VoivodBG

Ne radi link, šta je podelio?

😄

https://startit.rs/izmedu-krivicnog-gonjenja-i-teske-bolesti-ovaj-frilenser-nema-dobrih-izbora

https://www.theguardian.com/us-news/2021/feb/10/larry-flynt-publisher-of-hustler-magazine-dies-aged-78

Dancing Bear uskoro reizdaje Megapunk na vinilu.

Mary Wilson The American singer, best known for being a member of The Supremes, passed away at the age of 76.

Radujte se! https://www.thewrap.com/glenn-danzig-death-rider-in-the-house-of-vampires-trailer-exclusive-video/

Dvojka mi je ostala u dobrom sećanju jer su likovi bili daleko zanimljiviji i njihovi personalni questovi, i što je bilo non stop akcije, ali da me sada pitaš posle toliko vremena da li je u domenu najboljih igara, uf, mislim da bi bilo teško uvrstiti ga. Ali ko zna, možda se nateram da ponovo pređem trilogiju kada ovo čudo procuri. Utvrdi će se gradivo.

Savatage ekipa, ajde poteraću čitavu diskografiju, mada biće to veliki poduhvat. Apropo priče o bendovima koje pre nisam slušao: Da kažemo da je post-doom metal godinama već u nekakvom ružnom čistilištu i da se tu šta retko kada viđa i čuje sa muzičke strane da je otkrilo toplu vodu. Pa drago mi je da sam naleteo na temu o Obscure Sphinx jer sam tako došao i do ovog albuma za koji tvrdim da ispunjava više stavki da uđe u zapostavljene klasike. Na prvu loptu, mislite da je to klasičan doom bend sa izgradnjom rifa i repeticijom, ali onda uplivavaju pejzaži post rock-a i vode vas na sva mesta na koje niste očekivali da će te ikada svratiti. Svemu tome pridodaje pevačicin raspon vokala je zaista veliki podvig, od vrištanja iz stomaka, sa lakoćom prelazi na klin vokale i dolazi do eteričnih šaputanja, i sve je to upakovano sa vrsnim muziciranjem. Malo me samo smorilo saznanje da su bili kod nas u Beogradu, i što se to verovatno više nikada neće ponoviti, cest la vie.

Instant Dream (2017) Nikada nisam imao polaroid fotoaparat i pravio slike. Evidentno je da kod fotografa i kod ljudi koji ga koriste postoji potreba da on i dalje ostane dostupan svima. Ovaj film je postavljen kao autobiografija o kreatoru, i vinjetice iz života ljudi koji koriste polaroide, ili uporedo rade na formuli da bi mu produžili život, jer je tada navodno cela proizvodnja bila zatvorena. Vizuelna rešenja i fotografija i montaža su zaista vrhunske i milina je videti kada neko ima oko za takve detalje, pa sa tog aspekta me je i najviše zadivio. Muzika i zvukovi su prijatana elektronska ambijentalna muzika, i dobro su ih inkorporirali u scene prelaza iz prošlosti u sadašnjost i scene snova kroz prizmu polaroida. Ali ne mogu nekako da se uteknem utisku da je film napravljen samo za ljude koji to vole, i stavljaju na viši pijedestal, kao i sa mnogim pređašnjim tehnologijama koje zastarevaju, a možda i grešim... 6. The Other Side (2015) Polu igrani doumentarni film koji se dešava u zabitima Luizijane. Imamo priliku da ispratimo dve priče, o narkomanu koji pravi meth i živi sa svojom porodicom na najbedniji mogući način. Videćete sve što nikada niste hteli, fiksanje krekom, jebanje sa polu krezavom seljankom, i neprijatne scene gde da bi izdržao neprijatnosti mora da se ufiksa. Taj prvi segment mi je bio upečatljivi i držao mi pažnju ali sam se u par navrata uhvatio u razmišljanje, šta je zaista bilo stvarno, a šta iscenirano jer ima baš par jakih scena za koje nema šanse da bi cenzori dali da idu bilo gde u etar u današnje vreme. Drugi narativ se vrti u vezi marinaca koji su se vratili sa ratišta u rodnu grudu, gde bukvalno oforme vrstu militarističog kulta, boje se od sopstvene države jer su shvatili da sve što su radili u zemljama gde su ratovali (!) prave haos i naređuju drugima kako da žive život, i da to više ne žele, ali da ih i vlada steže i ne daje im da iskažu svoju slobodu sa opremanjem masovnim oružjem i pravljenjem tih grupacija. Ovde me je film izgubio, malo mi je bilo neverovatno da neko prođe to ratovanje i da pokaže i prizna da je pogrešio što je uopšte učestvovao u tome, ali posle opet kreće to kultašenje sa pričom o porodoci i oružju i kako ne treba dati svoju slobodu i zemlju. Čini mi se da sam bio baš nahajpovan u vezi dokumentarca jer volim te premise gde se prikazuje dno kace, ali mi um sve vreme prenosi da je dosta od ovih scena i narativa bilo namešteno. Stoga 5, verovatno bih mu dao više da znam da je sve realistično, ali to je isto i problem sa dokumentarcima kao sa bilo kojim drugim medijumom i oni uspevaju dobro da obmanu gledaoce pogotovo ako autori imaju skrivene namere. Horror Noire (2019) Od ovog dokumentarca sam dosta očekivao takođe, bavio se škakljivom temom prikaza Afro Amerikanaca u horor filmovima. Lepo su prešli najbitnije filmove hronološki, ima dosta pikanterija koje sam propustio, a recimo volim blackexploitation podžanr filmova. Sagovornici su glumci, scenaristi i režiseri koji ukratko daju utiske i uvid kako se sve to razvijalo sa socijalnim promena u Americi tokom decenijama. Dosta filmova zaslužuju mnogo više posvećenosti i vremena jer su teme koje su obuhvaćene u njima zaista interesantne, pa ponekada čak i progresivne za vreme u kojem su bili napravljeni. Najviše su posvetili vremena Get Out koji je vazda zasigurno i najviše učinio za njih kao narod, validiranje je i dobijanje Oskara za scenario. Sve je ovo moglo biti upakovano u kakvu mini seriju od po 45 minuta i nekih 5 do 6 epizoda i onda bi bilo još detaljnije prikazano. Dopada mi se što su sve aktere stavili u bioskop. Jedna lepa 6.

Synchronic (2020) Duo režisera daje nam niskobudžetnu verziju priče o putovanju kroz vreme. Uzeli jednog od Avengers-a (Anthony Mackie) i Jamie Dornan-a. Dva noćna paramedičara naleću na lude slučajeve ubistava i samoubistava, i na svakom mestu se spominje novi narkotik. Prvih 5 minuta su stvarno maestralno postavili da će vas lako prevariti da se radi o kakvom novom klasiku sci-fi, ali čim to prođe film pada u vodu. Najveći problem su glavni likovi, niti su dopadljivi, a i ti problemi kroz koje prolaze me nisu nešto vezali, a kada u jednačinu dodate kćerku koja je kao bitna za zaplet kasnije, piši kući propalo. Jedan od najružnijih fotografija koje sam video u skorije vreme i koncept koji je toliko glup, ali je mogao biti zabavniji i da su uložili vremena da ove likove prikažu kao simpatične. 1 ko vrata, ne volim da izgubim dva sata u nepovrat. Psycho Goreman (2020) Odmah ću to skloniti sa puta, deca u ovom filmu su užasna, naterali su malu klinku da glumi najnesnosije stvorenje viđeno u skorije vreme na ekranu, i to mi je uveliko umanjilo užitak. Druga stvar koja isto ne ide na ruku filmu je usiljen humor, ima dosta "dad" šala, a i dosta humora mi nije bilo smešno jer nisu lepo legle fore. Ukratko film je o dvoje klinaca koji naiđu u svojoj bašti kristal koji drži zatvorenog istoimenog lika koji je pre toga uništavao galaksije. Sve dok klinci imaju kamen sigurni su i kontrolišu ga, a u međuvremenu velika svemirska policija koja je zatvorila antagonistu je na putu ka zemlji da reši sve problem. Ono što smatram da je najupečatljivije kod filma su maske i kreativnost koju su iskazali ka kreaturama, stvarno su napravili šarenolik dijapazon nakaza i svemirskih stvorova koje bi legle u kakvoj dobroj mangi-animeu ili Lovecraft inspirisanom univerzumu. I najveći užitak je proistekao iz toga, dok me je sam glavni zaplet gušio zbog usiljenog humora i time što nije herca da se fokusira na nešto više. Ali je interesantna priča o glavnom antagonisti jer se vidi da su se potrudili da naprave lore, i šteta je što to nije bilo više iskorišćeno. Ko zna možda ako uspe na digitalnom strimingu ili prodaji, možda se okuraže za nastavak, onda bih zaista voleo da porade na svemu tome i daju maksimum i sa humorističke strane. 4