Jump to content

Православље


Guest 10 dinara

Recommended Posts

To je jedna divna pesnička vizija čovečanstva, ali kad se sve svede i sabere, bez obzira na bilo kakve zablude koje je čovek u stanju da izmisli i da se njima opija, ostaje onaj Akercocke stih:

 

"And I know that when I die, I shall rot."

Share this post


Link to post
Share on other sites

U slučaju Ave Justina ta vizija se proživljava ovdje na zemlji u svetoj liturgiji gdje Bogočovjek postaje blizak nama kroz svoje tijelo i krv.Ta vizija nije samo pjesnička nego opipljiva - blagodaću.

 

A Akercocke je potpuno u pravu,samo što nije rekao ništa novo.To se znalo odavno.."...for out of it wast thou taken: for dust thou art, and unto dust shalt thou return." (post.1:19) ili "For as in Adam all die..." (1st Cor 15:22) - E sad ulazenje u detalje i neka posebna fascinacija zadahom same truleznosti,propadanjem i kultom smrti je kod Akercocke-a svedena na pogresan dozivljaj same tjelesnosti.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@darkelf

Najispravnije bi bilo da je tumači neki sveštenik koji je školovan za to.

Ako te interesuje tumačenje, iskopiraj i odštampaj zadnje dve stranice ove teme i pokaži nekom svešteniku.

Ako se neki sveštenik slaže sa ovim o čemu rogozub trabunja, onda prihvatam da grešim 100%.

opet frapantno nepoznavanje hrishcjanstva i pravoslavlja. prochitaj chitavo ovo poglavlje, posebno drugi deo o svetom predanju:

http://www.rastko.rs/svecovek/duhovnost/vlnikolaj/vnikolaj-katihizis.html#_Toc520735196

gde ovde pishe "tumachenje shkolovanih sveshtenika" kao neshto shto ima ikakvu tezhinu pri odredjivanju toga shta je pravoslavno? nigde.

 

@novalis

Pogresne informacije? Koliko primera ubijanja od strane hriscana treba da nevedem? Hipatija? Koju su hriscanski svestenici skinuli nagu, vukli po gradu i brutalno ubili, jer je bila naucnik i paganski orijentisana? Spaljivanje cele biblioteke jer je bila jereticka? :haha: Paljenje hramova i ubijanja svih koji ne bi primili novu veru po celoj Evropi?

nemrash meni pominjati hipatiju koja je bila neoplatonista, dakle, praktichno iste religije kao i ja, ali ovde je poenta u nechemu drugom, a radi se o onoj "no true scotsman" prichi. da bi bio shkot- nararavno da to nepodrazumeva odredjen nachin zhivota, ali biti hrishcjanin itekako to podrazumeva, i to ubistvo hipatije (i mnogih drugih), i razne pizdarije koje su radili mahom rimokatolici mora da se razjasni- takve stvari ti ljudi nisu chinili zato shto su hrishcjani, vecj uprkos tome.

 

Imaju egzotericki, ne i ezotericno. Ako si rodjen u jednoj oblasti, najvise ce ti mentalno odgovarati religija koja se razvijala na tom prostoru hiljadama godina ranije, ali to ne znaci da ce ti ona jedino odgovarati.

ovo je takodje glupost. nebitno dal prichao o "genetskoj memoriji" ili o "kolektivnom nesvesnom" obe teorije su chiste gluposti. svako je u mogucjnosti da formira samog sebe, i "nature" i "nurture" se mogu prevazicji. svako je tvorac svoje sudbine- shto reche liu kang u mortal kombatu :D

 

. Spomenuo si Drvo zivota i kako je to neopaganska izmisljotina. To nije tacno, jer samo proucavajuci Edu, mogu se naci dokazi o spominjanju drveta zivota i Odinovom putovanju kroz njega, poput samana. Pronadjene su i slike drveta zivota na runskom kamenju. Plus, mnogo je slicnosti izmedju samanisticke tradicije i religije severnjaka - ali to su ezotericne stvari. Sustina je - axis mundi imaju sve religije, a da li ce to biti drvo ili piramida, ili planina, zavisi od geografskog porekla, stoga, egipcani nece imati axis mundi u obliku drveta, ili vavilonjani, vec u obliku zigurata/piramide. Ali, to su samo mentalne slike, sustina je ista i svaki proucavalac to zna.

ovo shto ti ovde prodajesh prichu to su chista neka nju ejdzh naklapanja.

 

Covek, stanovnik ove planete, ne vezano za religiju kojoj pripada. Dakle, hriscanin koji nema nista protiv budiste ili hindusa je los hriscanin?

da. i hindus koji nema nishta protiv ove dvojce je takodje losh hindus (rachunam samo astika shkole, ne i ateistichke/ agnostichke), isti sluchaj i sa budistom. kolko god ti kao budista bio "tolerantan" kada ti hrishcjanin kazhe da cjesh (ili bilo ko) goreti u vechnom paklu, ti jednostavno ne ako si dobar budista, nego ako si uopshte budista- nikako nemozhesh da se slozhish sa njegovom izjavom, jer ti verujesh u vishe komada paklova od kojih nijedan nije vechan. ako neverujesh u to, vecj iz nekakve "tolerancije" podrzhish hrishcjaninovo uverenje da cje neko goreti vechno u paklu ne da si losh budista, nego si lazhni budista. ako prihvatish neku religiju naravno da cjesh da kazhesh da je svako uchenje neke druge religije koje se neslazhe sa uchenjem tvoje pogreshno. to je jednostavno chinjenichna situacija.

 

Ja ne branim svoju religiju, jer je i nemam. Ja sam duhovan i to je to.

brate, ti kad uhvatish da lupetash, ti neprestajesh. sad su religija i duhovnost neshto razlichito? ako imash ikakva uverenja o bogu, zagrobnom zhivotu i postanju svega, to podpada pod religiju.

 

@gojko i 6steps

"And I know that when I die, I shall rot."

 

A Akercocke je potpuno u pravu,samo što nije rekao ništa novo.To se znalo odavno.

 

zapravo, omanuo je u potpunosti, a zanimljivo da ga vas dvojca sa potpuno suprotnim religijskim stavovima podrzhite. necju "ja" da trulim posle smrti, nego moje telo. sama lichnost, chovekov um i njegove misli nisu deo tela.

Edited by рогозуб

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Rogozub - Naravno da smo se složili oko propadanja kao posledica čovjekove nesavršene prirode tj. palosti koja se završava smrću.Tako da sam ja to mislio na nivou tjelsnosti pretpostavljajući vječni život.I još sam napomenuo da je sama tjelesnost pogrešno shvaćena u slučaju oʞɾoƃ ili generalno kod bendova koji se bave okultizmom i satanizmom.Kada kažem pogrešno nudim kao alternativu hrišćansku tradiciju koju zastupam,ali i napominjem da u toj tradiciji imamo nekoliko shvatanja samog tijela :

 

a)gnostičko - po kojem je tijelo rezultat pada u grijeh i beskončni izvor zla.

 

b)neoplatonističko - po kojem je tijelo,kao i svaka materija,omotač koji nema suštinsku realnost duha

 

c)patrističko (pravoslavno) u kojem nalazimo ideju spasenja i obožestvenja tijela.To imamo na pimjeru svetih moštiju naših Svetitelja.sv.Avv Justin kaže : "Jer blagodatna sila Hristova proniče, oblagodaćuje sve sastojke čovekove ličnosti i svu ličnost kao celinu. Neprekidnim evanđelskim podvizima Svetitelji postepeno ispunjuju sebe Duhom Svetim, tako da i sveta tela njihova, po reči svetog Apostola, postaju hramovi Svetoga Duha.Jer sazdana Bogom Logosom, materija je sva svojim najunutrašnjijim nervom – bogočežnjiva, hristočežnjiva.

 

@ Novaliis

 

šta za početak podrazumijevaš pod duhovan?I koje mogućnosti svrstavaš u oblasti duha?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja smatram da je čovjek u toj težnji da vjeruje sam u boga i bogove božanske sile i sl. koji su projekcija njeogovog poiamnja istih,mogu da budu vrlo sebične i najčešći bog u koga takav čovjek vjeruje je ustvari on sam.On sam je taj "vrhovni vladar" koji čak i Istinu u njenom punom značenju podređuje svojoj težnji i svojoj vlasti,ne znajući na kraju da definiše u šta vjeruje.To je ustvari jedna ogromna obmana kada čovjek svojim nesavršenim i ograničenim projekcijama uma želi da stvori nešto što bi on definisao kao boga i postavio ga apsolut njeogovog vjerovanja.Tu čovjek dolazi u sukob sa iskrivljenim pogledom na stvorensot same svoje prirode a posledica takvog stanja je po učenju Svetih Otaca nepokajanje koje predstavlje posebno stanje koje srce i um dovode do preobraženja.

 

Zatim kada sam rekao koje mogućnosti svrstavamo u oblasti duha,to se mora znati.To nam je poznato u hrišćanskoj tradiciji.U oblasti duha se svrstavaju mogućnosti religijskog dostignuća,duhovna intuicija i mistički doživljaji.A sve ostalo spada u sferi duše a to su logičko razmišljanje i mašta,gdje spadaju i stvaralačke sposobnosti to jest naučna i umjetnička djelatnost,osjećaj priajteljske i porodične ljubavi..itd.No i sama duša uslovno rečeno ima nekoliko nivoa ili spratova i zato naša svijest vidi samo njenu površinu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Po cemu se razlikuju covek, clan neke religije, recimo hriscanske (posto je tema) i covek koji ne pripada nijednoj religiji, a oboje veruju u nesto bozansko? Zbog cega onaj prvi ne moze imati projekcije sopstvenih poimanja? Obojica mogu, nezavisno od pripadnosti. Ovom prvom se svakodnevno govori sta da radi, kako da veruje, sta moze a sta ne moze.. a ovaj drugi ce radije sopstvenim razmisljanjem doci do nekog zakljucka. Govorim generalno, ne za svaki pojedinacni slucaj.

Ja, kao i uvek, govorim samo u svoje ime. Ne pripadam nijednoj religiji, ali sam duhovan itekako. Ne protivim se nauci, ali ni religiji u izvornom obliku. Uvek sam za sintezu nauke i religije. Smatram da su to dve strane jednog novcica. I jedna i druga strana moraju napredovati i zajedno doci do istine. Smatram, takodje, da postoji razlog za nastanak, npr. hinduizma bas tamo gde je nastao, zoroastrijanizma, budizma, hriscanstva, islama i svih drugih religija koje imaju korene u dalekoj ljudskoj proslosti. Neke od ovih koje sam nabrojao nemaju tako duboke korene, naravno, ali ipak smatram da imaju razloge svog postojanja, poput hriscanstva. Ja nisam protivnik hriscanstva, ali jesam protiv razmisljanja koje neki propagiraju u ime te religije. Ko ima pravo da kaze sta je istina a sta nije, i sta je ispravno a sta nije?

Ja postujem sve religije koje su dokazale svoju vrednost tokom istorije, za koje smatram da poticu iz jednog Izvora. Kada sam rekao ranije da s razlogom postoje religije odredjenih naroda, i da su one najprirodnije za ljude rodjene na tom geografskom prostoru, nisam mislio apsolutno, a pogotovo ne danas, u eri interneta i elektonskih informacija, kada svako moze saznati bilo sta u jednoj sekundi. Danas se te granicu brisu sve vise i vise, ima budista u americi, evropi, itd. Svako se pronadje u necemu. Ja sam izucavao sve i svasta, budizam, tibetanski budizam posebno, hinduizam, nordijsku religiju, religiju indoevropljana generalno, hriscanstvo, samanizam itd. itd. i mislim da imam odredjeno znanje koje mi dozvoljava da govorim na ovoj temi. Dosao sam, dakle, do zakljucka da sve ima svoj razlog - zbog cega je odredjena religija nastala na odredjenom geografskom prostoru, i zbog cega je ona ispvra najbolja za svakog rodjenog na tom podrucju. Dalje, ako se neko pronadje u nekoj drugoj religiji, to nije nikakav problem. Ali problem je siriti veru macem i ubijanjem. Gde je tu duhovnost za koju se zalazemo? Svaki narod ovoga sveta ima svoje pravo i imao je svoje pravo da veruje u bogove svojih predaka. Bozansko je iznad ovoga sveta, kako ono moze biti omedjeno zemaljskim granicama?

 

Ja recimo nemam problem da povezem hinduizam, (tibetanski) budizam, samanizam, paganizam indoevropljana i sl. u jedan koncept. Ja posmatram religiju na globalnom niovou, nikada nisam zadovoljan delicima slagalice. Zelim da povezem sve u jednu sliku i pronadjem smisao u svemu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Po cemu se razlikuju covek, clan neke religije, recimo hriscanske (posto je tema) i covek koji ne pripada nijednoj religiji, a oboje veruju u nesto bozansko? Zbog cega onaj prvi ne moze imati projekcije sopstvenih poimanja? Obojica mogu, nezavisno od pripadnosti. Ovom prvom se svakodnevno govori sta da radi, kako da veruje, sta moze a sta ne moze.. a ovaj drugi ce radije sopstvenim razmisljanjem doci do nekog zakljucka. Govorim generalno, ne za svaki pojedinacni slucaj.

 

Razlikuju se prvenstveno u svom doživljaju realnosti postojanja u kojoj su se našli.U toj realnosti se susreću sa svojom palom prirodom,smrću,znači stradanjem – čovjek je biće koje strada.Bivajući da se čovjek ne miri sa ovozemaljskim postonjem I da je religioznost pozanata kod svih naroda na svim zemaljskim konitenentima od postanka.tako isto i možemo uslovno reći da se oni zaista po ničemu ne razlikuju svaku vjeruje u nešto svaki teži da prevaziđe svoju sopstvenu smrtnost na neki način,itd…Međutim kada si pomenuo po čemu se hrišćanin razlikuje,osim svog doživljaja koji sam pomenuo tu treba svesti račune sa još par stvari da bi bilo jasnije.Ovdje bih jedino primjetio da je pojam "religioznosti" i religije uopšte,danas toliko zloupotrebljen da se sa njim poistovjećuje sve što ima neke veze sa nekom organizacijom,kao ustvari nekom firmom koja okuplja ljude koji u nešto vjeruju u nekoj zgradi koja se zove Church...Tako da mi je jasno kad o.Šmeman pravi oštru razliku između hrišćanske vjere i religije,uvjek insistirajući ka tome da Hrišćanstvo nije religija,nego Crkva kao Spasenje.Ili kako kaže Sv.Nikolaj Žički hrišćansku vjeru strogo govoreći ne bi ni trebalo nazviti religijom u paganskom smislu te riječi.Jer ona nije religija među ostalim religijama,Ona je Vjera u Hrista i Hristovo Otkrivenje.Ona je lično,jedinstveno i potpuno otkrivenje Boga ljudima radi njihvog prosvećenja i spasenja.Religija je odatle jedan potpuno sekularni pojam koji je proizašao iz zapadnog duhovnog razvoja.Kažeš da ovima svakodnevno neko govori šta da radi,kako da vjeruje,šta može,šta ne može?Treba poznavati strukturu Crkve,hrišćansku satirologiju (učenje o spasenju)I mnoge druge stvari.To odgvorno tvrdim da možeš kazati za Islam gdje postoji 1001 zakon koji treba da ispuniš da bi zaradio sapsenje-.Međutim taj concept ima totalno starozavjetni karakter i meni kao slobodnoj ličnosti izgleda robovlasnički.Tamo nema krsta koji svaki od nas treba da nosi,nema koncepta oboženja,ohristovljenja kao poslledice tvoj ličnog opštenja sa Bogom.To je ono što nedostaje I budizmu (koji nije religija),hinduizmu,taozimu i ostalim istočnjačkim religijama.Ovaploćenje Logosa je tajna I o njoj treba razmišljati.Razlika je u svojoj osnovi velika kao što vidiš.

 

Ja, kao i uvek, govorim samo u svoje ime. Ne pripadam nijednoj religiji, ali sam duhovan itekako. Ne protivim se nauci, ali ni religiji u izvornom obliku. Uvek sam za sintezu nauke i religije. Smatram da su to dve strane jednog novcica. I jedna i druga strana moraju napredovati i zajedno doci do istine. Smatram, takodje, da postoji razlog za nastanak, npr. hinduizma bas tamo gde je nastao, zoroastrijanizma, budizma, hriscanstva, islama i svih drugih religija koje imaju korene u dalekoj ljudskoj proslosti. Neke od ovih koje sam nabrojao nemaju tako duboke korene, naravno, ali ipak smatram da imaju razloge svog postojanja, poput hriscanstva. Ja nisam protivnik hriscanstva, ali jesam protiv razmisljanja koje neki propagiraju u ime te religije. Ko ima pravo da kaze sta je istina a sta nije, i sta je ispravno a sta nije?

 

Slažem se ovdje sa tobom.Ja nisam razmišljao o razlogu nastanka nekih religija baš tamo gdje su nastale,ali to može biti zanimljiv concept.Meni je prije svega primarna stvar kao pravosalvnom hrišćaninu da vidim šta koja religija nudi I čemu teži.Ja još manje nemam razloga ni osnova da budem protiv bilo koje religije izvan hrišćanstva

U ime raznih religija svašta se propagira I svašta se širi.Ni hrišćanstvo kao takav nije pošteđen raznih devijacija poebno danas.To naravno ja uzimam kao posledicu ljudske slabosti.Bog kao što je rečeno “želi da se svi spasu I dođu u poznaje Istine.”

 

J

a postujem sve religije koje su dokazale svoju vrednost tokom istorije, za koje smatram da poticu iz jednog Izvora. Kada sam rekao ranije da s razlogom postoje religije odredjenih naroda, i da su one najprirodnije za ljude rodjene na tom geografskom prostoru, nisam mislio apsolutno, a pogotovo ne danas, u eri interneta i elektonskih informacija, kada svako moze saznati bilo sta u jednoj sekundi. Danas se te granicu brisu sve vise i vise, ima budista u americi, evropi, itd. Svako se pronadje u necemu. Ja sam izucavao sve i svasta, budizam, tibetanski budizam posebno, hinduizam, nordijsku religiju, religiju indoevropljana generalno, hriscanstvo, samanizam itd. itd. i mislim da imam odredjeno znanje koje mi dozvoljava da govorim na ovoj temi. Dosao sam, dakle, do zakljucka da sve ima svoj razlog - zbog cega je odredjena religija nastala na odredjenom geografskom prostoru, i zbog cega je ona ispvra najbolja za svakog rodjenog na tom podrucju. Dalje, ako se neko pronadje u nekoj drugoj religiji, to nije nikakav problem. Ali problem je siriti veru macem i ubijanjem. Gde je tu duhovnost za koju se zalazemo? Svaki narod ovoga sveta ima svoje pravo i imao je svoje pravo da veruje u bogove svojih predaka. Bozansko je iznad ovoga sveta, kako ono moze biti omedjeno zemaljskim granicama?

 

Gdje si učio o hrišćanstvu?Da li si živio liturgijskim životom?Da li si imao duhovnog oca?Ne zamjeri na ovoj ljubopitljivosti ali jedno je izučavati hrišćanstvo na nivou znanja,u smislu pročitaš knjige koji se bave konceptom hrišćanske religije I tkz. “dokazima” o postojanju BogaI slič.,a drugo je živjeti Hrišćanski,opipljivim životom koji za posledicu ima preobraženje čovjekove ličnosti.

Naravno još jedanput da napomenem da ja nemam problem sa nijednim nardom,sa njihovom kulturom I vjerovanjima.Ako ćemo iskreno pola tih kultura su danas samo ostaci prošlosti i jednog poštovanja.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Moje uverenje je da covek pored tela koje je smrtno i prolazno, poseduje i nematerijalni, vecni deo. Nazovite to dusom, umom, svescu.. svejedno je.

 

 

SixStepsOnTheMoon:

 

Ja mislim da covek moze izbeci stradanje i patnju a da istovremeno nije hriscanin. Krst kao simbol, njegova sustina, prisutan je u mnogim drugim religijama, ali u drugom obliku, naravno. :) Svako ima svoj licni krst, po hriscanskoj terminologiji - iliti simbol inicijacije u nepoznato, svako ima mogucnost produhovljenja i izbavljenja, nezavisno kojoj religiji pripada. U nordijskoj mistici simbol inicijacije je drvo, tacnije igdrasil, recimo, o koje je zrtvovan Odin i iniciran u tajno znanje izvan zivota i smrti.

 

O Hriscanstvu sam ucio na raznim stranama, pocevsi od sestre i njenog muza koji su zaista predani pravoslavci i dobri ljudi. Citao sam bibliju vise puta, knjige raznih monaha i svetaca, razgovorao sa svestenicima... Neke od tih knjiga koje sam procitao su zaista dobre. Dakle da ponovim, jedino sto bih voleo da promenim jeste stav - svi koji nisu kao ja su gresnici i jeretici.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@novalis

Covek moze biti duhovan, a da ne pripada nijednoj religiji posebno.

..

Podrazumevam da covek moze da veruje u boga, bogove, bozansku silu i sl. a da zvanicno ne pripada nijednoj religiji. Duhovnost je licna stvar, i izvan reci i zemaljskih definicija.

etnichka verovanja (tipa plemenska verovanja i paganizmi) su takodje religije. ako verujesh u boga na osnovu razmishljanja, to je opet religija- filosofski teizam; ja sam filosofski teista- sekstijanac.

 

Po cemu se razlikuju covek, clan neke religije, recimo hriscanske (posto je tema) i covek koji ne pripada nijednoj religiji, a oboje veruju u nesto bozansko?

brate, ako verujesh u bilo kakvo bozhanstvo, pripadash nekoj religiji; evo, poshto sam ja hodajucja (trenutno sedecja) baza religijskih podataka- opishi meni u shta verujesh, i ja cju ti kazhem kojoj religiji pripadash.

 

@gojko

Jesu..

pochni se bavish samata meditacijom (iz teradava budizma), i bicje ti jasno da lichnost nije deo tela. jednostavno cjesh empirijski iskusiti svoju slobodu, a kad postanesh svestan da imamo slobodnu volju, onda je lako racionalno objasniti da to implicira netachnost naturalizma (tj. da postoji neshto super-naturalno - u ovom sluchaju ono shto zovemo "dusha").

Share this post


Link to post
Share on other sites

@gojko

Jesu..

pochni se bavish samata meditacijom (iz teradava budizma), i bicje ti jasno da lichnost nije deo tela. jednostavno cjesh empirijski iskusiti svoju slobodu, a kad postanesh svestan da imamo slobodnu volju, onda je lako racionalno objasniti da to implicira netachnost naturalizma (tj. da postoji neshto super-naturalno - u ovom sluchaju ono shto zovemo "dusha").

odbaci onda telo koje te samo sputava i iskusi potpunu slobodu...budhi supher-um, supher-dusha...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Telo je vazna osnova u duhovnom napretku, ja smatram da je telo pravi hram, mikrokosmos. U zdravom telu zdrav duh. Ali samo o tome moze da se otvori posebna tema.

 

 

@Rogozub - I meni je tesko da opisem.. :haha:

Verujem u bozansku silu, verujem da je ona iznad dobra i zla, da ti pojmovi postoje smao u covekovom umu. Takodje, mislim da se bozanske sile/energije/entiteti, kako god, svejedno je, pojavljuju u razlicitim religijama u razlicitim oblicima, i da svi oni vode poreklo iz jednog Izvora koji je izvan granica poimanja ljudskog uma, pa cak i u najdubljoj meditaciji. Postujem sve religije, verujem da ljude koji su u njoj iskreno vodi ka produhovljenju i izbavljenju, verujem da je sve oko nas povezano, da jedna univerzalna sila povezuje i pokrece sve oko nas i da se mi mozemo povezati sa njom. U jednom trenutku sam imao veoma upecatljiv san u kojem sam dobio jasnu poruku da sam ja onaj koji postuje sve bogove. Tako mi je receno, mozda je to samo projekcija mog uma, neko ce reci, ja verujem da nije. Kroz vreme, moja religijska razmisljanja su se pomerala, da tako kazem. Recimo, u poslednje vreme, pa i par godina vec, jako sam zainteresovan za Pitagoru, Tibetanski Budizam, Samanizam na prostorima severne Evrope i Sibira, Dionisa i njegove misterije, Odina i runologiju.. a sa druge strane, postujem hriscanske monahe, Novalisov misticizam i filozofijju, Hermesa, Drvo zivota.. mnogo je toga sto me interesuje i volim da izucavam. :haha:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Verujem u bozansku silu, verujem da je ona iznad dobra i zla, da ti pojmovi postoje smao u covekovom umu. Takodje, mislim da se bozanske sile/energije/entiteti, kako god, svejedno je, pojavljuju u razlicitim religijama u razlicitim oblicima, i da svi oni vode poreklo iz jednog Izvora koji je izvan granica poimanja ljudskog uma, pa cak i u najdubljoj meditaciji.

najbitnije odlike religije su- shta verujesh o bogu/ bogovima, na chemu bazirash svoju veru, shta verujesh kakav je odnos boga i materije, i sa odgovorima na ta pitanja mozhesh da se klasifikujesh u neku religiju. jer realno, kakva god uverenja imao, takva religija sigurno vecj postoji.

 

U jednom trenutku sam imao veoma upecatljiv san u kojem sam dobio jasnu poruku da sam ja onaj koji postuje sve bogove. Tako mi je receno, mozda je to samo projekcija mog uma, neko ce reci, ja verujem da nije.

ili te zaebavaju dokoni dusi.. mada kolko vidim, snovi i pizdarije, mozhesh da se izjashnjavash kao mistik, gnostik, teozof, sinkretista, shta ti odgovara.

Edited by рогозуб

Share this post


Link to post
Share on other sites

monah koji nosi shimu u kosturnici manastira. na svetoj gori nema mesta da se shire groblja u nedogled, pa se kosti posle neznam-kolko iskopaju, i stavljaju u kosturnice, a gornji deo lobanje se chuna na policama (u nekim manastirima nekad urezhu na lobanju chija je) a ostale kosti su u drvenim kutijama koje se slazhu u podrumima.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Voleo bih da znam vise detalja o toj slici, ko je to i kakva je to prostorija..

 

Светогорци и данас сахрањују покојне као и пре хиљаду година.Без ковчега у ушивеној мантији. Лице се прекрива паном (коју је монах носио за живота), а глава со еод слегања земље заштити са 3 – 4 камене плоче. После 3 године или касније када се поново ко од братије упокоји , гроб се откопава и кости се извлаче. Затим се окаде тамјаном и оперу у вину. Кости се спуштају у костурницу, а лобања заузима место у посебној соби, каква постоји у сваком манастиру на Атосу. Дешава се да кости блаженопочившег Светогорца миришу на босиљак и имају воштану жуту боју што је један од начина на које Бог пројављује своје свете људе.Овај монах горе из наше лавре Манастира Хиландара управо држи једну такву лобању,која има виштано жуту боју и која миомирише.

Edited by SixStepsOnTheMoon

Share this post


Link to post
Share on other sites

62456_106923419372209_100001636539497_55717_5545812_n.jpg

 

 

МИТРОПОЛИТ ЛИМАСОЛСКИ АТАНАСИЈЕ[1]

НАЈВЕЋЕ ИСКУСТВО КОЈЕ ЧОВЕК МОЖЕ ДА СТЕКНЕ

 

 

 

Некада је код нас постојала манија куповине лоптица за стони тенис, фудбал и разне друге ствари - а све ради привлачења младих људи у Цркву. Наравно, то није лоше ако поред храма постоји простор где млади могу да играју. Све што Црква даје људима да им помогне, да би пружила предах, склонила од нечега - добро је. Све што сам поменуо има припремни карактер и помаже у привлачењу младих. Међутим, истинско назначење Цркве је потпуно другачије.

Свако мора да схвати: оно што тражимо у Цркви и што Она може да нам пружи јесу лични односи са Христом. Веома је важно знати да смо, улазећи у Цркву, призвани да успоставимо односе не са учењем Цркве, већ са конкретном Личношћу. Да бисмо имали личне односе са Исусом Христом, живом Личношћу, Која постоји и са Којом човек може и треба да има односе љубави. Треба заволети ту Личност. То је веома важно. У прошлости су у нашој црквеној средини постојали проблеми. Прошли смо кроз неколико криза: богословску, духовну и пастирску, а природна последица свега тога био је одлазак људи из Цркве.

У то време Црква је покушавала да успостави своје учење кроз разум, посредством рационалних аргумената. Већина вас зна да у уџбеницима веронауке постоје докази постојања Бога. То је пет-шест претпоставки чији је циљ рационално доказивање постојања Божијег. У томе је и била грешка, јер теза води антитези: доћи ће неко други и рационалним аргументима теби доказивати да Бог не постоји. И он ће имати много здравије аргументе од твојих, јер ти покушаваш да логички докажеш да Бог постоји, а Он не постоји.

Свети Оци говоре да Бог не постоји. Како? Преподобни Симеон Нови Богослов је рекао да је Бог непостојеће Биће. Бог не постоји, то јест Он уопште не постоји као што постоје остала бића... Његово постојање не може бити тачно осмишљено и описано.

Зашто су Оци рекли тако? Да би избегли грешку коју смо ми направили. Под утицајем Запада трудили смо се да утврдимо Цркву на лажном темељу, на лажним стварима, био то разум, наука, философија или друштвена делатност. Покушавали смо да докажемо да Бог постоји помоћу рационалних аргумената, да је Јеванђеље најбоље учење на свету јер говори о љубави, правди, једнакости, итд. Наравно, оно и говори о свему томе. Међутим, човек може да пита: "Зар је Христос дошао да би нам рекао да треба да будемо праведни, социјално активни, слободни и демократски људи?" "Па добро", рећи ће он, "све то постоји у Јеванђељу. Али зашто треба да радимо оно што не можемо да разумемо? Зашто се молити на пример? Зашто ићи на службе, постити, посећивати храмове? Зашто нас каде, зашто причешћују све једном кашичицом из једне Чаше?" Све то људски разум не може да прихвати као нешто што се подразумева.

Људи који су постављали таква питања били су у праву, јер оно што су сазнавали у Цркви, заснивало се само на разуму. И данас слушамо, како неки говоре, да је Христос био учитељ, демократа, револуционар... и шта све није био! Оно што је човеку блиско, то и приписује Христу - свако оно што воли!

Наравно, свему томе су се научили у Цркви, у недељним школама које пропагирају искључиво социјалне и моралне основе живота. На пример, децу су учили да постоје морална и неморална дела, да треба чинити добро, итд. али све то и много шта друго се предаје као идеје које немају везе са Христовом личношћу. Испоставило се (старији памте то) да су се деца, напунивши 16 година, удаљавала од Цркве.

Сва деца у узрасту до 12 година долазила су у храм, давали су им иконицу, некакву конфету - тада није било базена и сличног где би могли да проведу време. То је била ретка могућност да се деца занимају нечим ван школе. Затим су деца одрасла и у старијим разредима су сви отпали.

Зашто? Зато што су дошли у узраст полног сазревања и сусрели се са изазовима, искушењима, другачијим искуством насупрот кога су идеје, предаване у недељној школи, биле немоћне. Те идеје нису могле никако да опстану. Отпадање све деце од Цркве, без изузетка, била је свеопшта појава. Предузимали су се неки покушаји да се томе одупре, али ипак су сви храмови били празни.

И без обзира на године формирања недељних школа, дечијих кампова и сличног дошло се до тога да у Цркви није било људи, није било свештеника, јер људи, посебно млади, нису имали везе са Црквом. Цркву су представљали са једне стране као идеологију, а са друге као земну установу. Црквена јерархија је имала светски карактер, бавећи се више социјалним него духовним питањима. За обичне људе се све свело на просту обредност: крштење, венчања, сахране.

За Кипар су посебно тешке биле две деценије: 60-те и 70-те. То су биле године распада. Све се распадало и било је невероватно да се млади виде у храму. Сећам се када сам 1976. године кренуо на студије у Грчку, био сам изузетно изненађен када сам дошавши у храм прве недеље, тамо видео младе људе. У Лимасолу су организовали различите црквене манифестације ради деце, али од 200-300 душа у Цркви је остало пет људи, ако су уопште и остали. Када сам дошао на Свету Гору и видео младе монахе, то је било веома необично за мене. Први пут сам видео младе људе у раси и могао са њима да разговарам. То је било немогуће на Кипру!

На срећу, та криза није дуго трајала. Црква није нестала, преживела је искушење и наставила да иде напред. Данас видимо повратак људи у Цркву, али и нешто чудно: млади људи који се враћају су пре свега студенти, а не шеснаестогодишњаци и седамнаестогодишњаци - ретко ћеш видети њих. Човек достигавши одређени узраст, из једних или других разлога враћа се и налази Цркву. Најбоље је што млади траже Цркву и налазе је у њеном правом изгледу. Управо у томе је и обавеза Цркве - јављати и показивати Себе у свом правом издању.

Јер ако бисмо направили грешку, покушали да будемо "савремена" Црква то би било исто као и бакица у фармеркама и са лакираним ноктима. Када Црква покушава да се модернизује, да би постала савремена, постаје смешно. Постајемо веома смешни када покушавамо да будемо савремени. Јер млади човек не тражи код нас савременост, већ да може да чује речи, неодевене у неку логику, или рационализам чије је раздобље прошло.

Епоха рационализма је родила атеизам. Шездесете и седамдесете су биле епоха атеизма на Кипру. Атеисти су били у школама. Била су и деца која нису веровала у Бога. Данас тога нема и они који говоре да су атеисти, нису. У то време су постојали идеолошки атеисти. Тада се водила борба против атеизма, против материјализма, писала су се апологетска дела и још много тога. Дошло се чак до тога да је хиљаду научника на некој конференцији доказало да Бог постоји. А противници су одговорили тако да је две хиљаде научника на другој конференцији доказало да Бога нема. На срећу, такве трагикомичне ствари су остале иза нас.

Данас млади човек не тражи логичке доказе, већ ЖИВО ИСКУСТВО. Да ли постоји такво искуство у Цркви? Ако постоји, онда човек живећи њиме, зна како да живи са Богом. Доказ је да млади људи врло радо учествују у Тајнама, навикавају се да се исповедају, често се причешћују, моле се, иду на службе, поштују иконе, светињу, читају Житија Светих и светоотачка дела. Све то се врши на све лепши и правилнији начин. Они су нашли оно што су тражили.

Веома је утицало на мене када сам видео - и сада видим - да млади људи, нашавши се ван храма, узимају светоотачке књиге, читају их и разумеју. У исто време срце ми се кида када видим "религиозне" људе који читају књиге Светих Отаца и ништа не разумеју. Када почињу да говоре о ономе што су читали код Отаца, хватам се за главу. Нема веће злоупотребе речи Божије од тога. Доказ за то је трагедија тих година, која се одразила у свим сферама црквеног живота.

Погледајте шта се догодило. Они нису волели наше храмове и зато су дизали савремене храмове, од којих су неки налик на свемирске бродове. Улазиш у њих и питаш се: шта је ово - биоскоп? Да нема икона, човек би се заиста питао где је доспео? За шта су потребни сви ти храмови? Низ столица, као у позоришту. Свештенослужитељ је буквално глумац. Њега гледају, седећи у фотељама. Ето такве су последице обрасца мисли те епохе.

Византијске иконе, иконе строго аскетске, нестале су из храмова. Појавиле су се неке иконице које се деле у недељној школи. Исус беба, као детенце са маштарским изразом лица, руменим образима и плавом косом. Пресвета Богородица као симпатична Немица. Христос као познати глумац, са неким уморним погледом. Питаш се, шта је то? А сви ти немачки, западни, туђи обрасци који су доспели у Цркву, "служили" су људима као духовна храна.

Нећу заборавити како су ме, док сам још био у манастиру Махера, позвали да говорим у некој сали. И одлучио сам да кренем да не испадне да се односим немарно према позивима. Позвали су ме да говорим о старцу Пајсију. Званични повод је био завршетак школске године у недељној школи, а тема су били примери за подражавање.

И одједном нама који иступамо говоре да свако има по шест минута. Шта се може рећи за шест минута? Добро, мислим, хајде да видимо шта могу. И почела су иступања: национални, религиозни, социјални примери. Признајем да сам се осетио као да се налазим на скупу пентакосталаца. У реалности се ништа није разликовало од њихових скупова. Када бих знао да то неће изазвати скандал, устао бих и отишао. Такав сам стид осетио! Добро је што је већина деце била на улици, јела и пила сок. Нису гледали на нас. Нико од њих нас није слушао: у сали су углавном били њихови вероучитељи.

Осетио сам се буквално као на гробљу. Говорили су о неком мртвом богу. Све што сам чуо изазвало је у мени, као свештенослужитељу, негодовање. Једва сам се суздржао. Чак сам се чврсто ухватио за сто, јер сам био веома изнервиран. Како су ово трпели ти људи? Говорим не да бих укорио некога, већ да бих једноставно описао оно што се догодило.

Шта рећи? Не знам. Нека нас Бог сачува од тога. Говорили су такве бесмислице... А за кога? За младе? И где су они? Колико је деце било у сали? Они су били напољу, јели и пили! Мањи део је био у сали, 15 до 20 малишана, који су се бојали да изађу. Сви остали су били одрасли. О чему ту говорити!

Заиста, као Црква смо прошли кроз период духовног самоубиства духовне обмане. Било је много разлога - историјских, богословских, пастирских. Тиме не укоревам било кога и не кривим конкретна лица, ни неке групе. Једноставно покушавам да покажем да ако се Црква не покаже у истинском облику, цена ће бити да неће моћи да опстане. Ако Црква направи грешку и покуша да се ослања на туђе за себе темеље, све то ће се завршити крахом. То је сто посто тако. Пашће, као кула од карата. Све слично не може да стоји. Опстаће само оно што исходи од истинског живота Цркве, Њеног искуства.

Само искуство може да постане чврсти темељ. Ништа друго. Наша епоха је доказала то. Како? Када видимо људе који се предају световном животу и "не схватају ни речи", а затим се одједном, дотакавши се Цркве, потпуно мењају. А имали су такав начин мишљења и дела да се чинило да су далеко од доласка у Цркву. Видео сам бесконачно мноштво таквих обраћања како на Кипру, тако и на Светој Гори.

И питаш се: како је човек који је раније имао такав начин мишљења и живота, успео тако да се измени - сада чита, моли се, подвизава се, пости, осећа се пријатно? Предивно је што Православна Црква пружа младом човеку то осећање. Говорим о уравнотеженим, не о искомплексираним људима који се боје других људи.

Ето, празнујемо пренос моштију светог великомученика Георгија. То значи да су отворили његов гроб, узели мошти и поставили их у храм ради поклоњења и освећења верних. Зашто Црква обележава овај догађај? Он је веома важан, јер само Православна Црква говори и учи о слави људског тела. О томе да се човек не спасава само душом и да се Црква не бави само људским духом, већ спасава и обухвата целог човека. Свети апостол Павле говори да је тело храм Духа Светога. Црква указује дужну пажњу телима Светих, њиховим моштима, јер су и њихове душе и тела причасне божанским енергијама Светога Духа. Дакле, целокупна људска природа је освећена. Чак и након смрти та благодат пребива у њиховим моштима и чини чудеса.

Црква је одувек исповедала то учење. У 14. веку су били велики богословски спорови у Цркви. Свети Григорије Палама је подржавао то учење и тврдио да Црква нема никакве везе са философијом, јер је у том раздобљу почело убацивање западне теорије која је тврдила да се човек спасава не по благодати Светога Духа, већ кроз интелектуални процес мишљења и прихватања речи Божије. Оно што и данас слушамо.

И данас међу црквеним људима неки сматрају да су разговори о чудима знак нездраве религиозности. Питаш се: а шта је дакле, Христос, Који је чинио чуда - и Он је био религиозно болестан човек? Ако читамо Јеванђеље видећемо да је препуно чуда, Божијих дела, Бога, Који је изгонио демоне, исцељивао слепе, васкрсавао мртве. И говорио да ће и Његови ученици творити то исто: изгонити демоне, васкрсавати мртве и да им нико неће наудити.

Све то до сада пребива у Цркви. Све је доказ да је Црква жива, иако и благодат Божија не делује кроз чуда. Међутим, чуда су оно што изражава живо дејство Цркве и сведочи да Црква није учење, па нека је и најбоље на свету. Христа често доживљавају као великог учитеља, мистика, како Га називају масони. Треба ли и ми да кажемо да је Он био такав? Црква не учи тако.

За нас је Христос савршена Личност, савршени Спаситељ света. Ми не можемо прихватити да је могуће спасити се другом личношћу, идејом или учењем - најважније је схватити да у Цркви развијамо личне односе са Самим Христом. Када човек постане свестан тога и прими то, стаје на пут исцељења који предлаже Црква и осетиће то у свом срцу. Јер ако не осети значи да Црква лаже.

Црква не говори ствари које не може да докаже. Она доказује, али не разумом, већ искуством.

Ето, идеш код лекара који ти непрестано преписује лекове. Ти их узимаш, али твоје здравље се не побољшава. У неком тренутку престајеш да идеш код тог лекара, још му и говориш да две године долазиш код њега, пијеш лекове, али се нажалост не осећаш боље. Треба мењати или лекара или лекове. Нико неће бити толико наиван да иде код лекара који говори: "Ви сте заиста болесни, преписаћу вам лекове, али ћете се осетити боље тек када умрете! Након смрти ваше стање ће се побољшати!"

Црква се пореди са таквим лекаром, када долазиш у Њу и говоре ти да треба да чуваш заповести Божије, да чиниш све што ти каже свештеник, а када умреш бићеш у рају. Хвала лепо! Такву глупост човек не може да прихвати. Нема таквих будала које ће цео живот испуњавати све те прописе са надом да буду у рају након смрти. А шта ако нема раја? Шта ћемо тада? Зар није наиван човек који верује у нешто што не може да додирне? Не знам како ви, али ја никада не бих почео да следим такав начин живота и чекам смрт, само да бих видео да ли сам правилно живео 80 година или не.

Па шта је дакле Црква? Црква је живот искуства, искуство вечног живота, који почиње у овом животу и прелази у вечно Царство Божије. Када служимо свету Литургију, говоримо: "Тело Христово примите, Источника бесмртности узмите". Сада, сада ми узимамо бесмртни Христов живот, а не након смрти.

Не можемо говорити другима: "Добићеш након смрти", јер то звучи помало исламски: "Чини како је написано у Курану, и када одеш у рај, моћи ћеш да се наслађујеш храном и пићем!"- А зар не могу ја сада да се наслађујем храном и пићем, а када умрем видећемо шта ће бити?

Тако ће ти и човек који је упознат само са религиозном идеологијом, рећи: "Ти си будала! Живот је пред тобом: живи, ради шта хоћеш! Попови и монаси те само заглупљују! А када остариш до 80 година и ништа више не можеш да радиш, онда иди у цркву. Са тобом нешто није у реду, треба да одеш до психијатра", итд. Такав човек не може да разуме зашто млади људе живе духовним животом...

Када човек гледа на Цркву као на идеологију, он не може да разуме да се живот верних заснива на искуству. За њега је то безумље. За њега је Црква безумље. А Светитељи су за њега безумни, јер су чинили апсурдне ствари. Ево на пример, свети Неофит Затворник. Када је имао 24 година, затворио се у пећину и живео у њој 60 година. Зар то није безумље? Како можеш логички да објасниш оно што је учинио? Како ћеш објаснити логички оно што су урадили мученици, подвижници, отшелници, пустињаци? Никако.

Навешћу вам пример из живота Светог Георгија. Он је претрпео изузетно много мучења. Био је млад човек. Војник. Принуђивали су га да се одрекне Христа. Није се одрекао. Мучили су га. Обукли су га у усијане гвоздене сандале са ексерима унутра. Сандале су се зацрвенеле од крви. Привезали су га за коња тако да је морао да трчи за њим. Али у Житију је речено да је трчао тако брзо да је чак претекао коња. И притом је говорио: "Трчи, Георгије, да примиш награду од Господа". Он је био испуњен таквом пламеном љубављу у срцу, да није осећао како горе његове ноге.

Када сам то прочитао први пут нисам веровао. Али сам касније видео слично сопственим очима. На Светој Гори живео је један старац - отац Сергије. Био је сиромашан, пустињак. Подвизавао се у Иверском скиту. Од тог места до Кареје треба ићи скоро два сата. Пут је тежак: шума, планине. А зими је снег досезао до висине од четири метара. Тада сам био вратар у манастиру. Увек смо остављали нешто за путнике: хлеб, лук, сир, чај. Отац Сергије је пролазио поред нас када би ишао у Кареју или обратно. И зими и лети носио је некакве каљаче. Имао је бодар глас. Увек је имао велики џак на леђима. Лице мокро од зноја. У џаку се могло наћи до 60 килограма товара. Отац Сергије је ишао у Кареју једном или два пута недељно, сакупљајући храну и неопходне ствари за све оце који су живели недалеко од њега. Питао сам га како успева, да ли му помаже неко. Одговорио ми је: "Не, благословени. Нема потребе. Идем сам." Увек је био весео, шалио се. Био је изразито облагодаћен човек. Када је умро дошли смо да га припремимо за сахрану. И када смо му скинули каљаче - нећете веровати - тамо где су пете, све је било одрано! Није било меса! Да ли можете да представите то себи?

Идући два пута недељно у Кареју, увек је био натоварен, али се никада није жалио. А ми смо га по незнању питали: "Где идеш, у Кареју? Донеси и мени хлеба!" Он би одговарао: "Донећу благословени човече! Када би га неко сусрео на путу и замолио да му донесе нешто из Кареје, он би се сложио. Његове ноге су међутим биле у таквом стању да уопште није могао да се креће. Тада сам се сетио Светог Георгија. И рекао себи да тако нешто може бити јер постоје људи који имају у себи тако велики пламен благодати и љубави да осећање љубави побеђује чак и саму човекову природу.

То је величина Цркве - када се силом љубави Божије савлађује људска природа и човек чини натприродне ствари, које људи, који су ван Цркве, не могу да схвате. Не прихватају. Сматрају немогућим, смешним, болесним, лажним. Међутим у Цркви то постаје могуће јер постоји вера - "супротност" разума, која није теоретска и интелектуална, већ представља животно искуство - највеће искуство које човек може да стекне.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Благодат свештенику није дата ради самог свештеника, већ ради народа

 

84288599.jpg

 

Један од највећих проблема за православне Хришћане, нарочито за људе који су недавно пришли Цркви представља њихов духовни и емоционални доживљај свештенослужитеља као живих представника Цркве. Ово питање често постаје предмет шпекулације секташа, a такође отвара широк простор да се Црква окриви и дискредитује на основу рђавих поступака свештенослужитеља. Треба разјаснити какво место и значај има личност свештеника у његовој црквеној делатности и каква зависност постоји између благодати која делује у црквеним тајнама и обредима и моралног нивоа свештеника, који их обавља.

Грех je универзална појава, то je болест која je задесила читав род људски; овде нема изузетака, постоји само разлика у степену греха и односу између добра и зла у души сваког човека. Макарије Велики пише: "Чак и у душама Светих остају неке тамне мрље, због тога je и за Свете спасење дар Божанског милосрђа." Хришћанство не зна за механичко освећење: човек који добија чин свештеника као личност остаје са истим оним потеницијалом добра и зла, и он, исто као и свако из редова његове пастве треба да се бори са собом, да искорењује, као да с крвљу чупа из свог срца страсти и пороке; њему није олакшан пут духовног усавршавања, напротив, он постаје одговоран за благодат, власт и право које je добио у тајни хиротоније, односно он се подвргава строжијем Божанском и људском суду.

 

Постоје две врсте јерархије: једна je црквена јерархија где се благодат даје као право и власт да се врше Свете Тајне и обреди. Ова благодат не припада човеку, већ чину, она му се даје као у зајам, како би он испунио своју мисију. Са смрћу ова благодат не даје души никакве привилегије и преимућства, она je напушта - као што војник одлаже своје оружје враћајући се кући. Али, у служењу свештеника делује управо она, због тога су само свештенство и јерархијско устројство у Цркви средство за освештање и спасење њега самог и других људи. Црквена јерархија су "својеврсни" канали кроз које се благодат Божија излива на свет.

Постоји још и духовна јерархија: то je степен благодати која зависи од човековог личног подвига. Ова благодат припада човековој личности; ако je он не изгуби кроз грех, она се после смрти не одузима од душе, већ се напротив сједињује са њом заувек, нераздељиво и нераздвојно. Ово je благодат мученика, преподобних и праведника.

Благодат свештенику није дата ради самог свештеника, већ ради народа, али у сразмери са личним подвигом свештеника њена дејства постају очигледнија и потпунија, као поток воде из извора који домаћин непрестано чисти од камења и песка. Благодат свештенства сједињена са човековом личном светошћу његово служење чини изузетним пo снази дејства на душу. Такви свештеници су својевремено били: Гаврило, архиепископ Кутаиски, архимандрит Алексеј Шушанија, Свети праведни Јован Кронштатски и Преподобни Оптински Старци. Они су увек били окружени народом који je очигледно oceћao светлост и топлину благодати који су из њих исходили.

Узмимо и пример свештеника који пo свом моралном нивоу није изнад пастве, већ je понекад и испод ње. Шта се дешава за време служења таквог свештеника или епископа? Благодат делује кроз њега, али упркос њему. Она просвећује народ, али сажиже душу недостојног. Светитељ Григорије Богослов, један од великих Васељенских учитеља наводи овакво поређење: вода која извире из стене тече као поток према долини, али камен који она кваси остаје камен, a у долини где теку потоци и реке цветају жбуње и трава, жудно се напајајући овом во¬дом. Тако душа свештеника који има непокајане грехове остаје јалова и мртва као камен, али људи који присуствују у храму на богослужењу пију устима своје душе живу воду - благодат Божију. Ha другом месту, поредећи Свету Тајну коју врши достојан и недостојан јереј, Свети Григорије говори да je отисак златног и оловног печата исти. Због тога стојимо пред антиномијом: за време свештенодејства недостојног свештеника благодат се не смањује, a за време служења достојног она се повећава.

Црква се у свом земаљском постојању назива војујућом. Ова Црква се бори са невидљивим царством зла, она се супротставља притиску црног поља космичког зла, сатканог од људских грехова и палих духова. Мрачне сатанске енергије уносе са собом хаос у живот рода људског и усељују у људске душе безумну жудњу за грехом, a у видљивој природи испољавају се као катастрофе и катаклизме. Када овај мрачни сатански покров прекрије облацима сву земљу, она ћe почети да се грчи у предсмртној агонији. Једина сила која се реално супротставља царству пакла јесте Црква, и због тога je Црква тако омрзнута и прогањана. Свети Климент, епископ Римски, Цркву и њену јерархију пореди са војском. У суровој невидљивој борби од које зависи судбина читавог рода људског свештеници, макар и грешни и недостојни, налазе се у првој борбеној линији, a ми нећемо осуђивати војнике који стоје у првој линији, у првом реду, чак и ако су слаби и лоше обучени. Нека многи од њих буду грешни и порочни, али ми ћемо им опростити ради битке у коју су бачени, ради оног ризика којем се подвргавају.

Звање свештеника je одговорно и опасно, због тога Свети Јован Златоуст пише: "Видим мало свештеника који се спасавају." Смрт као одвајање од вечног живота Царства Божијег страшнија je од физичке смрти. Ако упоредимо грехове свештеника као човека са одговором који ће он као свештеник дати пред Богом, пре ћемо га пожалити него осудити.

Сви смо ми у животу, у неким тренуцима, пролазили кроз тешка искушења која човекову вољу чине слабом и вуку човека ка греху. Ову силу греха који опхрвава човека попут хип¬нозе свако од нас je бар некад у животу осетио као присуство неког страшног невидљивог бића које нашу вољу потчињава својој власти. Свештенослужитељи осећају нарочито јака искушења, на борбу са њима демон шаље најискусније и највештије у злу пале анђеле и због тога су неки људи после примања свештенства падали у искушења о којима раније нису имали чак ни представу. Ми видимо њихове грехове, јер су свештеници свима пред очима, али не видимо демоне који се боре са њима.

Неки говоре: "Ja верујем у Христа и Његову прву заједницу, али у Цркву, у свештенике не верујем". Али, прва заједница - Христови Апостоли, управо су били прва хришћанска Црква, од које иде прејемство (наследност) рукополагања као светлост свеће запаљене од друге свеће. Грех je био присутан и међу Христовим ученицима: од дванаесторице Апостола, Јуда je био издајник и богоиздајник, али да ли се због тога могу негирати остали Апостоли? Међу седамдесеторицом Апостола je био Никола Антиохијац, гностик и јеретик, за којег je Дух Свети рекао: Мрзиш иа дјела Николинаца, на која и Ja мрзим (Откр. 2, 6). Значи, грех je увек био присутан, али je сама Црква света. Црква je пре свега невидљива сила, благодат Божија која освећује и спасава оне који се покоравају овој благодати. Апостоли су испуњавали Христову мисију на земљи. Мисију Апостола настављају свештеници. Ова мисија се, као прво, састоји од служења у храму, као друго у проповеди Јеванђеља, као треће, у духовном руковођењу верујућих: свештеник je отац и духовни учитељ својих парохијана.

Делатност свештеника je потчињена чврстим канонима, правилима Цркве. Христос je поручио Својим ученицима да никога осим Бога не називају оцем и учитељем, јер су фарисеји уместо учења Завета потурали рабинистичка предања, људске измишљотине које су у очима народа извитопериле представу о очекиваном Месији.

Свештеник je духовни учитељ, јер учи јеванђељској речи руководећи се тумачењима Светих Отаца, a не својим личним представама и измишљањима. Онај ко je пао у јерес престаје да буде учитељ.

Свештеник се назива и оцем, јер учествује у духовном рађању Хришћанина: од Свете Тајне крштења до обреда погребења.

Свештеник се назива духовним наставником, јер он упућује своје парохијане на испуњење Јеванђељских заповести руководећи се светоотачком литературом. Уколико учи било чему што противречи Цркви он губи право на име духовног наставника, његове речи се претварају у јалов цвет.

Ова три облика служења ("оца", "учитеља" и "наставника") се међусобно разликују: у свом литургијском служењу свештеник je образ и символ Христа-Спаситеља, због тога што кроз свештеника Сам Христос присуствује у богослужењу. У неким случајевима свештеник символише различите личности свештене историје: Св. Јована Претечу, Апостоле и тако даље. Проповед свештенослужитеља не зависи само од дејства благодати, већ и од личних способности, изучавања Светог Писма и логике. Благодат помаже развој његових природних снага, a осим тога делује на срца људи који га слушају. Због тога проповед свештеника има већу снагу и утицај од проповеди мирјанина ако су остали услови једнаки.

Основу хришћанске духовности и морала представљају заповести Старог и Новог Завета. Заповести су непроменљиве наредбе Божије, упућене човековој души, и карике савеза између људске душе и Бога. Свештеник je духовни наставник, пошто су његови савети у предању Јеванђељског учења, али као учитељ духовног живота, он сам треба да зна пут којим води друге. Ако овај услов недостаје (тј. ако свештеник то није у стању) Хришћанима духовни наставник могу бити књиге Светих Отаца. Први облик служења je безуслован, други je неопходан, али није увек успешан (проповед), трећи je пожељан, али често остаје неостварен. Први облик служења je у потпуности дат сваком свештенику, други зависи од способности свештеника, трећи зависи од подвига самог свештеника.

Између свештеникове душе и благодати свештенства се одвија непрестани узајамни утицај. Он je налик на разбукталу ватру која брзо загрева дом душе, али ако се са њом неопрезно поступа, она je спаљује као пожар. Благодат свештенства помаже свештенику у његовом личном духовном подвигу, али га истовремено, ако он води немаран и грехован живот, одваја од Бога више него обичог верника. По откривењу Макарија Александријског, у самом срцу пакла се не налазе разбојници и убице, идолопоклоници и магови, већ свештеници који су водили греховни живот, који се нису кајали, a служили су Свету Литургију. Како мирјанин треба да се понаша према грешном свештенику, односно онда када понашање свештеника премашује уобичајени ниво греха који срећемо у човеку? Исто као што син треба да се понаша према недостојном оцу: да поштује оца ради заповести Божије, али да му истовремено не подражава.

Шта означавају спољашњи знаци поштовања свештеника, на пример, целивање руке када он благосиља? To да je свештеник икона Христова и да кроз њега Христос благосиља, односно ови знаци се не односе на човека, већ на Бога као част, као што се част која се указује амбасадору не односи на њега лично, већ на државу коју он представља. Због тога верујући човек може да ограничи општење са недостојним свештеником како би избегао саблазан, али мора да му указује одговарајуће поштовање у име Христа, Чију je благодат овај добио на рукоположењу.

 

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН

Share this post


Link to post
Share on other sites

  • Recently Browsing   0 members

    • No registered users viewing this page.
×
×
  • Create New...