Православље

[SixStepsOnTheMoon]

MONAH GEORGIJE, SVETOGORSKI PODVIŽNIK

 

 

Монах Георгије (Витковић) Због занимљивости поменућемо неке моменте из животног пута Бранка Тома Витковића родјеног 1920 год. у Мирусама.Године 1938. одлази у подофицирску школу у Пабац коју са успјехом завршава.Заробљен је у Требињу 1941. год. као под официр југословенске војске од стране Италијана.Спроведен је у логор у Рим,гдје је остао као заробљеник до септембра 1943. год.Неко је одкупио његов излазак из затвора,уплативси 3.250 лира.Послије одлази у Њемацку у Минхен.Ту наставља сколовање.Прво заврсава гимназију,затим електротехницки факултет.Године 1954. одлази у Париз на теолоски факултет(Институт Св.Сергеј) и успјесно га заврсава.

Говорио је висе страних језика(њемацки,италијански,руски,француски и енглески).Након теолоских студија одлази у Јерусалим гдје борави дузе врјеме.Из Јерусалима одлази у Цариград,гдје трази одобрење од цариградског патријаха за улазак у Свету Гору.Године 1959.долази у Свету Гору у српски манастир Хиландар.Ту се замонасио под именом Дјордје-Георгије Витковиц.Умро је у септембру 1972. год.

 

 

Autor: Starac Josif Vatopedski

 

Izuzetno je smelo da čovek veruje da može opisati život nekoga ko je prijatelj Božiji, ko je duhovan i kao takav prema Sv.Pismu "sve ispituje, a njega samog niko ne ispituje"(1.Kor 2:15). Stoga nećemo opisivati njegov život, već ćemo jednostavno dati minimalan doprinos načinu života kojim je živeo, budući da je bio naš poznanik.

 

Ovaj "najsvetiji" čovek, kako ja bez oklevanja opisujem brata Georgija, bio je poznat kao Branko Srbin. Obratio se našem blaženom Starcu Josifu Isihasti kako bi dobio duhovne savete, u vreme kada smo mi živeli u Novom Skitu. Tako smo se i upoznali sa njim i poznavali ga sve do kraja njegovog života, koji se prerano ugasio. Njegova braća u svetome manastiru Hilandaru bolje poznaju razloge zbog kojih se on okrenuo pobožnosti. Stoga ćemo ostaviti njima da to opišu,dok ćemo mi samo ispričati o onome što nam je on preneo.

 

Treba reći da iako prvobitno nije dobro znao grčki, on je izbegavao i da priča o bilo čemu što nije bilo na duhovnu korist. Bez obzira na to, u njemu kao da se razbuktalo božansko ushićenje pa se revnosno držao čak i najbeznačajnijih pojedinosti u našem bratstvu. Mogli smo naučiti mnogo iz njegovog savršenog držanja, naročito iz njegovog tihovanja kao jednog od njegovih osobitih darova. Jedno od prvih pitanja koje je postavio Starcu glasilo je : "

 

Zašto je blagodat Božija koja ga je najpre posetila kako bi ga privukla dobru, oslabila sada kada je došao do njenog izvora, Svete Gore, kako bi nastavio svoj život u monaskoj rasi ?" Onda je naš Starac veoma strpljivo, govoreći veoma sporo kako bi ga Georgije sve razumeo, objasnio kako stoje stvari i kako se blagodat obično ponaša prema onima koje priziva na duhovnu pozornicu. Kasnije se blaženi Georgije pitao da li je možda neophodno da se vrati u Francusku- na mesto gde ga je tokom studija posetila blagodat Božija i kad su mu se otkrile božanske tajne- jer je ona oslabila sada kada je on došao ovde i bolje je spoznao.

 

"Nije oslabila, dete moje", objašnjavao je Starac," niti će ikad, jednom kad se ustale duhovni darovi. Ono što se sakriva je osećaj prisustva blagodati, ali ne i njeno stvarno prisustvo. Blagodat Božija se obično projavljuje na dva načina. Jedan se opisuje kao 'sila' blagodati, a drugi kao 'osećaj' blagodati,jer nam je kao takva razumljivija. Blagodat Božija je uvek prisutna u vernima, jer bez nje niko ne bi ostao verujući. Ipak, ona se projavljuje odnosno postaje očigledna kad treba utešiti ili prosvetliti osobu koja je iscrpljena ili je u neznanju ili u opasnosti da ne podlegne sopstvenim iskušenjima. Blagodat Božija se projavljuje na očigledniji način, "kao osećaj", kako bi ti pomogla da se odrekneš pređašnjeg načina života i stavova i usavršavaš upokajanju koje je već otpočelo. U početku si neprosvećen i dovodiš u pitanje misterije vere i praktičnost duhovnog života. Prvi stupanj je "odricanje od sveta" i "povlačenje iz sveta". Blagodat tada odstupa; njeno vidljivo prisustvo je skriveno tako da možeš smerno i u potpunoj poslušnosti Božijoj volji da je zadobijaš kao rezultat sopstvene borbe. Zbog ovoga se blagodat ne projavljuje tako jasno sada kao što se projavljivala na početku kada te prizvala."

 

Ovim rečima je Starac uverio pobožnog Georgija. Od tada, ne samo što nikad više nije pomišljao o povratku u Francusku već se nikada nije razdvajao od starca i smatrao ga je svojim duhovnim ocem. Ostajao je sa nama koliko god je želeo a zatim bi se vraćao u ruski manastir Svetog Pantelejmona - ali ne u sam manastir jer je želeo da izbegne udobnost - već u "stari manastir" ( Stari Rusik ), visoko u brdima, kao kakav odabrani stražar. Blaženi Georgije ne samo sto je zadržao tihovanje, već i strogi post. Jeo bi samo suv hleb sa vodom, osim kada je morao da se pridruži bratiji ili ide do nekog manastira gde bi sedao za zajedničku trpezu i jeo sa umerenošću. Živeo je u strogom siromaštvu i nije imao skoro ništa osim rita koje je nosio. Čak je i ta odeća bila vrlo skromna. Jednom je boravio u manastiru Svetog Pavla, ali je oduvek više voleo tišinu i odlazio je na mesta gde je mogao živeti bez briga i u miru, kako bi bio u stanju da se neprekidno usavršava u Isusovoj molitvi.

 

Ravnodušno je izdržao dve telesne rane koje su ga uvek mučile, ali se on nikada nije postarao da im pronadje leka. U vreme kada je studirao i radio u Evropi, povredio je kolena u jednoj saobraćajnoj nesreći. Pobrinuo se za povrede na vreme, ali su od tada njegova kolena ostala osetljiva. Mučila su ga i pretvarala se u otvorene rane kada je kao monah satima stajao ne tražeći nikakvu terapiju. Zamotao bi noge u bilo kakve krpe koje je mogao da pronađe, ali je govorio kako ga ona jako bole. Njegov napor je bio vrlo očigledan i drugima.

 

Drugu rana su bili njegovi krajnici. Bili su toliko osetljivi da mu je grlo bilo natečeno i bilo mu je teško da govori. Istrpeo je ovaj problem bez ikakvog roptanja i medicinske nege, obmotavajući neke krpe oko vrata.

 

Boraveći u Starom Rusiku, gde su zime bile oštre a temperatura padala nekoliko stepeni ispod nule, nije koristio nikakvo grejanje niti je zapalio ijedno drvo iako ga je naokolo bilo u izobilju. Niti se pokrivao odgovarajućim ćebadima, iako je mogao samo da je hteo. Ovako surov način života je bio njegova "vladavina prava" i ove neumorne navike se nije odvikao nikada, do kraja svog života.

 

Jednom je napustio ruski manastir i boravio je sa nama u Novom Skitu. Ustupio sam mu moju malu keliju na skoro šest meseci. Bila je okrenuta ka moru i nalazila se iznad pećina. Monasi iz Starog Rusika su ga tražili pošto je on bio čuvar. Verovatno im je bio potreban jer ih je bilo svega nekolicina a imali su tako mnogo obaveza.

 

Jednom kada sam ga posetio rekao mi je da monasi insistiraju da se vrati u Stari Rusik. Zbog toga što je on to odbio, oni su ga nazvali "ludim". Onda sam mu ja rekao :"Nema veze brate Georgije, pusti ih neka te zovu kako hoće, nemoj da tuguješ. Budi im poslušan i dobićeš zaslugu od Gospoda." Zagrlio me a njegove su se oči ispunile suzama. Nakon toga se vratio u manastir i neumorno je nastavio sa svojim surovim načinom života, jedući samo suvarke i pijući čaj, i ne dopuštajući sebi nikakve druge lagodnosti. Povrh svega morao se boriti i sa zapaljenjem krajnika i otečenim grlom. Spavao je samo tri sata na boku dok je ostalo vreme stajao. Bio je nepokolebljiv u ovome. Zbog toga su mu noge stalno bile nateknute a iz rana je curela nekakva tečnost.

 

Ovaj sveti čovek imao je još jednu strogu naviku. Nikada ne bi pristupao Svetom Pričešću a da se nije dobro pripremio i podrobno ispitao svoju savest. Kao što sam ranije spomenuo, prošli smo pored grobnice našeg Starca Josifa pre nego što je on napustio malu keliju u Novom Skitu kako bi se vratio u Stari Rusik. Poljubio je grob sa pobožnošću. " Da je nas Starac živ"' rekao je '"uvek bih ostao sa njim".

 

Njegov odnos sa našim starcem nije bio puko poznanstvo. Bila je to povezanost, duhovna veza koja je poznata svim učenicima koji su ikada imali učitelje ili još bolje svima onima koji su poslušni svojim duhovnim očevima. Neke od stvari koje smo uvideli kod ovog svetog čoveka uverile su nas u tu povezanost. Kad god bi se Starčevo zdravlje pogoršalo, otac Georgije se pojavljivao a da ga mi nikada prethodno nismo pozvali niti znali gde se nalazi.

 

Poslednjih dana starčevog ovozemnog života, dok je nama rečeno da idemo u svoje kelije, on je ostao kraj njega držeći poveće parče kartona i pokušavajući da stvori malo svežeg vazduha jer je Starac imao poteškoće sa disanjem. Stoga, je on bio jedini koji je svedočio o poslednjim rečima i odlasku našeg Starca. Takođe je usrdno ponudio svoju pomoć i tokom pogreba. Bio je i prvi koji se niotkuda pojavio da ponudi svoju pomoć tokom iskopavanja tela, iako čak ni naši najbliži nisu znali za ovaj događaj. On je sačuvao našu zajedničku duhovnu vezu i mi smo ga voleli kao našeg istinskog duhovnog brata. Ipak, nismobili blagosloveni da budemo prisutni ni na njegovoj sahrani ni na opelu. Uznemirili smo se čuvši za naš poslednji rastanak. Ali smo srećni zato što se njegov život ugasio nakon što je on postao savršen primer istinski predanog, trudoljubivog Svetogorca, koji je očuvao predanje otaca koliko god je to moguće i posvedočio o trijumfu Pravoslavlja. On je takođe ponos svetogorske tradicije, koja neprekidno pruža svedoke svog predanja.

 

Zaista, on je postao svetao primer za poštovanje vernom narodu njegove ranjene i gonjene zemlje Srbije. On im nudi određenu nadu da je njihova sloboda blizu,milošću Hrista, našeg istinskog Boga, Njegove Presvete Majke Marije i našeg velikog svetog Save, koji je istinski zaštitnik ove zemlje.

 

Sveti manastir Vatoped, starac Josif monah, septembar 1988

 

Prevod sa engleskog Jovana Čonjić

26 avgust 2010 god.

Edited October 23, 2010 by SixStepsOnTheMoon

[SixStepsOnTheMoon]

Шта је важније – ићи у цркву или бити добар човек?

 

 

Због чега ићи у цркву, ако је Бог у души? Није ли важније бити добар човек? Данас често можемо да чујемо та питања. А може ли и треба ли Црква да учини људе добрима? У чему је истински смисао црквеног живота? О „добрим људима“ у цркви и ван ње разговарали смо са свештеником московског подворја Тројице-Сергејеве Лавре Сергејем Фејзулиним.

 

Данас многи људи, иако не одричу веру, иако признају Бога, али са црквеним животом немају ништа заједничко, сматрају да имају Бога у души, и да Њега треба тражити баш тамо, а не у храму које су изградиле људске руке.

 

Одмах се сетим једне епизоде из моје свештеничке праксе. Једна жена је одлучила да приведе свога мужа у цркву. Она је ишла сама већ неколико пута, била је на исповести, причешћивала се, а муж је то одбијао. И она тако растројена стоји у цркви – муж је поред цркве, али не улази. Предложио сам јој да одем и упознам се са њим. Веома добар, пријатан човек, али је одбијао да удје у цркву јер му је «Бог у души». Помолио сам се у себи, размишљајући шта да му кажем, и одједном ме је осенило, те сам рекао: „Реците ми да ли доручкујете такође у души?“. Он се некако збунио, замислио и смућено рекао: „Не“. Тако размислите о томе, вера је то што треба да се испољава практично, вера не може да буде теоретска, треба да буде жива, потврђена животом, непосредно, нашим поступцима.

 

Али због чега не испољавати веру практично, просто живећи по савести, трудећи се да испуњавамо заповести, чинећи добра дела? Многи сматрају да је много важније бити добар човек, него редовно ићи у цркву.

 

Шта то значи бити добар човек? То је само релативан појам, сви људи су добри. Бог је све створио добро, и човек је круна творевине, њен најсавршенији део. Човек може да се уподоби Богу, он је лик Божији – сваки човек! Независно од тога, да ли је свестан тога или не, да ли покушава да пронађе тај лик Божији у себи и оствари га, да се приближи Богу, да личи на Њега, да Му постане рођени. То Господ очекује од нас – да Му се уподобимо. А у том смислу – сваки човек је добар, и не само добар, сваки човек је предиван, човек је савршенство.

 

Али у уобичајеном смислу добар човек, кажу још „човек од реда“, – је веома релативна ствар, сви смо ми за некога добри, а за некога не баш веома. Неко може да буде рецимо изузетан лекар и порочан породични човек, неподношљив у личним односима. Неко може да буде спреман да се жртвује за своју отаџбину, а истовремено да буде суров и беспоштедан према непријатељу. Да ли је то добар човек? За кога је добар? Црква нас не позива да будемо добри, и чак штавише, жеља да „будемо добри“ је веома опасна. Жеља да будемо добри са сваким човеком није љубав према човеку, већ човекоугађање и лицемерје. О томе говори Сам Господ у Јеванђељу: „Тешко вама када сви људи говоре о вама добро“. Човек се адаптира према другоме, како би оставио утисак на њега, и на тај начин изазвао добро мишљење о себи, на то се губи много душевних снага, и то је страшна ствар. Христос у Јеванђељу такве људе назива лицемерима.

 

Нисмо позвани на то да будемо добри, већ свети, и то је сасвим друга мера људског духа. Паскал, француски филозоф и научник, каже да се сви људи условно могу поделити на праведнике и грешнике. Праведници су, каже Паскал, они који себе сматрају грешницима, а истински грешници су они који себе сматрају праведницима и добрим људима. Они управо због тога ни не виде своје недостатке, не осећају како су далеко од Бога, од љубави. Јер увек треба да осећамо велику глад за љубављу. Љубав је када увек у свему тражим сопствену кривицу, у неким околностима, у општењу са људима, у породичним и пословним односима. Осећам да ми увек недостаје љубави. „Будите свети, као што сам Ја свет“. И у том смислу је добар онај који непрекидно себе сматра, условно говорећи, лошим, осећа своје недостатке – недостатак вере, наде, и наравно љубави, недостатак благочестивости, молитвености. Уопштено, то се дешава у било којој практичној ствари – чим човек почне да удовољава, настаје самозадовољство, које ограничава његове стваралачке импулсе, и човек замире, његов стваралачки огањ не осветљава више његов живот.

 

Ето како је веома страшно размишљање и веома малограђанска представа, да је довољно бити добар човек. Али, слава Богу, Господ нам помаже да осетимо те своје недостатке кроз неке околности, када видимо да немамо љубави према људима, да не можемо да се супротставимо неким саблазнима, падовима, – то је такође Божија милост, и на тај начин се увиђа најважнији грех – а то је самозадовљство, самољубље. Оно је супротно љубави. Љубав је – незадовољство собом, свест о сопственој ништавности и свети су људи који цео живот живе у свести о сопственој ништавности, и због тога им постаје доступна Божија величина. Црква нас не призива да будемо добри, то је најдубља заблуда. Црква помаже човеку да осети своју греховност и дубоку нарушеност личности, дубоку болест личности. И Црква, истовремено са обзнањивањем те болести, је исцељује

 

Због чега само Црква може да исцели човека? Због чега он не може да се спасава сам по себи, због чега треба обавезно бити део Цркве?

 

Треба себи објаснити шта је Црква уопште. Ово је питање мирског (световног) човека за кога је Црква нешто неразумљиво, страно, одбојно, далеко од његовог реалног живота, и због тога он ни не улази у њу. Апостол Павле на њега даје одговор како нико више, нико боље није могао да одговори током целе историје човечанства: „Црква је тело Христово“ и притом додаје „стуб и тврђава истине“. И даље додаје, да смо сви „удови тела“, то јест делови тог организма, честице, ћелије, може се рећи. Овде се већ осећа нека веома дубока тајна, то већ не може бити нешто одбојно – организам, тело, крв, душа, функционисање целог тела и сапотчињеност, саорганизованост тих ћелија. Долазимо до питања односа према вери у Бога мирског и оцрковљеног човека. Црква није само правни институт и друштвена организација, већ је она пре свега то о чему говори апостол Павле – нека тајанствена појава, заједница људи, Тело Христово.

 

Човек не може да буде сам. Он треба да припада неком правцу, филозофији, погледима, и ако је у неко време осећај слободе, унутрашњег избора, оно је – посебно у младости – интересантно за човека, животно искустви показује да човек не може добити ништа у животу сам, већ треба да има неки круг, неку специјалну заједницу. По мом мишљењу, такав чисто индивидуалистички приступ према „личном“ Богу ван Цркве, то је просто људска илузија, то је немогуће. Човек припада човечанству. И тај део човечанства, који верује у то да је Христос васкрсао, и сведочи о томе – то и јесте Црква. „Будите Моји сведоци“, – говори Христос апостолима – „чак до краја земље“. Православна Црква остварује то своје сведочење, остваривала је и у време гоњења, и ту традицију су сачувале генерације људи у разним околностима.

 

У Православљу, у Цркви, постоји веома важна ствар – постоји реалност, постоји трезвеност. Човек се непрекидно загледа у себе и не својим сопственим видом истражује нешто у себи и у околном животу, а моли помоћ и учешће у свом животу Божије благодати, која просвећује сав његов живот. И овде је веома важан ауторитет традиције, хиљадугодишње искуство Цркве. Искуство живо, делотворно и делује у нама преко благодати Духа Светога. То даје друге плодове и друге резултате.

 

Међутим, колико често видимо спољну „оцрковљеност“, а на делу – одсуство љубави и неку укоченост. Колико само људи редовно посећује цркву, али не живе сасвим по Јеванђељу. И њихова исповест је често формална, и причешће – „уобичајено“. И истовремено, могу се срести људи који су потпуно далеко од Цркве, чак убеђени атеисти, али који живе на делу, а не на речима – истинским хришћанским животом.

 

Да, тако нешто је могуће, али је то неразумевање, како у једном, тако и у другом случају. То јест човек није нешто потпуно схватио у свом животу. „По плодовима ћете их познати“, „Неће свако, који Ми говори: “Господе! Господе!“, ући у Царство Небеско, већ онај који испуњава вољу Оца Мога Небескога“, – говори Христос. Када човек покушава да се оцркови, он као да мења омотач, облачи дугу сукњу, или још нешто тако, а његова унутрашњост и суштина остаје у неком замрзнутом стању. Он чува себељубље, и отуђеност од људи.

 

Ако се човек формално односи према себи, он површински прима и мало значења придаје свом унутрашњем свету (таквих људи је такође много, нажалост), онда је за њега и исповест формална – набрајање, именовање грехова. Човек није свестан најопаснијег – он жели да буде „добар“. Хоће да буде добар у сопственим очима, да буде у сагласности са својом савешћу, и са људима. За њега се то страшно разочарење показује ништавним, празним, далеким од неких ствари. И човек се у себи несвесно противи таквом страшном знању, изграђује своје психолошке заштите, покушава да се сакрије од самог себе, од Бога, и да оде у неку сенку. И зато је њему лакше да наброји неке грехе, него да покуша да схвати у чему је у ствари крив.

 

А ако је човек дошао у цркву само због тога што му је то неко посаветовао – лоше си, болестан си, дођи и све ће ти се средити у животу – то је дубоко противно хришћанском односу према животу уопште, такав модел прихватања себе и сопственог места у животу. Можда ће он с тим наравно он и остати, нажалост.

 

И код атеисте, који је по својој суштини хришћанин и по својој суштини носи у себи љубав, радост – постоји такође неко недовољно разумевање. То је атеизам илузије, када човек не схвата, о чему он говори. Када почнеш да разговараш са таквим човеком, схваташ да је он верујући човек, и да је његов живот у суштини оцрковљен, то јест он је љубављу повезан са другим људима. Али он није домислио најважнију мисао. Он живи, потчињавајући се не мисли, већ свом срцу, интуицији. Такви људи често веома страдају у животу, због тога што многе ствари не могу да прихвате, они покушавају да одвоје светлост од таме, пшенице од кукоља, љубав од лицемерја и не могу то да учине, веома често осећајући некорисност свега тога, што они раде. Њима је недоступно Богоопштење, те они немају ту пуноћу постојања. Они имају љубав као делатност, али љубав као пуноћа живота је за њих недоступна.

 

А да ли је доступно Богоопштење у Цркви? Јер тамо срећемо много тога несавршеног, неправилног, одбојног, већину људи са свим њиховим недостацима. Да би општили с Богом људи траже осаму, и због чега је потребно то разнолико сабрање људи?

 

Прву Цркву чине Адам и Ева, а уопштено говорећи прва Црква је – Света Тројица. Јер ако говоримо о љубави, а Бог је љубав, речено је у Јеванђељу, значи љубав треба на некога да се излива. Љубав је ако сам ја спреман чак и свој живот да дам за неког човека, да умрем ради тог човека. И зато не може човек који је сам да оствари виши смисао. Наравно, подвижници-пустињаци су у том смислу изузеци. Они имају посебан дар Божији – налазећи се у самоћи остварују виши смисао. А виши смисао је – љубав. Она је неостварива у самоћи. Човек треба да изађе ван свог сопственог омотача да би разрешио проблем љубави. Љубав је када некога волиш. И због тога је Бог – Света Тројица. Како је рекао један богослов, ако схватамо Тројицу, онда разумемо и шта је љубав. И ако осећамо љубав, онда за нас тајна Свете Тројице постаје очигледна. И зато је љубав тежња да некоме нешто даш. Када волиш самог себе, то није љубав, то је затварање у самог себе, то је већ скоро болест. И зато у наше време, када многи људи мисле да се може живети без Цркве, видимо такву пандемију психичких патологија. Посебно у државама, где је религија потпуно јасно одвојена од државе, где је код људи разрушена традиција општежића, где је нарушен живот народа, и људи су раздељени на острва индивидуалних живота. Интересантно је да је после Реформације, када су људи у протестантским храмовима престали да се исповедају, кроз неко време психологија постала самостална наука, и тада настаје психоанализа као покушај неког исцељења. Враћа се пагански однос према човеку као мери свих ствари. Најпре настаје антропоцентризам – васељена почиње да се врти око човека, и потом то кроз неко време доводи до разних патологија у области душевног живота.

 

Човек треба да има одговорност и за себе и за друге. Одговарати за себе само пред самим собом је – трагизам, због чега раније или касније осећамо своју ограниченост и непотпуност, своју немоћ и неку слабост. И сваки човек осећа потребу за опроштајем, јер свако без обзира колико предиван он био, у тајним деловима душе настају неке помисли, јер човек није идеалан. А ми смо призвани на светост: „Будите савршени као Отац ваш Небески“, – говори Христос. И због тога светост укључује у себе осећај своје непотпуности, дубоку свест о својој греховности, али је то истовремено и вера у то, да ме велики Бог, Владика света и поред свега воли онаквим какав јесам. То умирује. Нисам ја сам себи судија, већ ми је Бог судија. Бог распет на крсту за мене – то је суд Божији. Узети мој грех на себе, узети моју бол, умрети за мене. Када осетиш да невини Бог узима нашу кривицу на себе, шта може да се појави сем благодарности? Љубав је када се човек стиди за себе и за друге људе, он осећа зло које они чине као своје сопствено. Осећа да је други човек учинио нешто, али се то тиче и мене јер сам и ја такође човек. То и јесте пуноћа оцрковљености, то и јесте живот у Цркви.

 

Превод се руског: др Радмила Максимовић

[рогозуб]

na tu temu, evo ti jedan dobar tekst:

 

http://www.pouke.org/news.php?do=view&id=71&cid=0

[SixStepsOnTheMoon]

Сјајан текст,као и увјек од ђакона Андреја Курајева.

 

Клаус Кенет, Њемац, прошао све и свашта, и у духовном и у географском смислу, после сусрета са старцем Софронијем постао православан. Ово је његово предавање у Грчкој. Говори на енглеском. Почиње око 11. минута (говори на енглеском). Светигора је издала његову књигу "Мој пут ка вери".

 

 

 

видео :

 

http://intv.gr/index.php/video/biblio/item/%CF%87%CE%B9%CE%BB%CE%B9%CE%AC%CE%B4%CE%B5%CF%82-%CE%BC%CE%AF%CE%BB%CE%B9%CE%B1-%CF%80%CF%81%CE%BF%CF%82-%CF%84%CE%BF%CE%BD-%CF%84%CF%8C%CF%80%CE%BF-%CF%84%CE%B7%CF%82-%CE%BA%CE%B1%CF%81%CE%B4%CE%B9%CE%AC%CF%82.html

Edited October 26, 2010 by SixStepsOnTheMoon

[SixStepsOnTheMoon]

Prijateljstva na svetoj Gori :

[SixStepsOnTheMoon]

 

Берлински монах написао пјесму за „Евровизију“

 

Секретар архиепископа Берлинског и Германског Московске Патријаршије, игуман Данило (Ирбитс), написао је стихове пјесме која ће се такмичити за учешће на „Пјесми евровизије 2011“.

 

Пјесма се зове „Моја нада“, композитор је Олег Попков, а извођач украјински пјевач Ел Кравчук. Стихови пјесме су оптимистични и требало би да пробуде наду у срцима слушалаца.

 

За представника Украјине такмичи се 35 пјесама, од којих ће једна бити изабрана средином фебруара наредне године.

 

 

Светигора пресс

 

http://www.youtube.com/watch?v=mbh_P7GY4fA

Edited October 30, 2010 by SixStepsOnTheMoon

[SixStepsOnTheMoon]

http://www.youtube.com/watch?v=cNusBj4x5_0&feature=share

Edited November 1, 2010 by SixStepsOnTheMoon

[SixStepsOnTheMoon]

Зашто је хришћаство од свога постојања противречно

 

Извор: 120 питања и 120 одговора из хришћанске психотерапеутске праксе, Сабрана дела, I коло, Задужбина Владете Јеротића у сарадњи са ИП Ars libri, Београд 2007.

 

Требало би да покажете и докажете да је оно уистину такво, или да ја прихватим ову Вашу претпоставку као тачну. Да ли је хришћанство природна или противприродна религија? Ово питање, које сматрам битним, није моје лично питање, а није ни ново. Мора бити да је неко од учених грчких философа подсмевајући се, поставио овакво или слично питање апостолу Павлу, слушајући га како проповеда на Ареопагу, брду крај Акрополиса у Атини, о васкрслом Исусу Христу. Стекавши оваквим проповедима само мали број присталица међу ученим Грцима, један од најученијих јеврејских фарисеја, Савле, поставши чудесним преображајем на путу за Дамаск – Павле, схватио је зашто се Исус Христос, у своме обраћању народу, клонио Фарисеја и садукеја, бирајући своје ученике међу простим рибарима и цариницима. Отуд ће за „природност“ или „неприродност“ хришћанства, остати за сва времена, као неки стални „камен спотицања“, речи апостола Павла у I Посланици Коринћанима (1, 22-23): „Јер и Јевреји знаке ишту, а Грци премудрости траже. А ми проповедамо Христа разапета, Јеврејима дакле саблазан, а Грцима безумље“, као и оне друге, сличне по силини изазова просечној људској памети: „Ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповјед наша, па празна и вјера ваша“ (I Посланица Коринћанима, 15, 13, 14).

 

Тако је са хришћанством и нашим сиромашним разумом било пре две хиљаде година и тако је остало и после две хиљаде година! Неки међу нама, попут Јевреја, „знаке ишту“; ако смо пак остали пагани, онда очекујемо и тражимо чуда магије. Други, ученији и много ученији, попут некадашњих Грка „премудрости траже“, философију, науку и свакојаке друге интелектуалне спекулације, не би ли се приближили вери и веровању (или се од ње сасвим удаљили). Шта је „природније“ од оваквог понашања западноевропског човека у току две хиљаде година! Једни траже чуда, други доказе, трећи су се уморили од сваке религије, па су постали агностици или атеисти. Таквих као да данас, на крају другог миленијума, највише има.

 

Да се вратимо на наше почетно, важно питање да ли је хришћанска религија природна или неприродна? Одговор, у први мах, не изгледа тежак, а чини се, није ни нетачан. Ако је човек, наиме, природно биће – природно, у смислу како разумеју његов развој сви материјалистички научници и еволуционисти, као и атеистички философи, онда је хришћанство, или, тачније, јудеохришћанство, оно које учи о Богу који је створио свет „ни из чега“ и човека, „по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их“, затим учење о паду човековом у грех због непослушности Богу, па све до Христових заповести о праштању непријатељу, одрицања од себе и вере у васкрсење мртвих – апсолутно неприродна религија. Човеку рођеном у хришћанском свету остаје онда: доживотно мучење да поверује у Христа, иако му се разум тој вери жестоко противи; да сасвим престане да верује, или да се обрати некој другој религији, мање „неприродној“, исламу или некој азијској религији (учење о карми и реинкарнацији у хиндуизму и будизму задовољава, донекле, просечан људски интелект).

 

Хришћанство је, с друге стране, природна религија за све оне безазлене, чиста срца, мало окаљане грехом („заслугом“ личном, добрих и верујућих родитеља, повољних спољашњих прилика у којима су расли и живели), али и за оне интелектуалце међу философима, научницима и уметницима, који су прошли кроз лавиринт „индивидуационог процеса“ и имали среће, да помоћу Аријадниног конца (Анимуса или Аниме, љубљене жене или мужа, пречисте Деве Марије) изађу из лавиринта и пођу путем обожења; за неке попут Тертулијана, уз „sacrificium intellectus“, али други, „природнији“, који мире ум и веру, примивши новозаветног Христа, у целини онаквог каквог су нам Јеванђеља представила, попут Августина.

 

Ево, како на крају одговора на Ваше питање примећујем да Вам моји одговори „иду на руку“. Можда је хришћанство, збиља, противречна религија. Зар нису, заправо, у вечном спору, па и жестокој свађи некад, дух и душа, душа и тело, нагони и дух, мушкарац и жена (и „мушко“ и „женско“ у нама самима), и даље, свесно и несвесно, свесно и надсвесно, вера и сумња, живот и смрт? Многошта, једном речи, у нашем је животу антиномично, нажалост некад и противречно.27 Није ли у томе, међутим, сва стравична и величанствена динамика живота, и није ли хришћанство, као ниједна друга религија света, истакла понајвише ову динамику, тражећи од човека да на трагизам смрти одговори слободним избором вере и наде у васкрслог Христа!

Edited November 2, 2010 by SixStepsOnTheMoon

[SixStepsOnTheMoon]

http://www.youtube.com/watch?v=21tJmsZ_w_A

[Dioklecijan]

 

kakve su to ne-pravoslavne vanitas sličice???

[SixStepsOnTheMoon]

neam pojma,nisam ja pravio klip.

Ali kontam da je lik kad je radio klip,posto se pjesma zove Song For The Dead,pokusao da nadje nesto sto odgovra toj temi...

[рогозуб]

pa dobro, ceo taj zhanr tih vanitas slika i ima hrishcjansku/ biblijsku poruku "sve je tashtina", i najpoznatija gilbertova, koja se tako i zove:

 

[Dioklecijan]

Misel Fuko koristi jednu lijepu francusku rijec za ono sto je bio koncept vanitas slika, "finitude"...

[SixStepsOnTheMoon]

[SixStepsOnTheMoon]

 

Митрополит Јован Зизијулас

ОД МАСКЕ ДО ЛИЧНОСТИ

 

 

Богословље Светих Отаца о појму личности

 

Поштовање човечје “личности” вероватно да је најзначајнији идеал нашег времена. Покушај новијег хуманизма да замени Хришћанско схватање људског достојанства проузроковао је одвајање појма личности од теологије и спојио га са идејом аутономне етике или чисто хуманистичке егзистенцијалне философије. Тако, док се данас нашироко говори о личности и “личности” као највишем идеалу, изгледа да нико не признаје да је, како историјски, тако и егзистенцијално, појам личности неодвојиво везан са теологијом. Ова студија биће покушај да се, у уским оквирима који су нам дати на располагање, покаже како је дубока и нераздвојива повезаност појма личности са богословљем Отаца Цркве. Личности као појам и као доживљај изнедрило је из себе отачко богословље. Без њега, нити је могуће схватити, нити пет оправдати њен најдубљи садржај.

 

2. МНОГИ су древну јелинску мисао окарактерисали у њеној суштини као “без-личну”. У њеној платонској обојености, све оно што је конкретно и “индивидуално” гута апстрактна идеја, која представља његову дубоку основу и коначно оправдање. Уколико је Хегел био у праву кад је предлагао вајарство као кључ за разумевање древног јелинског начина мишљења, онда добија нарочити значај оно што пише један новији научник у вези са вајарским символизмом, повезаним са јелинским, особито платоновским начином мишљења: “На мрачној подлози, због игре светлости и таме, израња једно слепо, безбојно, хладно, мермерно, божански лепо, гордо, великолепно тело, извајани лик. И свет је један огроман извајани лик, и богови су вајани ликови. И држава и хероји и митови и идеје, све скрива овај првобитни дати вајарски увид. Не постоји нико. Постоје тела, и постоје идеје. Тело убија духовни карактер идеје, као што се и топлина тела разлаже апстрактном идејом. Пред нама се појављују лепи али хладни и у своме блаженству незаинтересовани извајани ликови.”[1]

 

Аристотелова философија са својим настојањем на конкретном и индивидуалном даје основу извесног појма личности, међутим, немоћ ове философије да да сталност, неку врсту трајности и “вечног живота” јединственом психофизичком ћовековом бићу,[2] чини немогућим повезивање личности са “суштином” човековом, тј. са једном истинском онтологијом. У платоновској мисли, појам личности је онтолошки немогућ, јер душа која обезбеђује трајање, “биће” једног човека није везано стално са конкретним, “индивидуалним” човеком. Душа живи вечно, али може да се споји и са другим конкретним телом, да представља другу “индивидуалност”, на пример у поновном утеловљењу (инкарнацији). За Аристотела, обратно личности (προσωπον) показује се као појам онтолошки немогућ управо стога што постоји конкретно “индивидуално” са којим је душа и повезана нераскидиво: човек јесте конкретна индивидуалност; међутим, он траје док траје његово психофизичко сједињење – смрт разара потпуно и коначно конкретну индивидуалност.

 

Nastavak >>>>

http://www.verujem.org/teologija/ziziulas_identitet_od_maske_do_licnosti.htm <<<<<<<<

Edited November 10, 2010 by SixStepsOnTheMoon

[SixStepsOnTheMoon]

http://www.youtube.com/watch?v=1GKWe0k6_04

[morbid god]

Ima li dje se downloaduje ovo> Funeral Ritual Music by Pavel Chesnokov - The Male Choir of St. Petersburg

http://www.google.com/url?sa=t&source=web&cd=1&ved=0CBUQFjAA&url=http%3A%2F%2Fwww.amazon.com%2FFuneral-Ritual-Music-Pavel-Chesnokov%2Fdp%2FB0002JKE32&ei=Jq4ETdyHC8f2sgaYzdXzCQ&usg=AFQjCNFB32ucv8v2xkZ88klKINBTLKKynw&sig2=uzjp8VG00hi8CQCHRhsEgg

[SixStepsOnTheMoon]

Morbid,probaj da izguglas malo - recimo ovo :

 

http://www.general-search.com/fileinfo/gsd45eah5fi0

Edited December 13, 2010 by SixStepsOnTheMoon

[morbid god]

Ovo je drugi disk, Sacred Heritage. Meni treba ovaj Funeral ritual music.

 

Al svejedno hvala.

[SixStepsOnTheMoon]

Providjenje,pošto vidim da imaš na avataru,evo još koja ikona Apostola Petra :

 

 

[SixStepsOnTheMoon]

монах Давид Перовић

 

Поглавља о онтологији кича и шунда

(поклоници и противници)

 

I

 

Навођење на жеђ

 

1. Са датим нам стваралачким даровима ми често поступамо налично пијанцу који бљује, цинику који пљује, хулитељу који псује, лопову који снује и кује, болеснику који бали и који се трује, живинчету које лита, комедијашу и клошару који скита, псетанцету које шени и кучки која се никада не устеже и која пени.

2. У темељима кича и шунда, баш као и раскола и јереси, односно мржње, таји се демонска завист: завист Антихриста према Христу, фарисеја према апостолима, једног многобошца према хришћанину, исламске арабеске и џамије према икони и храму (Свете Софије), гордељивца према смиреном, млакога према ревнитељу. Или опет, Франака и Германа према Ромејима, Шиптара и унијата према Србима и православнима... А пројава зависти планетарних размера према једном светом цару, па када је он и богослов Цркве, очитује се најснажније у поводу титуле цара Јустинијана, титуле која је иритирала варваре. Наиме, он је био свети христољубиви Јустинијан самодржац, први цезар (кесар) алемански, готски, франачки, германски, антски, алански, вандалски, африкански, а то папска германска камарила и њен тројанац Карло Велики нису могли да поднесу. О њиховој узурпацији хришћанске ромејске круне германском круном треба слушати колосалног патролога Панајотиса Христуа („Византинизам и европска култура“, Православно дело, 16, 2007, 94–103).

3. Паракмиста и лакрдијаш Милан Гутовић тезгари, псовачи и хули у свом ТВ-кабареу на рачун јеванђелских и библијских тема и ликова. Он је обневидео за латинску пословицу да оно што приличи Јупитеру не приличи волу, а камоли за јеванђелску изреку да је нечистима нечисто све.

4. Первертованој естетици корен је у презиру етике, а презиру етике корен је у неверици. Из тога корења израста распојасаност, што је друго име за велику невољу или катастрофу. На пример, актере велике (саобраћајне) невоље или катастрофе у Србији едуковао је Велики брат лименога гласа телевизијске Куће Б-92. Сада, после погибије и сакаћења неколицине васпитаника Великог брата, најважније је постављати питања: да ли ће неко и када преузети одговорност за последице емитовања телевизијске воајерске фарсе Велики брат?! Важна су питања, а не то да ли су она лаичка: зашто одговорност за последице не би преузео најпре сам Велики брат лименога гласа, заједно са скоцканим финансијерима и (г)лобистима телевизијске Куће Б-92?! Надовезујмо се новим питањем на питања: зар у тој великој медијској невољи и животној катастрофи Велики брат лименога гласа нема баш нимало режијскога удела?! Ако ли га нема, зашто су се, онда, он и његови незнавени послушници одмах сакрили иза малога прста и рекламе?! Али, ако га има, шта ће они рећи народу коме се пречесто заклињу на верно извештавање о свему и свачему?! Ништа му они неће рећи, осим што ће још перфидније и перверзније наставити да по староме мешетаре!

5. Оквирно и начелно, ми смо иконе које се надграђују Христовим подобијем. Међутим, пошто нагињемо егоизму и егопатији, ми смо угрожени атомизацијом персоне, па нам личност неизбежно поприма црте и обрисе карикатуре, с једне стране, и силу имлозије црне рупе, с друге стране.

6. Само се непреображени лик не одупире карикирању; иконизовани лик му одолева; лик у надахнућу такође. Колико је тек био поносан на њега наш модерни век, век људских права! Међутим, раслојавању нашег лика дали су свој допринос сезонски дизајнери кича и шунда. Додуше, њиховим плимама жестоко су се супротстављали многобројни савремени ствараоци, протагонисти и духовници, међу којима нарочито они најосетљивији: епископ жички Николај Велимировић и српски богомољци; преподобни оци Јустин Поповић, Софроније Сахаров и Григорије Круг; патријарх српски господин Павле и свештеник Војислав Билбија (двојица последњих и помоћу својих уметничких заната); митрополит, песник и народни гуслар Амфилохије Радовић, познат у париској духовној средини као духовник и чудотворац, и игуман Јустин Тасић, мисионар међу косовским и метохијским Шиптарима. Затим најподвижнији у благодати светогорски игумани Емилијан Вафидис, Јефрем Филотејско-Аризонски, Георгије Капсанис, Василије Гондикакис и Пајсије Танасијевић; најподвижнији у благодати оци Порфирије и Пајсије; најподвижнији у богословљу презвитери Николај Афанасјев, Георгије Флоровски, Јован Мајендорф и Александар Шмеман, професори Владимир Лоски и Јован Зизјулас, митрополит пергамски; оци трезвенске психоанализе и психотерапије Владета Јеротић и Јован Корнаракис; народни лекари и књижевници Недељко Кангрга и Вјера Витошевић; народни лекар и вајар живог људског тела Гојко Остојић; књижевници Мирослав Савићевић, Миодраг Павловић и Невена Витошевић-Ћеклић; сликари Фотис Кондоглу и Спирос Кардамакис, Давид Хупер и Никола Гвозденовић, Крсто Хегедушић, Мартин Јонаш и југословенски наивци; страдални народни говорник из Истока Радован Милосављевић и страдална браћа Метохити; земљорадник Илија и дипломата министар без портфеља Милија из Ђураковца; интерпретатори сублимне српске етно-музике Станиша Стошић, Бисерка Цвејић и Јордан Николић; бугарски етно-музичари; учитељи византијског појања и протопсалти Дионисиос Фирфирис, Василикос и отац Владимир Санџаковски, Павле Аксентијевић и Никола Поп-Михајлов; философ и творац тактилног телевизијског језика Божидар Калезић; лингвиста и интерпретатор (декомпозитор и рекомпозитор) књижевних текстова Жак Бер; редитељи Xон Касаветис и Горан Паскаљевић; принцезе и принчеви глуме Миа Фароу (Розмарина беба), Ђина Рејнолдс и Хелен Мирен, Питер О’Тул и Небојша Дугалић; лингвиста и философ Ноам Чомски, одважни изобличитељ ерорног поретка ствари у својој средини и на планети, заједно са бескомпромисним нобеловцем Харолдом Пинтером; кант-аутори Нет Кинг-Кол, Пол Енка, Шарл Азнавур и Жорж Брасанс, Арсен Дедић и Тихомир Петровић, све генерације групе „Renesans“ (Musica Antica)...

7. ТВ-хумористи налични Радивоју Лоли Ђукићу, но понајпре он сам, увесељавали су српску радничку класу пародирањем Јеванђеља и Жичке беседе светога Саве слоганом: „Ко ради, њему хумористичка серија недељом“.

Истовремено, нестајало је српско село и његов домаћин, и умножавале се свесрпске поделе.

8. Књижевнику Харолду Пинтеру, философу и мегданџији Ноаму Чомском и радикалу Стенлију Кјубрику, затим оскаровцу Федерику Фелинију, па лидеру Независне Демократске Републике Телевизије Мајклу Муру, и Матији Бећковићу, творцу домаће гастро-патолошке дијагностике (Кад будем млађи)... ми дугујемо благодарност за неустрашиве наступе у фронталном дипломатском рату против државних злочина и корпорацијског криминала вршеног широм планете, за ставове против кича, шунда и фашизма у политици и медицини, у пословничном прагматизму свакодневице, у уметности, медијима и нашем свеукупном животу, пострадалом од јастија и питија, односно чревоугодија и гортанобјесија.

О тероризму информација, пак, један од поменуте неустрашиве шесторице, Федерико Фелини, износи овакво виђење: „Све те емисије смишљено и с правом одишу атмосфером недељне опуштености, тоном општенародног весеља... али све ово застрашујуће подвлачи управо онај мрачни, депримирајући и хипнотички карактер телевизије, везан за њено упорно, исцепкано конзумирање. Вести, политичке и спортске, репортаже из земље и света набацане су бајаги случајно. Информативне емисије се смењују, или, боље рећи, непажњом спајају са ревијалним кермесима, варијететским тачкама, случајним посетама чувених гостију, али преовлађују игре, игре свих врста, од певаних питалица, загонетних личности, до народних игара спретности за време којих такмичари падају као чуњеви, непокретни и без свести. У игри често, посредством телефонских и видео веза, учествује сва телевизијска публика, чиме је гледалац увучен у анимирано недељно поподне, бучно и нестварно као сале за забаву у лудницама, болницама или старачким домовима, на местима где је, у ствари, живот прекинут, отуђен, оронуо, нестао; од кога се сачувао само ехо, неки монструозни одсјај. После извесног времена незаинтересовано око оног који гледа отупело наставља да региструје оно што се пред њим одвија: једна врста визуелног голицања, које више не допире ни до осећања, ни до свести. И тако би се могло остати испред телевизора не пет сати, већ пет дана, пет година... Једина позитивна могућност, ако гледалац успе да се одупре дејству тог магнетног поља, јесте прилика за психолошку анализу...“ (Федерико Фелини, Направити филм, Београд, 1991, 110–111).

9. Са многобројним сценаријима југословенске кинематографије, као и књижевним и позоришним делима, заједно са њиховим творцима, читаоцима, извођачима, гледалиштем и слушалиштем, није дошла благодат, већ злодат, није дошао благослов, него врагослов. Свуда око нас одзвањале су срамотне и бесловесне речи и несувисле шале, и што год је непристојно и неприлично. Када су тако што чинили моћници речи у српском народу, где су онда били они господари речи, благи и милостиви и целебни; где покајници и они који праштају један другом брзо и лако (Еф 4 29; 5 4; 4 32; Кол 3 12)? Срећом су такви господари и цареви, народне речи и речи за народ постојали, и њихов глас је ипак допирао до нас свију!

 

II

 

Прелажење преко жеђи

 

10. Кларинет шиптарских и циганских оркестара азијатске музике провокативно се разлезао котлинама Косова и Метохије пред последњу сеобу Срба 1999 године Господње, и од акшама па до сабаха оглашавао је скупове у поводу сунета муслиманске деце, свадбених весеља, али и паклених планова у вези са – њима најомраженијим комшијама, Србима.

11. Музичким шундом провоцирају се масе на примитивизам, олигофренију и беснило. Шунд у сврху излуђивања својих конзумената практикује метод синкопирања тока свести бесловесним инструменталним и вокалним фразама, без обазирања на одвратност и гађење у екстремним дозама код свих људи са иоле критеријума и укуса. Широки пут је овде трасиран као силиконска и нарко-трансверзала, понуде су овде разрешилице на све; популарише се опијум за људе са нижом слободом, у оптицају су дизајниране шарене лажи и дизајниране пурике – из којих никада неће потећи материнско млеко за како-тако склепану отрочад. Гоље и олигофрени фасцинирају милионе незнавених; једнако тако и скарадна бедра која ће, иако витална, остати јалова и безгласна на крају свих сезона, па и када ће жудити за отроцима, јер њих више бити неће! И све то, и тако, за све време трајања неизвесности у вези са биолошком ипостаси и биолошким опстанком српског хришћанског лаоса. А он, српски лаос, тегли и крчми (уместо да полетно носи) пребогато предање својих светих и славних предака.

 

Шунд-естрада или песма сирена

 

Грудве змија на главама њиховим палацају,

гареж им мути очи, оне очи не савијају,

праховима боја и масти лица и тела повијају,

уста, као да се кроз њих порађају,

брадавице њине млека не истачу,

у бедрима њиним трагови сечива

и тегљача сасечене отрочади,

реповима својим мигоље се оне

и трзају у даљ,

кано да су вражје;

како само рошчиће истурају своје,

истурају своје,

како само скривају их оне?

скривају их оне?

 

12. Свуда око нас разлеже се завијање оваца претворених у вучице: „Чему стрепња? Чему страх? Зар не видите да смо сада ми тудека?!“ Добују папци оваца што ће се претворити у вучице с очњацима: „Ми смо слободне све чинити, и собом располагати! Ко нам може наудити?!“, хистеришу вајне. А људи попут Миодрага Павловића помно бдију – ради свију нас. Па нам исти Павловић збори: „Кирие елеисон!.. Нико те под земљом не пита од којих си био састављен жлезда, нити у коју се полност кунеш. Одлике телесне важне су док не умреш, после ради са њима шта хоћеш, или оно што умеш. Пре но се поравна на теби свако удубљење или погубе свој напон саблажњива испупчења. Заборави лик ка коме је тежио твој занос. Сада тај занос доводи до равнице настале услед свеопштег изједначења“ (Рајске изреке, Београд, 2007, 49, гнома 10).

Зар очеса нису за гледање? Зар ушеса нису за слушање? Јесу, али онима који имају очи да виде, и ушеса да чују. „Многе кћери учинише силу, многе стекоше богатство, а ти си преуспела и превазишла све. Лажних угађања и сујетне женске лепоте нема у тебе; јер жена разумна је благословена“ (Приче Соломонове 31 29–31). Тако, док је њена миловидност обманљива, и док је њена красота сујетна, дотле су њена добродетељ и богобојажљивост достојне хвале.

13. Шунд-педагогија. Наша мештанска кућа на Косову и Метохији била је добрим делом притиснута шунд- и кич-педагогијом: уместо иконе и кандила идол и сувенири, уместо јутарње молитве радио и телевизијски програми, уместо литургије у недељу и на празнике грађевински послови и бифе, муабет и медијски мерак.

Извори српских невоља били су многобројни: несмирење и непокајање стараца, распојасаност и раскалашност одраслих, неваспитаност и распуштеност деце, егоизам и неслога свију. Многобројни од наших хришћана још шездесетих и седамдесетих, а камоли осамдесетих и деведесетих година прошлог столећа, са страхом Божијим изговарали су реч: „Запад, Запад!“ – као магичну – онако како се данас изговара магична реч: „Европска Унија!“ Многи су одлазили даље, и све даље у тражењу новог идентитета. Одлазили су и зато што им се чинило да морају отићи, и зато што су хтели да нађу нове идоле и богове. Тако се наша јуност и именом и нарављу орођавала са страном силом, кућила на туђим странама: Љубљана и Марибор, Трст, Чикаго, Аустралија и Нови Зеланд, Норвешка и Шведска, Есен и Сент-Етјен, Дубаи, Маурицијус... А за све то време они који су Христу Богу позајмљивали, наши светитељи, мученици и новомученици, чекали су да само помислимо на њих, и да им се барем с мене на уштап обратимо.

Хришћани су стално на путу, стално у полету за подобијем. Зато и ревност Срба на Косову и Метохији не би требало више никада да буде врливој (одлазак ради одласка), него бој за хришћанску веру, име и светост, за освештану географију!

14. Сваку апстрактну мисао и слику, скулптуру, грађевину и музичко дело, у поређењу са освештаном јеванђелском проповеђу, иконом и химнографијом, вреба искушење шунда и кича, али и хазардерске паклене вртешке унутар њених тридесет шест фамозних цифара. А вртешка је нешто попут магичног рулета и Хазарског речника, недоучки и прекоучки што Име Христос декадентно изопачују и отуђују да би постало Христ.

15. Монетарну основу и деконструисану естетику глобализма створио је постнуклеаристички секуларизам, одвећ софистициран да би свакодневни живот у његовом духу, имиџу и бренду био непријатан. Зато банкари – који владају политичарима, ови генералима, а они светом – финансирају синкретистичке религијске и езотеричке кругове, а они култове. И опет, они то чине да би чак и сулуде идеје и огавне намере постале лаке за примање, укусне за јело и варење и уносне за култивисање. Елем, престижно је приањати за њих, церемонијално их сервирати; све те врсте и подврсте егзотичног фолклора, у комбинацији са техником за постнуклеаристичко зомбирање, просто нам титрају пред медијалним очима. Све плодове и прерађевине постнуклеаристичког идеализма нови мегапотрошачки дух износи на унионистички Соро(ш)чински сајам глобалног села, у виду мноштва опијата најбољега квалитета, а све у здравље homo tremens-а и homo gastronomicus-а. Дотле лобисти глобалне војске и шпијунаже будним оком надзиру сав глобални базар и вашар, пазећи да се вртешке постнуклеаристичког варијетеа и естетског воајеризма никада не зауставе.

16. Какви су протестанти некада били у пракси, такви су данас римокатолици. А какви су римокатолици некада били у вери и пракси, такви су данас многобројни православци. Православци опет, са свесном и несвесном тежњом ка још отворенијој латинизацији вере, протестантизацији праксе и вулгаризацији црквене естетике. За многобројне и међу првима и међу другима и међу трећима заживело је неписано правило да свој свакодневни живот треба градити на имиџу паганског хероизма јелинског и римског, али сада дизајнираног у кључу постнуклеаристичког кича и шунда, звезда и хероина.

17. Прелашћени богослов говори о покајању и гресима као о нечему излишном; он овлаш прескаче раван историјских подвига покајања и очишћења, еда би се у једном скоку докопао двери просветљења и есхатона. Зато он и оставља утисак личне безгрешности! У стварности, он је у завади са свима! Да ли због свога подвига реформисања светог предања и његовог свођења на есхатомонизам?! Sola Eschatologica! Док у његовој сопственој стварности химере и фантоми, виртуто и јапајајац, кабадахија или махитис уместо матхитиса?! Есхатонизација уместо јеванђелизације?! Есхатоманија уместо етичког и естетичког динамизма овде и сада!

 

III

Body-art & fiction

 

18. Епидермичким естетским методом клонирања нарцисоидни човек жели да се огледа у другоме као у идеалном и жуђеном. У поистовећењу са ликом свога идола обожавалац или клон учествује у његовој слави, и једнако тако у присвајању његовог идентитета, еда би се он сам овековечио. Генетским методом клонирања, пак, прототип дуплицира свога клона и даје му свој идентитет, еда би се сам у њему, у своме клону, овековечио. Љубав естетски клонираног обожаваоца намењена је прототипу, и мора се назвати идолопоклоничком, док се љубав генетски клонираног прототипа односи на сами његов self, и мора се назвати себељубивом. Проблем који у оба случаја искрсава и стоји пред обојицом, и прототипом и клоном, јесте онај прастари, паклени људски проблем преласка индивидуе као атомке у личност – преласка из монадичке самоће у битијну и другобитијну заједницу са другим. И опет је то проблем омогућавања некористољубивој љубави да се пројави кроз однос и дијалог.

Али бесмртност се неће моћи постићи реплицирањем себе до у бескрај, стварањем двојника техничком методом генетског копирања и труковања. Истина, егоцентрик и себељубац може и хоће да уђе у вечност као бесмртан, али по превисокој цени: да као такав остане сам, и да самом себи постане родитељ и потомак. Макар он себи и постао родитељ и потомак, неће то моћи да постигне кроз однос љубави са другим људским бићима. И баш због односа са самим собом, а не са другима, он ће лишавати себе могућности да икада постане личност, но не и неминовности да некада постане карикатура личности. Па ће он себе још лишавати могућности христоликог богочовештва, но не и могућности демонског човекобоштва; поново и поново ће он себе лишавати оригиналности, но не и нужности копије и сенке; наново ће он себе лишавати могућности охристовљења, но не и вољног себеодређења антихристовством; тако ће он себе лишавати и лишавати могућности просветљења божанском светлошћу, но не и помрачења једног фантома, даркмена, дедмена, мртвог претка и мртвог потомка – недоношчета.

Клонирани човек може постати човек жив и личан, али само по угледу на Христов образ и подобије. Колико год се сви око њега трудили да буде другачије, он никада неће постати и остати само човеколики производ без душе, намењен служењу своме претку само у регенеративне сврхе, само предодређенац и хуманоидни демон који зрачи мржњом према своме родитељу и претку. Не само то, и не само тако, него ће он против њега, неминовно је, у тајности, и ослободилачке устанке организовати.

Атракцију звану клонирање не треба сматрати super-novom модерне науке, када се зна њена старина, и када се она лако даде проверити. Међу оне који су је лично већ применили и искусили спадају Сатанаил, Каин и Ламех; Антиох Епифан IV, Јуда и христоборни фарисеји; Нерон, Диоклецијан, Јулијан Апостата и сви христоборни цареви; Маркс, Стаљин, Лењин и Хитлер, Черчил, Анте Павелић и Тито, заједно са свим србомрзитељима и завидницима у прошлости и садашњости. Ту су, затим, евроамерички вођи, дипломате, политичари, банкари и колонијалисти који су трговали и који увелико тргују људском крвљу; заједно са њима и сви погорђени и охоли мудраци, квазитеолози, научници, писци и ствараоци који су помогли, и који помажу да се братска крв једнако пролива од времена праведног Авеља па све до нашег – до времена несхватљиве крвожедности и вампиризма према сачовеку и ближњем. Заједницу и залог у проливању крви са њима деле и сви они који нису подигли свој глас против зла – пре него што ће се оно укоренити у модерним градовима осодомљеним и огомореним широм планете – зла које као лава пржи зјело добру Божију творевину, и зјело добру Божију икону.

19. Модеран човек модерној жени, и обратно жена човеку, врло брзо постају мука духу и телу. А индустрија забаве и виртуелних интимних односа све чешће и све упорније представља њихов однос илузионистичким, и у фасцинацијама; на начин култни, faluso-кратни, vagino-кратни и mammo-кратни. Технологизована лепота модерног човека и жене данас је већ попримила вид мушко–женског расизма, компатибилног са сваком екстремистичком идејом, теоријом и акцијом, те политичком кампањом. Тако, управо ова, технологизована лепота и технолошка естетика полако докрајчују наш врли свет. Дејвид Линч и Абел Ферара се у том хаосу, рецимо, сналазе тако што истражују тајну љубави; један на дну пакла, други на путу покајања.

20. Они које је историја учинила правим звездама једнако сијају над сводовима наше историје, док они који су у њој некада остављали демонскога трага и данас гасе нашу свеопшту насушну љубав у нашем поднебесју. А звезде падалице, или квазари, никада нису престајале / престајали, нити ће икада престати да нас обмањују помоћу самих божанствених химни. Па ипак, право на химну Te Deum laudamus данас могу полагати само покајници, после признања своје кривице, заједно са онима који у смирењу и кротости и љубави творе Божију вољу.

21. Методом хибернације очувава се тело, но не и душа. Душа и дах живота не дају се сместити у ледару, будући да по изласку из тела они стају под Господње окриље. Тако је било и у случају његовог филмског величанства Волта Дизнија. А његово несвесно, као и колективно несвесно оних који су налично њему поступили са својим телом – пројавило се искључиво као колективно гордо и колективно трулежно.

22. Разлика између америчких стручњака за питања смрти, конструкцију и балсамовање лешева и погребне услуге, удружених ради помагања уцвељеним породицама, с једне стране, и агорија, припадника индијске секте који упражњавају ритуално конзумирање свих излучевина и меса људских лешева ради превазилажења сваке разлике између чистог и нечистог, с друге стране, нема никаквог трајног смисла, психолошког, естетског и онтолошког. Јер, залуд увек изнова афирмисање старе смрти изјелице. Залуд одуговлачење са њеном предајом. Она је давно већ сва сатрвена у сусрету са смрћу и васкрсењем Христа – Лавића из Јудиног племена.

23. Отац Порфирије с Оропоса говорио је: „И ја сам изучавао рак, и запазио сам доста појединости. Рак се махом јавља код ојађених душа, код немирних људи напаћених разним догађајима и притиснутим бригама. Кад оболиш па ти кажу да је у питању рак, потпуно се предај љубави Божијој. Умири се, буди спокојан, љуби свет, љуби све. Сав се претвори у љубав, у благодарење Богу. Нека твоја душа буде света. Па када ти душа постане света и прикучи се Богу и постане мир, тада ће се цео склоп организма умирити и рак ће, ако не буде излечен, макар остати тамо где је“ (Старац Порфирије: подвижник љубави – прозорљиви чудотворац, „Беседа“, Нови Сад, 2002, 284–328).

Свети старац Порфирије с Оропоса, захваљујући благодати, могао је по потреби да буде савременик људи разних епоха; захваљујући благодати он је могао да буде њихов сапутник у географским пространствима и историјским временима; захваљујући харизмама и службама могао је да буде њихов заједничар и сарадник, зналац њихових проблема и тумач истих. И опет, он исти, налазећи се у благодати, бивао би саучесник у животима људи као живи пастир, утешитељ и исцелитељ, учитељ, пророк и молитвеник – ка живом, личном и саборном Христу.

 

IV

Science-fiction show, movie,

education & sensitivisme

24. Тродимензионална холограмска телевизија и филмови, те нове форме дигиталне забаве и образовања, константно функционишу у правцу дизајнирања свакодневног визуелног андерграунда нашег постнуклеаристичког човека. Машине и скенери су однедавно прикључени на мозак воајера да би га увели у живописни свет сна у коме ће он бити протагониста романсе и авантуре, трилера, хорора и сензитивизма, свега онога о чему ни сањати није могао. У почетку знатижељан а на крају декадентан, наш воајер тражи електродинамичну стимулацију центара задовољштине. Сви припадници воајерског лобија пак, који сада себи све лакше пролонгирају дуготрајно ларпурлартистичко задовољство високога интензитета, па еротомани, порно-пирати и порно-варвари – неумитно се претварају у зомбирана сајбер-бића. Њима истима, прикљученим на стимулаторе за зомбирање, авај, атрофирају тела и мисли (упор. Stenli Kjubrik, „Hinaki“, Beograd, 2004, 95–96). У исто време ретки молитвеници за сав свет горе и догоревају као свеће у Дому Бога нашега. И тако, док се једнима у нашем роду и анђели диве, дотле се других у нашем роду и ђаволи стиде; док се једни чисте и освештавају, други прљају се и скрнаве; док се једни рађају и препорађају, други одрођују се, усмрћују и поништавају.

25. Деконструкцијом и декомпозицијом класичне естетике добијено је мушко–женско естрадно супертело или супермодел, и оно се на естрадном глобалистичком прелу излаже на култни начин. Техно-лепота постнуклеаристичких и сајенс-фикшн полова прилагодљива је и за наменску је употребу. Такво тело је варијабилно, и служи за сваку специјализовану и глобалну промену. А све у вези са њим, опет, чини се ради компатибилности са будућом синкретистичком религијом Водолије. Јер, у суштини, уметнички репертоар ове епохе будућности заснован је на визуелном, аудитивном и психо-воајеризму, дизајнираном да нас прво асоцира на култ, а затим у њега да нас иницира и тамо нас остави, заувек заробљенима и испразно блаженима. Тек са увођењем појмова „благодат“, „нагост“ и „светлосна одећа“, „кожне хаљине“ и „стид“, теорија и пракса тела мушког и женског стају на своје ноге, док исте оне, тек са појмовима „духовно тело“ и „богопричасно“, „обожено“ и „васкрсно тело“ добијају своју есхатолошку извесност.

26. Порнографија све даље и више стреми к садомазохизму, и злочину, у име сензитивизма, и све је више и више подстицана на садомазохизам, и на злочин, истог сензитивизма ради. Зар то у бити није класичан идолопоклонички, жртвени чин? Ако је међу људима тешко остати човек, или неидолопоклоник, колико је тек међу идолопоклоницима и људима огрезлим у идолопоклонство тешко не бити идолопоклоник, и нео-идолопоклоник?!

27. Шта се данас збива са нашим еросом, и шта ће се сутра збивати са њим – са том стрелом богочезнућа и полета за Христом?! „Гнев Божији пак открива се са неба на сваку безбожност и неправедност људи, који неправедношћу задржавају истину“ (Рим 1 18), „јер иако су Бога познали, нису га као Бога прославили, нити захвалност показали, него у својим мислима падоше у ништавну варку, те потамне њихово неразумно срце“ (21). „Бог их је зато са прохтевима њихових срца предао у нечистоту, да међусобно обешчашћују своја телеса“ (24). „Зато их је Бог препустио срамним страстима; њихове жене заменише природно општење неприродним, а исто тако и људи оставише природно општење са женама и у својој пожуди распалише се један на другога, тако да људи с људима чине срам и на себи примају заслужену плату за своју заблуду. И пошто се нису потрудили да упознају Бога, Бог их је препустио њиховом изопаченом уму – да чине што не приличи“ (26–28); „они знају Божију правду... па ипак не само што то чине, него одобравају и другима који чине“ (32).

28. Геј-интернационала, заједно са лезби-интернационалом, нема божанскога права ни за своје назадњаштво, нити за своје напредњаштво (Рим 1 18–19, 21–23), већ само нижу слободу да угађа својој (не)вољи (24–32). Међутим, све док такве ствари стоје у вези са слободом и (не)одговорношћу, и исте са пропашћу, све дотле ће оне изискивати потребу за покајањем, за корисношћу по душу и за учешћем у плодовима спасења. Прогањати припаднике обе интернационале – то никоме од нас није допустиво! Једанпут, пак, у прабиблијским временима, те појаве и таква пракса (у Содому и Гомору) испровоцирали су падавину огња и сумпора са небеса. Данас, пак, упућивања истих таквих лекару или хећиму или гледаљу душа, једине су расположиве могућности. И данас и сутра опет, то су ствари – молитвеног човекољубља према њима.

Примена светих канона и епитимије по расуђивању код православних хришћана, којима је стало до болесних и оболелих, и опет, код оних код којих је то могуће – неизоставан је чинилац! На нашим духовним пастирима коначно стоји обавеза да расуђују како ће некога, и на који начин, духовно лечити и руководити. Најхрабрији међу њима су већ окусили да је Господу Духу Светоме могуће све, понајпре укрепа у одупирању тамноме вилајету. Јер, отпор мрачној адској сени увек је, и у свему, био могућ. Зар се после Христовог васкрсења сваки гроб није стресао, и Ад се потресао?! Зар он није са вриском утекао?!

29. Дубоко острашћене медијске ведете и естрадне звезде, магнати бизниса и забаве под покровитељством креатора богатства и моћи, у садашњем тренутку заједно чине звездано небо над нама, и неморални закон златнога телета у нама. Сви заједно, они међу нама озакоњују мамонолатрију, и организатори су олимпијада свих видова лепоте праха и пепела. Дотле пали анђели, некада савршено лепи и благообразни, а сада демони, чине баш све да би стално ружнели, и личносно постајали све ружнији. Онтологију њихове ружноте подвргао је анализи духовни колос 14. века, преподобни Григорије Синаит, у Духу Светом прекрасан, охристовљен и обожен човек; речју: облагодаћени богочовек. Ево његовог застрашујућег сведочанства, истовремено прастарог и супермодерног, те и на естраду и естрадни имиџ потпуно примењивог:

 

„Отпавши од нетелесности и тананости, демони, некадашњи умови, попримише извесну телесну задебљалост... па као и човек изгубише анђеоски ужитак, лишавањем себе божанске сладости. Подобно нама, они сада у праху проналазе насладу, и опет, подоботелесни стичу телеснострасне... скотске... навике... Други опет од духова,.. по своме чину... телесновидни и тешки и неуздржљиви, гневни, осветољубиви и разјапљених чељусти налично зверовима месождерима... уживају у телесном и њиме се наслађују. Они личе на крвожедне псе што као ђавоимани прождиру своју омиљену трулеж... и за свој ужитак имају као обиталишта своја дебела и пуначка тела. Други духови су разуздани и љигави, што се у језеру пожуде налазе као пијавице, и жабе, и змије. Понекада се приказују као рибе које се развратно крећу унутар сланог уживалишта. И опет, пливајући пучином пијанства, они се као љигава и млохава бића веселе влажном климату уживања бесловесних, стално подижући у души таласе и буре и олује помисли и поганства. Други опет... лаки су и танушни, попут ваздушастих духова, који упорно дувају у созерцатељни део душе, распирујући тако јаке ветрове и маштарије. Понекада се они претварају у птице, као и у анђеле, те тако варају душе. Они сећањима дају облик познатих људи... извитоперују и преокрећу свако духовно виђење, нарочито код бораца, недораслих чистом и духовном расуђивању. Уопштено говорећи, они се кришом, помоћу уобразиље претварају у све духовно постојеће. Тако описани, духови се наоружавају сходно духовном стању и узрасту човека у напредовању, улазе носећи са собом прелест уместо истине, опсену уместо истинског виђења. На све досад речено о злодусима односи се посведочено Светим писмом: ,Звери пољске и птице небеске и гмизавци земаљски‘ (Осија 2 4)“. (Светога Григорија Синаита „Поглавља о заповестима и догматима, опоменама и обећањима, помислима, страстима и врлинама, тиховању и молитви“, 123, у: Добротољубље, том V).

 

V

 

30. Тужбалица

или

Риданије патријарху и праоцу Аврааму боговерном

(Књига Постања 18 20–33)

 

Господе, рекнеш ли

да вика је у Содому и Гомору бића мог голема

и да грех мој грдан јесте, признајем, истина је сушта.

Сиђеш ли д’ узриш еда л’ све његове силе чине кано вика дође преда Те,

признајем да јесте тако, Боже.

Ко је од нас икад наружио себе к’о Симеон –

трећи орао богословља Цркве Твоје, Господе?

„Еда бисте знали и множину зала мојих

– вели наше сунце Симеон –

ту бих да их скажем, Слове, ал зацело не сва,

јер су неизбројна – изнад звезда,

капи кишних, песка морског, силе вала што се ваља,

она што савести их књига носи

и оставе памћења ми што садрже,

а остала знадеш само Ти“1.

Симеоне, сунце јарко, шта да рекнем

до и сами д’ имадемо ’имну покајања двадес’ и четврту

у којој ништ’ не тајимо греха свога

но се душом — црном хаљом свима ’вако исповедат’ дамо.

Приступајућ’ Ти зјело грјешниј аз, питам, Боже,

хоћеш ли поништит’ и праведне ми мисли срца с неправедним?

Може бити да праведних буде петпутдесет у овоме граду бића мога;

хоћеш ли ме погубити не опростив мени, граду Твоме

за педесет што с’ у срцу моме настанише?

Ти пак Боже с правом можеш рећи мени –

нађем ли у Содому твоме тих педесет правих мисли,

речи ил’ намера, дела, сати лепту2,

опростићу целом граду бића твога, да!

Ако опет рекнем Богу моме, ма и јесам прах и пеп’о –

може бити праведнијех пет пут десет мање пет,

нећеш ли рад’ ових поштедети ме циглог?

Одговорио би мени – Боже јаки – нећу затрети те

нађем ли ти праведнијех четрдесет пет.

Станем ли Ти даље зборит па Ти рекнем –

може бити да се четрдесет таквих нађе?

Рекао би ми опет Ти — нећу погубити те четрдесет ради.

Дрзнем ли се опет, немој гневити се Бого и Божићу,

може бити да се нађе праведнијех тридес’?

Опет чуло би се Твоје – нећу, нађем ли толико.

Прокаменим ли: гле, упито бих Бога Спаса свога –

може бити да се нађе двадес’?

Рекнућеш ми ко и пређе – нећу ’згубити те за тих десет и још десет.

Рекнем ли најпосле – немој гневити се Боже

ак’ изустим ја кукаван сад, може бити да се нађе дека правих?

Најпосле би мени рекао Многомилостиви – нећу оних дека ради.

Тад’ би Бог и Господ правде отишао,

свршив речи са мном лажибогом, неправедним,

што к’о Ламех, за рану ил’ модрицу моју враћам крвљу, смрћу,

ока ископавам два з’ ископано једно,

сваку кршим кост за скршену једну.

Ипак, ипак Тројице и Јединице Боже,

место затирања бића ми свесквернога

даждом од сумпора, огњем са небеса,

како довле низводећи на ме дажда силу

Ти ћеш и одсада смерат исто,

помазујућ’ мртваца ми мога ума да с’ усправи цео,

моје срце од камена да ближњег заволи,

моју свеблудницу душу, Божја нева3 да постане,

моје гробно биће ларнака4 животворних Твојих сила.

Поврх свега Твога дарованог мени блага,

Ти ме, Душе свежељени душе моје,

чак изнимнијим поспешујеш даром, знам и памтим,

јер Ljубав Си и волиш ме свагда;

Ризница Си што не трпи моју беду, јад.

Зато баш и желиш мене новог, преукрасног, о Бесмртни! –

мним храмовног ил’ свештеног, Сам Ти знадеш.

Благосиљај Ти, о Владико, укрепљуј Ти, еда хвалим Тебе

Царство Оца и Сина и Светога Духа.

Велико Име Света Тројице, слава Теби.

 

1 Светог Симеона Новог Богослова Божанствена химна 24.

2 Минут.

3 Младица, невеста.

4 Саркофаг, кивот.

 

31. Псевдо, или snuff-film: врста vérité-насиља, или садистичког воајеризма, претећег животу, закорачио је у наш светосавски хронотопос у тренутку када у њему царује бела куга, док код љутих Арнаута, наших комшија – демографска имплозија. Имплозија у односу на њих саме – наше уљезе и крвнике, а експлозија у односу на нас саме – савремене светосавце, млаке и бљутаве.

Али светоотачко православно богословље не зна за изгубљену битку; за њега нема нерешивог проблема, ни неразрешиве енигме, неартикулисане теме, нити разговора за избегавање. Оно је са-времено сваком времену, са-говорничко сваком говорењу, са-податно сваком тражитељу, укључујући и клијенте естетских хирурга и body-конструкторе. Откуцава час за улазак богословља нестворене светлости преображењске и таворске на велика врата нашега глобалнога села, и зато, нека јој претходи изрека: „Светлост је знање, и сила и живот! – Светлост божанска, нестворена и обожујућа!“ Ми пак, њени причасници, рецимо отворено: „Удостојавамо се нестворености и безграничности, беспочетности и надвремености!“ И још, да се сви већ препознајемо као синови, и кћери, и деца ипостасне светлости Оца и Сина и Светога Духа! Да сви ми већ постајемо светлоносни грађани Царства Тројичине Светлости!

32. Прелашћени су они хришћански богослови који свој пут покајања у Христу и свој пут стицања благољепија у Духу Светом и усиновљења Оцу небеском започињу бродити поласком, рецимо, од специјализације Тријада светога Григорија Паламе, или Summa-е Theologiae Томе Аквинскога, као и од намере самих тих специјалиста да изврше реформу целокупног богословља! Прелећући при том историју, па постајући глуви за речи светог Јована Претече и Крститеља: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мт 3 2), они ће, неминовно, завршити у земљи недођији! А лично, при том, они не само да неће престати да оцеђују комарца и прождиру камилу, него ће и друго што чинити увелико: јести месо брата свога, за зачеља на гозбама отимати се, и себе у самоидола обликовати. Стигавши дотле, они ће већ престати да трче ка горњем звању, а и терен себи приправљаће за стицање онога што је наоко лепо, укусно за јело, и корисно ради знања. Али, то је већ терен света страсти, и на њему зацарена похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења (1 Јн. 2 16)?! Док почетак лечења од тога јесте Оче наш!

О таквим, и њима сличним богословима, свети Григорије Палама пише у Тријадама III, 1, 32:

„Што се тиче човека који првенствено тражи знање, а не дела, ако има поверења у искусне људе, он образује извесну слику те истине. Али, ако сам покуша да је замисли, биће и ње лишен. Уверен да је сам све то открио, такав човек се надима гордошћу, те испољава гнев према људима од искуства, као да су они погрешили“.

Зато им се светитељ Григорије лично, и преко рампе, обраћа:

„Тога ради, не буди сувише радознао, већ у делима, или макар само речима, следи искусне људе и задовољи се спољашњим пројавама благодати“.

Ове Паламине речи Јарослав Пеликан овако коментарише:

„У одсуству непосредног личног просветљења, треба веровати неким светитељима који су непосредно искусили божанске ствари. Готово да је сигурно да ће богословствовање које се не заснива на искуству резултовати ужасом“ (Gregory Palamas, The Triads, New York, 1983, 145, фусн. 124). То јест, неће нас привлачити!

На пољу благољепија, медијско-конфесионални богослови екуменске сцене фасцинирају своје слушаоце, али не једном непатвореном преображеношћу, јер они њу углавном не поседују, него техно-логијом, коју они онда и експлоатишу до одбојности према себи и богословљу. Ноторни пример за то, и још: како се не сме радити (пред студентима изругивати догмат о Светој Тројици?!) – сретали смо у блиској прошлости, у појави редовног професора Ч. Д: у његовим наступима пред студентима било је кловновског и циркузантског, и од пајаца на вашару таштине и доколице, но никако не богословског!

33. Ентеријери канцеларија и салона црквених пастира православних, и прелата римокатоличких, најверније одражавају њихов обострани теолошки укус, и шире, владајући етос у двема Црквама. На сваком кораку код православних присутан је религијски кич, шунд и врсте псевдоморфозе етоса, а код римокатолика и латинаша и пијетизам a la San-Sulpis, органски свеци и органско блажеништво: стигме код светаца, Исусово пресвето срце и Прободено срце Маријино. Све то заједно могуће је избећи само екологијама и пост-екологијама благодати (везаним за еко-етику, био-етику, аскетску етику, литургијску естетику...)

34. Сви школски модели и системи црквенога школства: германски са својим степенима, англо-саксонски, руски, амерички, или болоњски – имају за свој spiritus movens степеновану схоластику и неосхоластику – што је довољно да се развој псевдоморфозе црквеног богословља у неком од његових видова, и на некој од његових равни, никада не заустави. А где се једанпут пројави псевдоморфоза етоса, тамо ће се увек и изнова пројављивати шунд и кич, а затим се он и онтологизовати!

 

Резиме

 

Кич и шунд као два начина пијавичног и лишајног приступа супстанци обликоване стварности (уметност, занатство, форме свакодневног живљења), тек су се у постнуклеаристичкој епохи разговетно испољили као иконокластични, и тек су тада пројавили застрашујућу силу легалнога кривотворења иконе Царства Божијега. Наш self-дизајнер бљутаве кич и шундонтологије постао је и загрижени апологета опстанка у линеарној перспективи. Схизме примарне, секундарне и терцијалне природе (личност – атомка, обожење – огреховљење, анђелско – демонско, рођење – смрт, љубав – мржња, добро – зло, лепо – ружно, добробитије – пелинбитије, Црква – стихија), артикулисане кич и шунд палетом, траже подијум за јуродивога и дворску луду, за комичара и кловна; и то само зато да наше космичке очи не би усахле од плотског пренемагања и пијетистичког плача. А шта бива са љубављу и еросом истовремено? Маратонске промоције љубавних заплета и расплета на подијумима Империје кича и шунда данас чине да јединствени таленат љубави и ероса постане најапстрактнији, и најнедостижнији, у његовој и онако бескрајно дугој историји. Перформанси неонског, силиконског и силицијумског Leben-а, неонске естетике и дизајнираног технолошког белог и силицијумског пакла увелико су учиниле да љубав и преображени ерос постану најапстрактнији од свих појмова, и најређи од свих доживљаја.

Логос, часопис студената ПБФ БУ, 1/2010

Edited February 18, 2011 by SixStepsOnTheMoon

[Sale B.C.]

vrlo čudnu situaciju sam danas video - lik u monaškoj odeći i sa natpisom - braćo pomozite bolesnom monahu prosi na slaviji, nešto tu ne štima:

[C.A_R.I.A.]

Могуће да си нешто погрешио,или се неко претвара да је монах,нешто ту итекако не штима...

Баци неку фотку...

[Sale B.C.]

stavio sam fotku

[C.A_R.I.A.]

Извињавам се,нисам видео.Хм,нејасно ми је,па шта каже о себи,јел још тамо на Славији ? Невероватно... стварно невероватно.