Totamealand

Ode Bora. Da probamo da ovih dana razdvojimo delo, talenat i istorijski značaj od društveno-političkih stavova i ekscesa...

Ozzy Osbourne - No more tears Car Seat Headrest - 1 Reale Accademia Di Musica - Reale Accademia Di Musica Jeff Rosenstock - Hellmode

Teško da ima tu ikakvog povratka, jer nema Hammerfall čemu da se vrati. I kad su bili dobri, nisu bili MNOGO bolji od ovoga. Jedino se priča izlizala i nije nam više zanimljivo.

Ako neko voli, Scanner 7. oktobra u Festu.

Maestralan izbor pesama sa kriminalno zapostavljenog albuma.

To je jedna od potcenjenijih, zaboravljenih stvari o kojoj retko ko ikada priča. Ne znaš prosto od svih onih strofa šta je predrefren, šta je refren, šta je postrefren, pritom se konstantno menja tonalitet, a sve vreme furiozno brzo vozi. Solaža kida, harmonija kida, Brus je svirep, ma cela pesma je pet od pet.

Poslednji album koji je bio dobar je Virtual XI. Svaki nakon njega je bio više nego dobar, štaviše odličan.

Zapravo me ozbiljno puca nostalgija dok gledam video. Ja sam ušao u Slipknot priču sa Vol. 3, u to vreme je prvenac još bio "nov" i pričalo se o Slipknotu kao mladom bendu. A sad je ovo skroz throwback.

I tako, kako se Portnoy vratio u Dream Theater, tako se i growl vratio u Opeth. Šok sinoć kad sam čuo trejler.

Nije loš novi album, imaju gospoda još uvek šta da ponude. Bleeding obvious i Pictures of you su u rangu najkvalitetnijih stvari iz Morse ere. Now you're talkin' je neodoljivo zabavna, ono Gilanovo vrištanje u pokušaju mi je guilty pleasure. Ima još nekoliko dobrih stvari, ali i dosta osrednjih. Najkritičnije su mi one shuffle pesme koje jednostavno taljigaju i nemaju toliku težinu. Mislim, međutim, da ću se ovom albumu vraćati iz nostalgije jednog dana. Bio je prezabavan koncert u Beogradu pre neki vikend, izveli su između ostalog i Bleeding obvious koju smo premijerno čuli uživo i bukvalno se pitali da li je neki neobjavljeni dragulj iz sedamdesetih. Lepa uspomena za koju je ovaj album neraskidivo vezan.

Naravno, samo što oni to šalju na evrovizijsku binu umesto u Dom omladine. 😛

I do činjenice da Yorke više mrmlja nego što priča, a o razgovetnosti u pevanju da ne govorim. Tu se u najboljem slučaju razumelo kad kaže "thank you." Ja sam bio prvi red skroz levo, jeste da su mi zvučnici pucali pravo u glavu, ali ne mislim na glasnoću već na jasnoću. Bas linije su se kristalno razaznavale, klavijature, duvački instrumenti, perkusije, ništa nije potonulo u miksu. Jesam doduše bio naplašen da zvuk u Hangaru ume da bude krš, videću baš najesen kako će Apocalyptica da zvuči, možda sam na The Smile imao sreće.

Jesmo se skuvali, ali meni je zvuk na The Smile bio besprekoran.

Bedak, druže. I šteta za Josha, ne znam šta se tačno dešava, ali čim mora hitno na operaciju, kapiram da se problematika oko raka vuče i dalje.

The Decemberists - As it ever was, so it will be again Evergrey - Theories of emptiness Bob Dylan - Good as I been to you Jeff Rosenstock - We cool?

I ovaj put. Ovaj album je stilski i produkcijski moooožda malčice drugačiji, ima par najoldschool heavy metal deonica, a u drugim momentima je malo više djenty nego proteklih par izdanja (s vremena na vreme zazvuči kao da je Tom tek sada čuo Inmazes od Vole 😋), ali pesme su ponovo manje-više prosečne. Say i prva su super, ostatak nothing to write home about. Nijedan od ovih albuma od Hymns na ovamo nije loš, daleko od toga, jednostavno je teško ponoviti onu 2000s magiju. Ove nedelje sam na kraju slušao Solitude, dominance, tragedy više nego novi album.

Gledao sam film juče, zabavno je bilo. Neću ti ga mnogo spojlovati, samo se opusti i uživaj.

of Montreal - Lady on the cusp Eels - Eels time! Car Seat Headrest - Teens of denial Ozzy Osbourne - Diary of a madman

Nije kao da obožavam Forbidden, ali ako ima nekog šmeka izuzev par pesama, to je taj nebrušeni, zamućeni zvuk, neuobičajen za sredinu devedesetih. Ne znam koliki je benefit uzeti i ispeglati ga. Isto tako bih radije slušao onaj raspali Vapor trails od Rusha nego remix.

Najava eventa mi je dala motivaciju da obnovim albume of Hymns na ovamo, taman da se pripremim i za novi album i za koncert. Preferiram stari Evergrey, ali daj šta daš. Vidimo se.

Sad gledam skorašnje liste, potkrade se i Recreation day. Premalo, što jes' jes'.

Ovo je zapravo super vest, nisam ih gledao 16 godina i biće vrhunski videti Toma i ekipu ponovo. Kapiram da sviraju uglavnom novije stvari, ali dobro, par hitova iz klasične ere i vredi otići.

Bilo je simpatično, duhovito i zabavno u kontekstu performansa i duha aktuelnog albuma. Ali menjao bih ga za još jednu pesmu sa Chemical wedding.

Igore, nadovezaću se na tvoj post, pošto sam uhvatio Brusa u Pešti sinoć. I dalje vuče laringitis, jedva izvlači visine, svako malo ode iza klavijature da se iskašlje i izduva nos. Tako da su i nama odsekli neke od zahtevnijih pesama za pevanje, ali i dalje je čovek dao sve od sebe, i ostatak repertoara je bio brutalan. Naravno, da mi je neko pre deset, petnaest godina rekao da ću jednog dana moći da uživo čujem Accident of birth, The Alchemist, Navigate the seas of the sun, The Tower i Chemical wedding, pitao bih se kako će to uopšte biti moguće. Bilo je strava, okupio je dobar bend, sve pohvale generalno.

Bio sam prvo veče i bilo je neviđeno. Možemo da se raspišemo o pirotehnici, veličini bine, blablabla, sve je to impresivno, zabavno i kvalitetno urađeno, ali da ne zaboravimo svirku kao svirku i set listu, stvarno je sve bilo na mestu. Svaka era benda je bila zastupljena u repertoaru, uglavnom su se izvodili hitovi ali je bila i poneka pikanterija za hard core fanove (Wiener Blut na primer), čak su i novije stvari fino prošle kod publike, pogotovo Puppe i Zeit. Pesme ne izvode ništa manje brutalno nego na albumima, pritom i odstupaju od studijskih verzija sa svakakvim novim deonicama, produžecima, izmenama, improvizacijama, kreativno sve u svemu. A kad se doda razume se i pomenuta magnituda scene i činjenica koliko Rammstein fanova, metal fanova, i casual ljubitelja dobrog showa je došlo da vidi ovo, bilo je veče za pamćenje, monumentalan event.