blabbermo...ewsitemID=76506 WTF?

Preskačem generaciju pošto sam krenuo kucati u 12:30. Konačno rješenje je "Scared of You" - prva stvar na albumu Slow (2001). Tu je spojeno kompletno opštecivilizacijsko muzičko nasljeđe. Još je fora da je on sam sve odsvirao, znači, sve što se čuje na toj pjesmi. *** Treba vremena za Kotzena. Ali stvarno treba vremena (dolazi s godinama). I treba biti u posebnom štimu, ne za slušanje hard roka ili šmirglanja gitare, već za tu neku rok varijantu sa proširenom osnovom (to uglavnom metalci ne mogu). Opisaću proces kod sebe. Ronan Varvarin mi je svojevremeno poklonio 1. i 3. album na diskovima, znači, Richie Kotzen (1989) i Electric Joy (1991). Oba instrumentalna. Prvi počinjem slušati i odbacujem zbog klasičnog Shrapnel zujavog tona gitara. Treći već ima smisla, instrumentalna funk/shred svirka sa popriličnom čistom gitarom. Kontam kako ima smisla. Možda godinu dana nakon toga, sasvim slučajno (što je način kako sam počeo slušati 90% muzike), nabavljam Break It All Down (1999), kompletno vokalni album, prepun laganica, maksimalno uprošćenog karaktera. Prvi utisak je bio "Čovječe, šta se desilo s tobom?!", a drugi je bio "Ovo je dosadno"... I tako je stajao 2-3 mjeseca. A onda se sjetim poslednje stvari na albumu ("I'll Be Around", obrada The Spinners), ne znam ni ja zašto. Onda shvatim njegovu koncepciju i vidim da je čovjek koji podržava princip "nikad žena, uvijek žene" (isto kao i ja). Tu se počnemo razumjevati. Polako prihvatim i ostale stvari sa tog albuma. Počnem da nabavljam albume, nabavim (skoro) sve, zahvaljujući upravo Dušanu. Krenem redom. Upadne mi za uho njegov drugi album, Fever Dream (1990), kompletno vokalni na kojem je on još uvijek svirao Ibanez gitaru i koji je heavy rock na najboljem tragu Van Halen škole. Na prvo slušanje tri hita, "She", "Yvonne" i "Wheels Can Fly". Jako brzo shvatim da je to rijetko odličan album. Ostali albumi, tu i tamo. Smeta mi isto ovo što smeta i Dušanu, "zašto on, majku mu, ne štema tu gitaru kako je bog rekao, kad već zna?!", a to se odnosi da nema upadljivog sviranja. Međutim, uglavnom ga ima (na svim albumima), ali, ne na prvu loptu... No dobro. Nakon nekog vremena pređem na Mother Head's Family Reunion (1994). Naiđem na "Reach Out (I'll Be There)", kod nas poznata kao "Nađi me" u izvođenju Oktobra 1864, originalno Four Tops. Ima nešto u tome, mislim se, momak sa Shrapnel etikete da to obradi a da nije zajebancija. Skontam naslovnu stvar. Dalje, "A Woman and a Man", "Love Divine". Zavolim i taj album. Naredna tri (Wave of Emotion - 1996, Something to Say - 1997, What Is - 1998) preskačem jer mi zvučno jako loše djeluju, loš miks (Lole Diro & Dexter Smittle), ima pokoja pjesma, ali nije to - to. U tom trenutku shvatim da sam zaglavio, da je on izdao još albuma ali ih ja nemam. Skinem s neta u paketu Slow (2001) i Change (2003). Počnem slušati Change i zgadi mi se. Nekakva loša elektronika, pjesme za loš MTV, preproducirano. Slow otpišem u istom paketu. Međutim, nakon nekog vremena, ubacim da poslušam Slow... SCARED OF YOU. Ne treba više ništa reći. Skontam da je odličan album, svega jedna ljigava stvar, prvih par stvari su malo jače, a onda drugi dio idu laganice i kao poslednja stvar fenomenalan fusion instrumental "Conflicted" koji počinje u jazz maniru a završava heavy. Dam još jednu šansu albumu Change, i skontam da i tu ima na kraju instrumental u sličnom maniru, "Unity". Međutim, Change mi je i dalje ljigav. U međuvremenu izađu još dva albuma. Get Up (2004) i Into the Black (2006). Prvi je ležao na hard disku jer nisam naročito bio zadovoljan zvukom i činjenicom da su pjesme poprilično rokerske (ahahahh). Drugi mi je momentalno legao. Baš onako ličan, emotivno nabijen album. Jedan od top 3 albuma prošle godine, pisao sam o tome. Onda iz dosade nabavim nekakav bootleg iz Tokija, godina 2004. i svidi mi se "Kost & Koža" pristup trio svirke, a uz to skontam da je tom prilikom uživo izveo veći dio pjesama sa albuma Get Up. Shvatam da su to odlične pjesme, posebno numera "Special" koju u jednom periodu slušam po 10-ak puta dnevno. No, i dalje nisam zadovoljan zvukom Get Up. Trenutno slušam Wave of Emotion i What Is i kontam kako su dobri albumi... Tako nekako. U svakom slučaju, najljepša stvar kod njega je što je svaki njegov album stvarno unikatan izraz njegovog stanja - skup iskrenih (što ponekad podrazumijeva ne-tako-inteligentnih) pjesama nastalih u tom trenutku (nekad manje ili više zaokruženih), i što nije opterećen nikakvom "potražnjom" od strane njegovih fanova. Njegov stil je rokenrol sa bluz/fank/soul osnovom i povremenim džez komplikacijama, međutim, taj se stil krije iza pjesama. Mene podjednako oduševljava njegovo pjevanje i sviranje gitare, štaviše, pjevanje češće izbija u prvi plan. Kod sviranja gitare mi se sviđa to što svira tečno, prirodna je svirka, nema efekata, nema nekakve pirotehnike, sve je čisto muško štemanje gitare, uštekaj se u pojačalo i onda se bori sa njom. Muka mi je, brate, ponekad, od sve te mašinerije, trigerovanih bubnjeva i modernih pojačala pa kad retard iz Korna/Manowar/Najtviša (tuga je što je danas sve to izjednačeno) pritisne jedno polje na gitari (čak ni kvintu ne hvata), iz pojačala izlazi kao da voz ulazi na stanicu. E, tad Kotzen djeluje najbolje. Znači, kontam kako niko ovdje nije imao priliku da se upoznaje sa njegovim albumima na sukcesivan način. Trenutno spremam ispit iz pedagogije, pa da ubacim nešto. Znači, da se upoznaje sa njegovim albumima redom, jedan po jedan. Svi uglavnom imaju mp3 na hrpi. Ne valja to. Za proučavanje i dalje smisleno učešće na ovoj temi, moja preporuka bi bili albumi: 1. Fever Dream (1990) 2. Mother Head's Family Reunion (1994) 3. Break It All Down (1999) 4. Slow (2001) 5. Into the Black (2006) Tačno tim redom. Slušajte pažljivo, dajte im šansu, sve će vam jako brzo biti jasno. E sad, druga je stvar što vam se to možda ne svidi. Mislim, koliko vas ovdje voli The Rolling Stones? P.S. Hronološki su izostavljeni albumi saradnje sa Greg Howeom (Tilt - 1995, Project - 1997), The Inner Galactic Fusion Experience (1995), Bi-Polar Blues (1999), Vertu (1999), Acoustic Cuts (2003), Forty Deuce - Nothing to Lose (2005). Vertu je stvarno pritisak. Forty Deuce je solidan RK album sa pank rok dozom, a ova dva sa GH i The Inner Galactic Fusion Experience su za vlažne snove gitarista ali ja ne nalazim naročito zadovoljstvo u nj. slušanju. Bi-Polar Blues je upravo takav kakvo mu je ime, album odrađen za Shrapnel, ali ugodne atmosfere. Acoustic Cuts, samo drhtavi glas i gitara... Na prvo slušanje sam mislio da je on potpuno lud. Onda sam se sjetio da sam davno shvatio da je on lud, a to tako treba biti.

WTF 1. Posted 2 minutes ago 2. This post has been edited by Dersu Uzala: 3 minutes ago Ali dobro. Ko nije gledao Leningrad Cowboys Go America... Neka to učini kad bude imao prilike. Ja sam juče pogledao Anchorman: The Legend of Ron Burgundy... Jako zabavan i na momente inovativan film.

Izmjena: preskačem generaciju. Pa eto, i ti si udario po Petrukiju, a sad, činjenica je da je njegova svirka dosadna da dosadnija biti ne može. Nabrajanje nota. Što onda Kotzen ne bi mogao da ga pljune kad popije 2-3 rakije a nema šta da pritisne nakon svirke (Čolin princip: Mjerkam te mjerkam i poslije svirke čekam...)? A sad, vidim da misliš onaj intervju za čileanski web zine što ja svojevremeno ostavih link, ali, mislim da si pogrešno shvatio kontekst. Mislim da je njegova izjava bila više u razočaranom stilu, kao "K'o da će im djeci zubi poispadati ako pokažu muda da izađu iz te korporativne sjenke i pozovu mene." Tako sam ja to shvatio.

Dobro, a imaš li kakve dokaze za ovu stavke o pljuvanju, alkoholu, slobodnom prevodu i to? Link za onaj čileanski web zine više ne radi, ali je bio poprilično otvoren pri tom intervjuu (po pitanju G3), za razliku od uobičajene priče tog kruga gitarista kako je sve divno i krasno i kako su svi mali drugari. Pri tom se ne sjećam nekog pljuvanja a znam da je spomenuo da mu je Vai udijelio komplimente. Što se tiče pljuvanja kolega, jedino što ja znam je da je popljuvao (i pljuje) ove likove iz Poison, ali sa druge strane ima nevjerovatno poštovanje prema Vertu ekipi tako da je sve to izbalansirano. Mišljenje prožeto emocijama, svi ga mi imamo. Dalje, ja sam rekao izvrnuo Poison i Mr. Big. Taj album od Poison je jedini validan njihov album, a što se Mr. Big tiče, oni su njega zvali, a 3. i 4. album (sa Gilbertom) su svejedno kritični. Sheehan nije htio da radi sa Martinom tako da je tu Kotzen krpio krajeve. Sam je Gilbert rekao da je razočaran kako je Mr. Big ispao s obzirom koliko je potencijala tu bilo. Opet, sve je ovo priča napamet, jedino što bi se moglo podvesti kao činjenično jeste da je G3 (kao reper za neko poređenje) suviše korporativna priča i da se sa te strane Kotzen tu ne uklapa. No opet, Gile je uletio (ni 10 godina mu nije trebalo), uletiće i Kotzen tu.

Gledam nešto ovu temu i mislim se kakav jebeni idiot trebaš biti da brišeš poruke na njoj, posebno "Mirka Vasiljević" komentar. Ali, imamo i takvih. Elem, krenu priča na Paul Gilbert temi, pa da premjestim ovdje onaj dio koji ne treba biti tamo, što se tiče Kotzena i toga da je drkadžija: 1) Njegova saradnja sa bendovima Poison i Mr. Big - kako je oba benda izvrnuo naopačke kad im se pridružio. Stavite se u njegovu situaciju: čovjek ima definisan stil, htjeli ste me - dobićete me. Paralela, Vai sa Whitesnake - Vai je čak bio postavio uslov da je on jedini gitarista na ploči, Vanderberg je uzeo dopust zbog navodne povrede ruke. Ego? Nema većeg od gitarističkog ega. 2) Dalje što bi moglo implicirati na karakterizaciju "drkadžija". On generalno ima nekih psihičkih problema, patio je od pretjerane stidljivosti, a onda je malo spalio mozak alkoholom i drozama pa se sad bori sa unutrašnjim demonima. Takođe ima i momenata podvojene ličnosti. Recimo, na par njegovih albuma kao inžinjeri zvuka i miks majstori su potpisani Lole Diro i Dexter Smittle. Pogodite ko su njih dvojica. Tako da, ono, ne bih rekao da je drkadžija, on je unikatno pomalo izgubljen i to je sve. Još neke zanimljivosti, obilazio sam njegov zvanični forum (http://www.richiekotzen.com/scripts/forum/index.php), pa šta nađoh da mogu sad da se sjetim: 1. Tetovaža na desnoj ruci, skontao sam prije da je u pitanju tekst omotan nekakvom trnovitom biljkom. Elem, tekst glasi: The thorns I have reaped are of the seeds I have sown. Prvi put, dobro, drugi put, dobro. Treći put kad sam pročitao skontam da je odlično. 2. Video: Richie Kotzen - Wave of Emotion (Live) Ovo je nekakav čuveni pijani nastup. Godina je 1996, Wave of Emotion turneja, TM Stevens na basu i Atma Anur na bubnju. Volio bih da mogu naći i ostatak svirke. Znači, Kotzen je bog. 3. Video: TM Stevens Band - I'm a Believer (Live) Još jedna saradnja, godina 1995, TM Stevens Band: Will Calhoun (Living Colour), Al Pitrelli, TM i Kotzen. 4. Video: intervju sa crvenog tepiha, otvaranje nekog sport bara http://www.youtube.com/watch?v=40I44ysOwRE Dvominutni intervju, svjež, sa početka jula. Na ekranu piše "Richie Kotzen - Guitarist from Poision" a riba ga najavljuje, "I'm here with Richie Kotzen, one of the lead singers of Poison?" Ali je dobar, staložen, skoncentrisan, zabavan. Što bi se reklo, on top of his game. 5. Richie Kotzen - Doin' What the Devil Says to Do (Live) Live at the Gig, što ostavih link prethodno. Eto kako sve to izgleda pa da se može procijeniti vrijedi li skidati koncert od čitavih 115 MB. Uglavnom tako, nemojte se stiditi da pročitate sve i obiđete linkove.

Udo naš, koji jesi u Njemačkoj Neka bude volja tvoja Neka bude svirka tvoja Kako u studiju tako i na turneji Metal naš nasušni daj nam danas Oprosti nam kopije naše Kao što mi opraštamo dužnicima svojim...

Mislim da sam negdje iznio teoriju (koju nisam ja smislio), da se Gile i Vai nešto ne mogu međusobno. Dalje, Satriani je mozak iza G3, Vai nije, tako da se prenosi težište... Petruki je dosad pet puta bio na G3, mogli bi i njega da maknu. Elem, tuga živa je da je Giletu uslov za G3 bio instrumentalni album jer je zakonitost da većina svirke treba da bude tog karaktera. Mislim, kao da će neko propustiti neki gitarski fazon ukoliko bude vokalnih pjesama... No, šta je tu je. Jebaće njih Kotzen sve. Elem, link: Prvi od 10 komada na YouTube, kompletan solo koncert PG.

Ima još do oktobra (kad će biti dostupan na netu). Šta znam, nadam se samo da ga nisu krpili od snimaka prije februara 2006. i nekih sad, ne volim takvu vrstu nekoherentnosti kod albuma. Pored toga, mislim da će biti dobar. Poslednji album nije baš kao ona dva prije njega, ali je dobar, a u poređenju sa ostalim stvarima iz tog trenutka... hm Usput, "(THE ROLLNG STONES cover)". \сејтн/

Otima se Stana.

Jedino ovo nije viđeno 1996.

Zadovoljavaš se što je Buckethead izvučen kao dopunski broj?

Emocije. Taman onda na jedan DVD izreži sve kadrove u kojima se pojavljuje Gilbert. Ostalo mi ne treba. Šalim se, daj ovdje koju informaciju, lista pjesama, snimak, ovo-ono. Ako je torent onda neki link sa informacijama ili šta već... Čitao sam da je na jednom koncertu Gile kompletan svoj bend obukao u kiltove i da su izašli na binu da igraju dok je Petruki svirao "Glasgow Kiss"... E, to je već nešto. 'Aj, usput da spomenem što pročitah prije koji dan. Godina 2003, Japan, Young Guitar magazin, naslovna strana/zajednički članak Gilbert Paul i Malmsteen Yngwie. Predlaže Gilbert Paul Malmsteen Yngwiju: - 'Aj da uradimo neki projekat, jesi za? - Može. - Da odradimo neki Tribute to Elvis. - Može. - Ali nećemo svirati gitare, samo pjevati... - ... Može. I da, na kraju članka od Malmsteena Yngwija žena pita Gilberta Paula: - Slušao si toliko glasine o njemu, i šta sad kažeš kad si napokon upoznao Malmsteena Yngwija? - Kažem da ću sad još više širiti glasine.

Znači, pošteno sam se sjebao kad sam skontao: http://www.livefromthegig.com/gig/index.ph...amp;band_id=852 Richie Kotzen - Live at the Gig, 19.05.2006. mp4 varijanta pogodna za iPod, 114 MB, kompletna svirka od 50 minuta. Registracija ne traži potvrdu e-mail adrese tako da je ovaj koncert na dva, što se kaže, klika mišem i deset otkucanih slova. Elem, preko eMule sam svojevremeno skinuo wmv varijantu koju je neko konvertovao, ne baš najbolje pošto na dva mjesta stane pa se treba ručno prebaciti 5 sekundi unaprijed da se koncert nastavi. Ali, nebitna stvar. Ovo je jedan od boljih koncerata koje sam gledao u posljednje vrijeme, a, usljed hronične nesanice pogledao sam ih dosta. Što se Kotzena tiče, definitivno najbolji koji se može pronaći na netu trenutno (a kruži 4-5 koncerata). Set je izgledao ovako: 01. Til You Put Me Down (Into the Black, 2006)* 02. Doin' What the Devil Says to Do (Into the Black, 2006)* 03. A Love Divine (Mother Heads Family Reunion, 1994) 04. So Cold (Get Up, 2004) 05. Socialite (1994) 06. Stand (Poison: Native Tongue, 1993) 07. (I Know) I'm Losin' You (What Is, 1998) *U tom trenutku ovo su bile "neobjavljene" stvari Kao i obično, trio, za bubnjem Franklin Vanderbilt (Chaka Khan, Stevie Wonder, Stanley Clark), ogroman crnac za premalenim kompletom, nemam pojma ko je basista, nadam se da ću iskopati njegovo ime, solidan lik u svakom slučaju, Richie svira strata čitavo vrijeme, teška borba. Dosta improvizacije - 7 pjesama za nešto manje od 50 minuta, da ne računam prosjek, maksimalno živa svirka, dinamika, kooperacija, disanje. Svaka preporuka. Dalje: Novi album, The Return of Mother Heads Family Reunion izlazi 17/07/2007 (u Japanu). Ne smijem ništa reći.

Ti se stidiš svog krštenog imena? Joe se ne stidi.

Joj što volim ove situacije. Ima li neko kompletnu diskografiju Joey Tafolla?

E, nisam ovo vidio. Stvarno sam prijatno iznenađen ovim DVD-om, iako mi je zvuk (posebno pjevanje) bolji na Lewd, Crued & Tattooed, ovo je takođe odlično izdanje. Onaj crtić na početku je vrh.

Ali stoji da im je muzika loša?

Kad se odlučiš da pokloniš to nekome, tu sam.

Televizija Simić? *** A ovaj sastav gore je ogavan.

Ima na YouTube neki snimak kad je sviraju, ne da mi se sad kopati. Fali cirka oko 60% udaraca bas bubnja. Hetfild štedi glas maksimalno. Merhameta nema nigdje. Ako je tako uvijek sviraju, onda bolje da ne čuješ. *** Elem, danas iz zajebancije pustim neki DVD iz 2006, Seul, pro-shot, kruži okolo, da vidim na šta sve to liči. ... Ogavno. Zakonom im treba zabraniti da se skidaju na koncertima. Džejms je prvu trećinu koncerta zamalo pa silan, ali onda počinje kalkulisanje. Kirk ne zna da li bi radije bio Santana ili Hendriks, ali je problem što bi to trebao biti (thrash) metal bend. Rob, basista, se čuje kao preko telefona. U svakom trenutku očekujem da ću ugledati Pastorijusa. Lars je seksualno zakinut patuljak. Ali, još uvijek želim da nabavim St. Anger original. Ne znam zašto. E, a onda se sjetim Testamenta i skontam, jebote, pa ja sam nabavio onaj Low original, gdje mi je diskmen...

Neće biti DVD-a. Pročitao sam neki intervju koji je Paul dao sad u toku evropske turneje (jun) gdje on kaže kako nijedan nastup nije profesionalno sniman, pretpostavlja on, zato što je Satriani dosad ispucao kompletan repertoar na dosadašnja tri zvanična DVD-a. Šteta. Što se drugara tiče, reci mu da instalira Net Limiter i neka ograniči torent/eMule tako da mu ne smeta dok igra (šta god da to igra), a i da tebi lagano skida muziku.