Meni je rekord 11 blokada i 14 ukradenih lopti na utakmici, a nisam igrao centra. Davno je to bilo.

Šut spolja - đene đene. Nekad uđe, nekad ne.

Cenim da ste olešili Duška Savanovića, Rašića, Malinu Marinovića...

Ima i ovo; da se ne zaboravi https://youtu.be/O_Z33jT6lww?si=Dn5n4_Wp8xjIKBen

Popišam se na košarkaša koji ne zna da da slobodna bacanja. Po meni šut ispod 80% za slobodna bacanja bi bio razlog da igrača odstranim iz tima. Idi kući vezi goblene debilu.

Ja sam bio solo igrač koji ne zna da udari blokadu, retko da preseče loptu, da dobacim ne znam normalno, samo neke frljoke kao Jokić što nekada izvede, ali što se tiče šuta tu sam bio bez lažne skromnosti jedan od najboljih ikada. Šutirao sam kao Stef Kari sa bilo koje udaljenosti i sa velikom lakoćom. Jedino što se nisam pederisao kao on posle postignutog koša niti sam preturao gumu po ustima. Specijalnost mi je bio horog sa kojim sa i sa 9 metara bio izuzetno precizan. Toliko godina sam vežbao taj šut da sam bio bolji od Džabara. Prvo bi se ljudi smejali kada bi videli kako igram, pa bi počeli da se nerviraju, a na kraju da vređaju kako sam majmun koji samo baca busike koje nekom magijom samo upadaju. Na kraju ne retko sam bio primoran da primenim silu, a isto ne retko i da bijem one koji preteraju. Imao sam visok prag tolerancije, ali ljudi retko kada znaju da se zaustave.

Pre će biti Veselin Petrovič, Aškrabić, Goran Nikolić, Aleksandar Smiljanić, Goran Bošković, Mladen Šekularac. Bio je još jedan lik ne mogu da se setim tačno, mislim da je bio Dejan Vukosavljević. Nisu svi dobili batine jer je pola njih otišlo da traži drugi koš da izazove lokalnu ekipu iz tog kraja. Kod nas je ostalo njih 4 a 4 ili 5 likova je nastavilo dalje. Bilo je davno ne mogu da se setim baš svakog detalja.

Edited September 10Sep 10 by HEFEST

A to nije jedini put kad je komša tukao poznate košarkaše. Neka ekipa je dolazila na pripreme i tako se šetkali po gradu onako visoki kao mlatači. Bio petak veče vreme za izlazak. Mi bili u parku šikali, varili i onda onako polupani krenuli u najbolju pekaru u gradu na picu. Kako smo prilazili pekari vidimo sto ljudi okupljenih oko tri krvava košarkaša. Dvojica leže u nesvesti, a jedan se drži za drvo ispred pekare da ne bi pao. Unutra moj komša tuče dva policajca koji su došli da ga uhapse, samo je sa njima bio nežniji jer je hteo silom da im kaže da nemaju šanse i da je bolje da zaborave da se išta desilo tu. Tako je i bilo, panduri su samo istrčali i pobegli glavom bez obzira što su brže mogli. Patrola posle pola sata tek došla nazad da vidi da neko nije teže povređen i da mu ne treba pomoć. Komša nikada nije odgovarao za to kao ni za mnoge druge brojne incidente.

A do tuče je došlo ovako. Ispred te pekare je uvek bio red od oko 100 ljudi koji se protezao niz trotoar nekih 50 metara. Stvarno najbolja pica u nekoj pekari u Srbiji u to vreme.

Komša koji je izgledao identično kao Konan Varvarin u to vreme naravno da nije čekao red i on pravo kroz gomilu sve razgrne i dođe pravo u pekaru i vikne -Pica ovamo odma!!! Ovi košarkaši bili ispred njega i krenu da se svađaju sa njim, a nisu imali pojma kakvu su grešku napravili. Samleo ih za 10 sekundi.

Samo da rata ne bude...

Jel komša sad u nekom rijalitiju?

Nije. U Americi je mlati pare već više od 10 godina. Sreo sam ga neki dan, kaže ne bijem više ljude sada me samo lova interesuje.

Za njega je najveća šteta što nije ušao u MMA. Kakav Cro Cop? Ovaj bi ga samleo bez treninga. Malo da poradi na tehnici rvanja i niko na svetu mu ne bi bio ravan. Mada ja ne mogu uopšte da zamislim da neko njega može da obori na zemlju, ali eto čisto za svaki slučaj bi trebao i to da pokrije. Kakve sam ja tuče video u njegovoj izvedbi to još na filmu nije snimljeno. Kao Zatoiči kada sredi celu vojsku sam, tako je i on to radio samo bez katane. 100 ljudi ga napadne istovremeno. Nikakav problem.

Edited September 10Sep 10 by HEFEST

dobro, bitno da nešto mlati..

https://sportal.blic.rs/prica/nikola-topic-zadivio-tim-oklahome-mentalnom-snagom-2025103105275303806

Ko je prvi na tabeli?

Uzmi Dule...

'' Šta će čoveku ovolika creva, k'o u ovna?''

Fenerbahče

Bitka ce da pocne i da se zavrsi a on ce jos da sedi i da pita

Jebe!

Zoc ostani!

Miodrag Belodedić je Srbin iz mesta Sokol u Rumuniji, prvog na koje naiđete ako granicu pređete negde kod Banatske Palanke. Odrastao je gledajući televizijski program stvoren u Jugoslaviji, roditelji su ga dovodili da u Beogradu kupuje stvari koje nije mogao ni da zamisli, a on je detinjstvo proveo gledajući preko reke Nere u državu koja je za njega bila sloboda.

"Rodio sam se u Sokolovcu, na samoj granici Rumunije i Srbije. Morao sam da budem pažljiv kad izađem iz kuće, jer granici nismo smeli da se približimo. U blizini je bio pojas uzorane zemlje, koji je služio tome da se vide koraci onih koji prebegnu. Blizu je i reka Nera, koja deli Rumuniju i Srbiju. Kada sam bio mali, reka je bila čista, voda bistra, i molili smo vojnika da nas pusti da se kupamo. Ponekad bi nas pustio, ali samo malo i da se ne udaljavamo. Jedan profesor je procenio da je samo iz mog sela prebeglo oko 260 ljudi. Bežalo se preko Dunava i preko Nere. Jednom sam gledao kako uhvaćenog tuku, nose ga držeći ga za noge i ruke.

U Rumuniji sam bio Srbin, u Srbiji Rumun. Trener Angel Jordanesku mi je govorio: 'Ti, Srbine, pazi, nemoj da pokušavaš da pobegneš.' Odgovarao sam: 'Zašto baš ja da pobegnem? Tu su i Marijus Lakatuš i Gavril Balint i...' Balint mi je bio cimer. Njemu sam rekao da ću da idem: 'Ako me uhvate, videćeš me; ako me ne uhvate, čućeš gde sam.' Upozorio me je da nikome drugome ne govorim.

Gavril Balint je imao sličnu životnu priču kao Miodrag Belodedić, samo što je za razliku od nekadašnjeg fudbalera Crvene zvezde on bio Mađar. Čak devet godina igrao je za Steauu, a deset za reprezentaciju Rumunije, sa kojom je učestvovao i na Svetskom prvenstvu 1990. godine. Pored toga, bio je oprezniji od Belodedića i znao je šta može da se desi fudbaleru srpskog porekla...

"Istina je da smo bili pod prismotrom. I među nama, igračima, bilo је onih koji su radili za Sekuritateu, gledali kako se ponašamo, sa kim pričamo i gde se šetamo kada smo odlazili u inostranstvo. Tamo nismo smeli da kupujemo video-rekordere ili televizore. Ni pasoši nisu bili kod nas, nego su nam ih davali kada smo odlazili, i uzimali kada se vratimo. Nismo smeli da imamo devize. Kupovali smo dolare na crno, pa smo ih krili u cipelama ili u kaiševima", ispričao je Belodedić.

Iako je rođen i odrastao u Rumuniji, a zatim igrao za najbolji klub u zemlji i reprezentaciju, Miodrag Belodedić je celog života znao da je Srbin. Tih godina su Srbi u Rumuniji uspevali da uhvate jugoslovenske programe na televiziji, pa je bilo lako sačuvati jezik, kulturu i običaje i na onoj drugoj strani Dunava. Takođe, Belodedić je kao dete redovno dolazio u Beograd, koji je za njega tada bio "zapad". 

"Moji roditelji su imali pogranični pasoš, i dok sam bio dete, dok nisam počeo da igram fudbal, mogao sam da odem sa njima u Vršac, u Beograd, i video sam kako ljudi tamo žive, šta imaju. A mi smo stajali u redovima za šećer i zejtin. Jednom su mi na odmoru otac i majka predložili da ponovo odem sa njima do Jugoslavije, da vidim rodbinu. Rumuni nisu imali pasoše, osim onih koji su 'brinuli za zemlju'. I nisu hteli ni meni da ga daju. Tada sam se naljutio, a naljutilo me je posle i to što me nisu pustili da igram za selekciju Evrope",

Belodedić nije želeo da živi u izolaciji. Bio je ljut na poredak u Rumuniji, bio je ljut na svoj klub koji ga nije tretirao na pravi način i odlučio je da ode - Jugoslavija je bila jedino mesto na koje je mogao. Imao je srpsko poreklo, imao je rođake i delovalo mu je da ima najveće šanse da ne bude deportovan nazad. Srećom, Jugoslavija ga je dočekala na pravi način.

Opasnost je bila ogromna. Ko zna kako bi se završilo da je samo jedan korak u planu Miodraga Belodedića krenuo po zlu. Ovako, nisu bila dovoljna ni ispitivanja zašto podiže novac iz banke, uspeo je da se izvuče i da sa sobom povede majku. Pa, ako ništa drugo, barem u Jugoslaviji imaju rođake...

"Kada sam odlučio da odem, izvadio sam malo više novca iz banke, i iz kluba su me zvali da me pitaju šta će mi tolike pare. Rekao sam da idem kući, u selo, da tamo majka hoće nešto da gradi, pa da nosim njoj. Pasoš sam naposletku dobio tako što sam pričao sa Valentinom Čaušeskuom, Nikolajeovim sinom. On je stalno bio pored nas, gledao utakmice, dolazio na treninge. Nije znao da ću da prebegnem, naravno. Stigao sam kući, rekao majci da spremi stvari, i krenuli smo oboje. Nije joj bilo lako. Plakala je, govorila da neće, pitala je gde ćemo, šta ćemo, kako da ostavi kuću", otkrio je Belodedić.

Dobro je poznavao Vršac u kojem je bio više puta, svojevremeno je dolazio u Beograd, a imao je rodbinu u Beloj Crkvi i Prokuplju. Beograd je i tada bio ogroman grad, Bela Crkva premalo mesto sa dosta Rumuna i malo prostora da se "sakrije", pa je izbor pao na Prokuplje. Spakovao se iz Bele Crkve krenuo na drugi kraj zemlje, da bi se udaljio od rodne Rumunije.

"Na granici me je prepoznao jugoslovenski carinik. Pitao me je da li sam ja onaj Belodedić koji igra fudbal. Rekao mi je: 'Nemoj da se vraćaš za Rumuniju, ostani i igraj za Partizan.' Rekao sam mu da nisam partizanovac, već zvezdaš, i otišao sam u policiju i zaista rekao da neću da se vratim. Tamo su mi rekli da ne brinem, da se ništa neće desiti, da niko ne može da me vrati… Prvo sam bio kod rođaka u Beloj Crkvi, i govorili su mi da ne šetam mnogo, jer je granica blizu i ima mnogo Rumuna u prolazu. Policija me je pitala imam li neku rodbinu malo dalje od granice. Rekao sam da imam, u Prokuplju i u Beogradu. 'Baš fino, spakuj se i idi u Prokuplje', rekoše. Tamo sam bio mesec dana", rekao je bivši fudbaler Crvene zvezde.

Reprezentativac Rumunije, jedan od najboljih igrača u Evropi na svojoj poziciji i osvajač Kupa evropskih šampiona sa Steauom došao je do stadiona Crvene zvezde i glasno rekao šta želi od malih nogu. Dragan Džajić nije mogao da veruje, skeptičan je bio i Vladimir Cvetković, ali je Mile već isplanirao da bude prvotimac Crvene zvezde, evropske sile u nastajanju.

"Pre nego što sam otišao u Prokuplje, otišao sam u Zvezdu sa jednim rođakom. Navijao sam za Zvezdu još kao dečak. Dvaput sam bio na utakmici sa ocem u Beogradu, sanjao sam Vladimira Petrovića, Miloša Šestića, Dušana Savića... Rekao sam: 'Evo, ja sam Belodedić, da li biste hteli da zaigram za vas?' Čekao sam da pričam sa Draganom Džajićem. I njemu sam rekao ko sam i šta bih hteo. Bio je zbunjen. Pozvao je kultnog generalnog sekretara kluba, Vladimira Cvetkovića, došao je i on, razmišljali su šta da rade, otkrio je Miodrag više od tri decenije kasnije.

Crvena zvezda je slučajno dobila ogromno pojačanje, dokazanog fudbalera i evropskog šampiona sa rumunskim timom.

Dok su proveravali šta će se desiti ako angažuju Belodedića, legende fudbalskog i košarkaškog kluba savetovali su rumunskog reprezentativca da se udalji i da ne privlači pažnju. Srećom, brzo se ispostavilo da je Mile u Rumuniji igrao bez profesionalnog ugovora - što je značilo da odmah može na trening, a da će za godinu dana moći da igra i takmičarske mečeve u Zvezdi.

"Rekli su mi da odem u Prokuplje, da budem tamo nekoliko nedelja, i da će me pozvati. Razgovarali su sa ljudima iz UEFA, pozvali me, i rekli da imam sreće, jer u Rumuniji nismo bili profesionalni igrači, nismo imali profesionalne ugovore, pa će mi kazna zbog toga što sam promenio klub bez dozvole trajati samo godinu dana. U Rumuniji su me osudili kao dezertera na 10 godina zatvora, jer je Steaua bila vojni klub", zaključio je Belodedić, koji kaže da bi možda i sačekao godinu dana da je znao da će Nikolae Čaušesku da padne tako brzo.

Željko Obradović se povukao iz Partizana.

- Povukao?