VoivodBG

Pa gde je ovde pesma?

Mislite da je revidirao stavove? 😄

Au, pa kako ce sada, ajde prijavi valjaju li uzivo.

https://www.treblezine.com/david-eugene-edwards-wovenhand-16-horsepower-announces-debut-solo-album-hyacinth/

Heroji Radnicke Klase (2022) Trejler je obećavao, a na kraju se ne mogu oteti utisku da smo dobili još jedan "mizerija uber alles" film. Nemojte pogrešno da me razumete, film ubada u opšta mesta našeg društva, koja su najproblematičnija. Ne postoji nikakav filter i direktno vam se unosi u lice i stvara dosta nelagode u raznim instancama. Jasna Đuričić i Boris Isaković nose čitav film na svojim leđima, neko zloslutniji bi rekao da su svi likovi u filmu samo skice i da su mogli da ih razviju u sitne detalje, ali mislim da je generalna ideja i frenetična energija bila na mestu. Svima je dosta svega, i to je najjasnija poruka kojom odiše ovaj film. Iako nosi sa sobom tešku i obradivu tematiku, ima dosta crnog humora, koji radi na više nivoa, i to je ono što me je držalo da ispratim do kraja, i kratko trajanje. Ako bih imao generalnu zamerku, to su tehnički aspekti, maltene je snimljen bez ikakvog budžeta. Fotografija je skoro dokumentaristička, ali mi je smetala konstantna trzava kamera, i loše osvetljenje. I svetla tačka je sama muzika koju je radio Jovan Shpira Obradović, multimedijalni umetnik iz Novog Sada. Ako vam se do nosa popelo da gledate slične filmove iz ovakvog žanrovskog miljea, preskočite, ako pak imate tvrd želudac i stomak i prepoznate sve što vidite svakodnevno u svojoj zemlji, onda samo jako i cepite tri čašice najjače krdže od rakije dok se horor odvija. 6. https://letterboxd.com/hajde_bajder/film/working-class-heroes/

Jebe novi Mutoid Man. Sve sami hitovi.

@Angelystor ponavljas se druze. Ako te bole oci, ti preskoci. 😄

A sa druge strane filmskog spektruma, imamo novi film Christopher-a Nolan-a, koji je baziran po fiktivnoj biografiji „American Prometheus“ napisane od strane Kai-ja Bird-a i Martin-a J. Sherwin-a, koja obuhvata život Julius-a Robert-a Oppenheimer-a, američkog fizičara koji je bio ključna figura na Menhetn projektu i koji se smatra tvorcem atomske bombe. Iako o samom Oppenheimeru, znam samo osnovno iz knjiga istorije, ušao sam u film naslepo, bez proučavanja raznih dokumentaraca i knjiga kojih ima u izobilju, i kopkalo me je da li će Nolan pucati naveliko u predstavljanju njemu najbitnije osobe za našu istoriju, i hoće li koristiti već ustaljene Nolanizme kao u preostalim radovima. Na moju veliku nesreću, ovo je još jedan samozadovoljavajući Nolanov festival, mnoštvo nedostataka je i dalje prisutno, ali, postoje mali tragovi gde pokušava da izađe iz svojeg ustaljenog kalupa i uradi neke stavke drugačije. Hajde prvo da bacimo pogled na dotičnog Oppenheimer-a kojeg tumači Cyllian Murphy. Cyllian je bio pravi izbor, iako ne liči na pravog Oppenheimer-a, daleko je lepši i egzotičniji zbog speficičnog oblika lica i prodornih očiju, i Nolan je to iskoristio koristeći konstantni groplan. Ako ste ikada imali bojazan od nečijeg lica na velikom platnu, Cyllian u raznim stanjima svesti i psiholoških trzavica je dobra tehnika koju je iskoristio da približi publici moralne dileme i egzistencijalističke krize kroz koje prolazi tokom čitavog filma. Ujedno je prikazan kao rok zvezda, koja obilato puši cigare (Pazite na decu! Baš se potrudio da svaki kadar sa cigarom bude kul), i da šara po čaršiji sa komšijskim ženama. Ali u neku ruku sve je to Nolanov filter kako on vidi Oppenheimer-a, i čini se da je mogao da zađe u neke intimnije momente iz njegovog života, na primer odnos sa ženom i ljubavnicom (Emily Blunt glumi ženu, a Florence Pugh ljubavnicu) to je sve jako površno i jednostavno postavljeno, one su alkoholičarke i besne su, nemaju drugih osobina, a to je šteta jer je to propuštena prilika da njihovi likovi dobiju dubinu, svakako je uspeh za obe šta su postigle sa tankim materijal,olm. Takođe deca se u filmu spomenu u par scena, i samo su izbačena i nestala, a kada se pročešljaju istorijski spisi, vidi se da je i tu bilo dovoljno materijala koji bi nam dali motivacije i uvid kakav je on čovek bio zapravo. Evidentno je da Nolan ima problema sa pisanjem scenarija, i sa Oppenheimerom je isti slučaj kao i kod pređašnjih naslova. Prvo nema uopšte poverenja u publiku da sama može da formira sopstveno mišljenje i zaključke i čitav film izgleda kao kreacija sa tiktoka, ljudi konstantno pričaju, i oseća se ta plastičnost kod likova dok vam deklamuju ekspoziciju iz scene u scenu. Iskreno, to je bilo tako zamarajuće za gledanje u roku tri sata, da kada i konačno dođe do pauze u ključnoj sceni, osetite odmor za um, a i ta scena treba da vas „natera“ da razmislite o svemu. Zaista ne bi bilo loše da pronađe scenaristu, koji bi mogao da mu pomogne da se te ideje razrade bolje, ali verujem to se neće desiti skoro jer sebe smatra punokrvnim autorom, a to je zapravo šteta jer sa boljim scenaristom, mogao bi da izbaci sve svoje falinke i napravi bolje filmove. Što se same režije tiče, ovo je bio najsvedeniji Nolan do sada, birane su prave lokacije, kostimografija je na nivou i tu zaista nema šta da se zameri. Najveće iznenađenje proizilazi iz toga kako je zapravio napravio film o Drugom Svetskom ratu, a da nije koristio nijedan momenat borbe, ili još gore prikazao grozomorne moći atomske bombe. Bomba je svakako prisutna, i ta test scena je solidno osmišljena, i cenim je kao momenat predaha, ali mi nije napravila osećaj teskobe i mučnine kada imam predznanje za šta će biti iskorišćena. I da se razumemo, najbolja nuklearna eksplozija bombe je urađena na maestralan način od strane David-a Lynch-a, i to će retko ko uspeti da nadmaši. Zanimljivo mi je takođe što se dosta poigravao sa eteričnim scenama, i blizu je nečega što Terrence Malick radi decenijama, i samu ulogu u filmu igra i sam zvuk i efekti u pozadini. Ako je Tenet bio nerazumliv sa dijalozima, budite bez brige, imaćete dosta momenata gde će biti pojedeni od strane efekata. Ludwig Göransson je napravio OST koji će moći teško da se izdvoji I sluša mimo filma, sve je izlomljeno na delove i haotičnol je, i u potpunosti je anti OST. Zaista bih voleo da jednog dana Nolan izbaci film, koji će biti utegnut, i da neće imati silne nedostatke koji meni lično ne prijaju, ali videćemo da li će uspeti da zaradi dovoljno na box office I da nastavi I da radi svojim tempom. Evidentno je da kao I kod Barbie, javila se jarka želja kod ljudi da gledaju nešto drugačije iz Holivuda, ovaj film je takođe mogao biti to, ali ne mogu da ga preporučim, iako sam siguran da će naići na veliko odobravanje šire publike. 3/10, I ne verujem da ću ikada ponoviti film.

https://tixa.hu/feketezaj2023

2023. Godina će ostati zapamćena, gde su dva filma koja ne pripadaju superjunacima, ili dugovečnim franšizama, tokom polovine ove godine, i bez upliva velikih marketinških kampanja studija (moglo bi se reći da su za oba filma bile blage kampanje, i da je glas publike bio dominantniji!), uspeli da zainteresuju ljude da neprestano pričaju o Barbenheimeru na mrežama i van njih i stvore čudan efekat koji skoro nije viđen. No, iako su Barbie I Oppenheimer dva dijametralno suprotna filma, što u tonu i tematikama kojima se bave, očigledno da je isti dan izlaska oba naslova i šarenila i sivila, dovoljno učinila mašti gladnih gledalaca. Ljudi su neumurno pravili meme, razne kombinacije umetničkih izražaja u vidu spajanja ova dva naslova, i to i dalje traje dok su oba naslova dostupna u našim bioskopima i čini se da neće skoro stati. Sada se postavlja najbitnije pitanje, a to je da li su Barbie i Oppenheimer ispunili svoja očekivanja i da li najavljuju povratak „zdravih“ blokbaster naslova u bioskopima? Barbie je imao tu sreću da za režiserku izaberu Gret-u Gerwig, nekadašnju perjanicu indi filma koja je sa dosta empatije i nežnosti igrala šarmantne i simpatične likove (Frances Ha, Miss America, Maggie’s Plan) i ujedno je napisala scenario sa svojim mužem, Noah Baumbach-om, koji takođe ima poprilično odličan izbor filmova kolji su promućurni I zabavni. Kada pomislite na lutku Barbie, prva stvar koja vam prođe kroz um, da je to jedan od najkomercijalnijih I prepoznatljivih proizvoda koji postoji na našoj planeti. I sigurno je lebdelo cinično osećanje, da će ekranizacija biti džinovska reklama za seriju igračaka I ništa više. Drago mi je da možemo svi da predahnemo, ovo nije samo još jedan bezdušni pokušaj inkasiranja na franšizi igračaka I odrađivanje. Barbie ima teme koje se tiču svakodnevnog čoveka, a to su egzistencijalne teme zbog kojih ležimo budni u krevetu noćima dok naši umovi pokušavaju da procesuiraju sve tokove misli. Od neizbežnog straha od umiranja, do traženja generalne svrhe života, pa čak I estetičkih stavki kao što je borba sa celulitom, Barbie pokriva sve što je bitno I uvija u maštoviti I vickasti pastiš koji odaje počast starijim filmovima, I uspeva da bude dobar letnji blokbaster. No, da se vratimo na samu priču, Barbie I ostale Barbie drugarice, žive sa Kenovima u magičnom Barbielendu. Standardna Barbie (Margot Robbie) sa svojim Ken-om (Ryan Gosling) provodi dane u radosti I veselju, ali ne lezi vraže jednog dana Barbie počinje da sebi postavlja pitanja o smrti, gubi na svojoj plastic fantastic čvrstini, I to je navodi da potraži pomoć vidarke, Weird Barbie (Kate McKinnon) koja je šalje na klasično herojsko putovanje traženja sebe, I kakvo će to magično putovanje biti! Margot Robbie je bila savršen izbor za Barbie! Zamislite da ste dete I da znate samo jednu vrstu istine za koju ste mislili da je apsolutna, a onda se dese otkrovenja I odalame vas. Taj spoj nevinog I naivnog, sa dosta empatije, I uz Robbie-in neverovatni tajming da nas omađija u izvesnim scenama izdvajaju Barbie kao lika, I još jednom pokazuje da je na tragu da bude jedna od Holivudskih najintersantnijih aktuelnih glumica. Da li je Gosling odličan kao Ken? Da! Gosling je inače poznat po raznim dramskim ulogama, ali gledaoci često zaboravljaju da je versatilan u komedijama. Greta je tačno znala šta radi kada je odabrala Ryan-a, za ovu ulogu. U neku ruku njegov Ken je čak I ukrao film. OLsim toga što je morao da se napuca (trbušnjaci donose još karata), a bogami I da odpleše dosta zahtevnu koreografiju plesa (voleo bih da je ovo bio punokrvni mjuzikl) njegov Ken je izvor humora kroz čitav film I ima tako dobar osećaj za manirizme I poštapalice koje ispaljuje sve vreme. I hemija između njih dvoje je predivna, retko kada se desi da glumac I glumica da se tako dobro I prirodno nadopunjuju u modernijim filmovima, uvek nedostaje hemije. Naravno nije sve u našim plastičnim junacima, nešto manje minutaže su dobile majka (America Ferrera, Ugly Betty ti li si?) I njenja kćerka (Ariana Greenblatt) I čini mi se da bi bilo bolje da su više vremena posvetili I njima, jer mi samo na kašičicu dobijamo razlog raskola između generacija I šta im je Barbie značila. Obe su u funkciji predstavnica našeg sveta, a I na neki način publike, ali opet smatram da je malo trapavo prodata priča o položaju žena u današnjem društvu. Monolog zvuči kao da je pokupljen sa pamfleta koji su popularni na zapadu, a pošto je Greta ipak imala dubokoumnije uloge, moralo je ovo biti daleko smislenije od vidite mene žensko sam I umem da vičem! I naravno dotakle su patrijarhata, poprilično je to vickasto ispalo, vidim da se dosta po internetu ljudi našlo uvređenim zbog toga. Kakvi sve filmovi postoje o tim podelama ovo je bilo baš blago, i ne javlja se osećaj da je bilo zlonamerno. Tematski zaista mnogo želi još da potegne film, ali nema dovoljno vremena sve da razradi, možda bi čak bilo bolje da su se fokusirali samo na individualizam I slobodu izbora I ne stvarati repove, ali tu smo gde smo, I ne može se ispravljati kriva drina. Prvo mora se odati velika počast scenografiji, zaista nisu štedeli na tome da prikažu sve lokacije da budu kao iz raznih setova, iako je sve od plastike, puno je fascinantnih boja I života. Sarah Greenwood treba da dobije sve moguće nagrade za najbolji rad u dugoročnoj karijeri, jer nemamo više tako čestu prilku da vidimo na velikom platnu prave setove. I veoma bogata kostimografija koja daje Barbie I Ken neverovatni šarm, od najkičastijih kombinacija do ukusnih kompleta su delo kostimografkinje Jacqueline Durran. Estetski gledano, film prednjači sa vizuelnim identitetom. Naravno nepravedno je zaboraviti I direktora fotografije Roldrigo-a Prieto-a, jarke boje, interesantno pozicioniranje svetlosti I senki I njegovi sirokougaoni kadrovi, stvaraju barem u Barbie svetu ikonične scene. Da li mi se Barbie dojmio? Jeste, iako je postojala bojazan da će mi izaći na nos od silne euforije, ipak ovde imamo jedan vrlo dobar komercijalni film koji je zagrizao više nego što je mogao da isporuči, ali je ponovo zadržao dosta mašte, humora I srca, da ne bude samo još jedan u nizu korporativnih proizvoda koje nam konstantno serviraju. Od mene jedna jaka 8. Definitivno bih ga pogledao ponovo, da ispratim silne detalje koji se prožimaju kroz čitav film, I da vidim da li bi mi ostao prvi magičan utisak.