Haos sam ja

Bio sam opet na Roadburnu pa evo izveštaja. Išli smo na prva tri dana, danas je poslednji dan, koji smo morali da propustimo jer Wizz više nema letove za Beograd ponedeljkom nego nedeljom, pa bismo morali do utorka da čekićamo u Ajndhovenu a ipak smo ljudi sa decom i obavezama. PRVI DAN: S neba pa u rebra, prvi bend koji smo gledali je bio GLASSING. Veliki sam fan Twin Dream albuma pre svega, ali i ostalog što rade. Odmah je bilo dobro prisetiti se kako je dobar zvuk na festivalu i neuporedivo sa bilo čim što sam iskusio, ako je nešto sigurno na RB to je da će zvuk biti perfekcija da li svirao headliner ili neki opskurni queer pokušaj od benda. Iscepaše momci svoj post metal meets screamo zvuk i bili su dobri ali u stvarno žestokoj konkurenciji na kraju dana odlaze u fioku osrednjih jer se ničim nisu posebno izdvojili. Zatim trk na mejn gde su ORANSSI PAZUZU svirali Muuntautuja u celosti i gde se "tražila karta više", definitivno najveća gužva prvog dana. Jedva smo uspeli da se uglavimo po sredini nastupa ali dovoljno da upijemo magiju. Za mene def bend koji je moćniji uživo nego na traci i zajebaće se grdno svako ko propusti njihov predstojeći koncert u NS, gde se nadam da će audio-vizuelni uslovi biti barem na pristojnom nivou iako oni svoju punu moć isijavaju baš u "skupom" okruženju kakvom sam imao prilike da prisustvujem. Takođe, ni domaći šiptar nije isto što i od vlade Holandije odobren maćado al daj šta daš. Dakle, Oranssi mora da se konzumira svim čulima. Ostali smo na mejnu da dočekamo KYLESA-u i njihov povratnički nastup nakon 8 godina neaktivnosti. Moram da priznam da nikad nisam bio baš mega fan i uvek sam ih smatrao bendom koji se pomalo šlepa uz Mastodon/Baroness vajb te činjenicu da su u tom nekom periodu kao i pomenuti izašli na veliku scenu i utisak mi je potvrđen i uživo. Laura i Phil dobro kokaju svoje rifove ali je suviše u centru pažnje bio Roy Mayorga koji im sad lupa bubnjeve i meni je to onako. Zvuk je doduše bio planinčuga ali pesme su subpar u odnosu na najjače predstavnike podžanra. Zato ide furiozni power trio uragan u likovima momaka iz GREAT FALLS koji su rasturili pičke svima na maloj Hall of Fame bini. Verovatno i najglasniji nastup RB2025 iako je sve bilo baš glasno. Ja sam ih gledao kao predgrupu za Botch prošle godine pa sam znao otprilike da će biti jebeno ali su mi i premašili očekivanja, strašna energija, lomatanje i jedan opšti haos. Nazad na mejn gde su kultni Japanci ENVY svirali svoj A Dead Sinking Story album iz 2003-e i bez obzira što im sve pesme imaju sličnu stukturu kroz koju se prepliću razigrani post rock i oštri screamo sa vokalima u pokličima, vala sam uživao i podsetio se starih dana kad sam ih otkrio. Ima nešto u tim Japancima, legende. Nije bilo vremena za sabiranje utisaka jer je trebalo završiti veče uz teške boje, a red za BLACK CURSE se stvorio u dužini od bar 200 metara. Naravno da smo morali da izvedemo "srbovanje" i napravimo se ludi nacrtavši se odmah na početku reda, u toj Evropi je ionako fin svet koji samo može da prokomentariše da smo seljoberi. Naravno da se isplatilo jer su Denverčani riljali sve u 16, baš zlo i naopako i za nepropuštanje nikako. Tu već krenu da mi se gubi šta je java a šta san jer sam prethodne noći spavao cela 2 sata, pa sam potpomognut alkoholom i ostalim bio u nekom stanju somnolencije i pala je odluka da propustimo Concrete Winds, a i gledao sam ih već ko ga jebe. DRUGI DAN: Nakon debelog sna, debljeg doručka i istakanja znojčine u sauni falilo je samo još da mi neka rasna germanka ponudi tijelo nego i to bih odbio jer je MESSA za nas otvarala drugi dan i ceo novi album je bio na repertoaru. Hajp je bio maksimalan i sve je bilo ubavo ali nekako je brka na gitari pomalo ukrao šou i dosta bio u prvom planu, čak i u odnosu na Saru. To je eto ta začkoljica koju bih definitivno promenio da sam mogao, bend je nekako bio koncipiran kao da je on glavni. Album je fenomenalan ali trebaće ti neki detalji malo da se dorade i da pesme dobiju koncertnu kilometražu. Ona miluje glasom a bogami vidi se da se radila teretana junačkim tempom, ako smem da primetim. Uradili smo zatim transfer na Terminal binu koja je ovog puta bila odvojena od Engine Room-a i tu zna da se stvori gužva na ulazu. Gledali smo HIRS COLLECTIVE, duo koga čine ćelavi debeli pevač trandža i gitarista batica iz kladionice. Bilo je zabavno i debeljko se ludirao i pravio haos, al ipak nikad nisam bio fan live muzike sa trake i tu odmah idu minus poeni. Modern Envy set smo preskočili jer mora se i jesti ali zato smo se nacrtali na finoj poziciji da vidimo prvi ikada PYGMY LUSH nastup na evropskom tlu. Oni su i generalno uvek bili sve što mi treba od te indie/folk/punk priče i dobar vam stojim da pišaju po svim mnogo popularnijim pokušajima ovakvog zvuka, braća Taylor raspoloženi i srećni što su tu, set lista uglavnom sastavljena od komada sa Old Friends albuma, čista milna i jedan od naj nastupa festivala za mene. Taman što su me sentimentalno dotukli, hitao sam u mali jazz klub Paradox gde je 40 WATT SUN tj. Patrick Walker sa akustarom i čarobnim glasom rešio da me podseti da i od setnog ima setnije. U teoriji ne bi trebalo da radi njegova kombinacija dobrog britanskog humora između pesama i kompozicija koje uglavnom teraju na suze no u praksi je to bila savršena kombinacija. Najavio je da će neke Warning pesme uskoro uvrstiti u akustični repertoar, ne i Footprints doduše. Skinut sa bucket liste ovaj divni čovek. Sve to je ipak bio uvod za uživo izvođenje jednog od najboljih rock albuma ovog stoljeća, CAVE IN i njihov Jupiter imaju posebno mesto u mom srcu. Sve najbolje stvari prođu kao tren tako da se ja ove svirke i ne sećam, znam samo da je bilo savršeno i da mi je proletelo za tili čas. Treba nam svet u kome je Cave In jedan od najvećih rock bendova današnjice. Predah i kratka intospekcija i onda je mejn binu zauzela trupa THOU i odsvirala svoj novi album Umbilical u celosti, šta odsvirala - raznela sve po prostoriji. Kažem vam, totalna dominacija a isto tvrdim da Bryan Funck ima jedan od najjačih vokala u ekstremnom metalu. E sad, kako će sve ovo nakon hale od 5000 ljudi sa perfektnim zvukom i svetlom zvučati pred stubom KC Grada na leto ostaje da se vidi, ali topla preporuka i ovde, be there or be squared. TREĆI DAN: Nije to to ako se na Roadburnu ne pogledaju i neke opskurnije stvari pa smo rešili da vidimo vredi li hajp u vezi WITCH CLUB SATAN, red ispred je bio kao za neki velik bend a na kraju se ispostavilo da 3 devojke 30% vremena sviraju nešto što bi trebalo biti black metal ali nije, a 70% vremena izvode neki pseudo veštičji pozorišni performans sa feminističkim narativom i rečenicama poput "I won't clean ever again", jezus marija. Srećom, naš stari poznanik Vicotnik u pratnji još 5 muzičara dokazao je kako je Black Medium Current monument od albuma i to je bila prava predstava za naše oči i uši pre svega. Gledali smo nedavno svi DHG na komemoraciji u Drugstore-u ali ovo je nebo i zemlja, dajte majstoru alat kakav zaslužuje i nastaće mađija. Fenomenalan nastup, bend i album. Moj me screamo kompas podsetio da je vreme za vrištanje i GILLIAN CARTER su se našli u pravo vreme na pravom mestu, još jedan šuriken od nastupa, konačno i malo talasanja u publici, pevač/gitarista naložen kao mlad majmun a kako i ne bi, kratko i jako jako slatko. Opet full albumski koncept ovog puta uz UNIFORM i njihov prošlogodišnji American standard, nisam se ovome nadao ali oprali su svetski, glasno, nihilistički, sa dva bubnjara koji su obojica debeljaneri i goli do pojasa u disharmoniji mrdali salce a mrdala se i cela sala sa njima. Michael Berdan pocepao grlo i pičke naokolo. Dobri su bili i švajcarci COILGUNS koji su prezentovali svoj album Odd Love, skroz eklektično i dosta pod konac, mada je znalo da zasmrducka malo na At The Drive In za sirotinju, valjda jer pevač 100% ima Cedricov poster u spavaćoj sobi i vežbao je njegove pokrete pred ogledalom. Luc Hess podsetio kako je sjajan bubnjar ko ga se seća iz Heliocentic/Antropocentric/Pelagial faze The Ocean. Kud ćemo gde ćemo, završismo na nastupu tri male Japanke pod imenom KUUNATIC, no kad je prošao momenat procesuiranja egzotike pred očima u ušima nije ostalo bog zna šta, bend za Ring Ring otprilike. Hteo sam da vidim i Doodseskader ali je gužva bili nenormalna pa sam rešio da mi je bolje da hvatam mesto za ono što će se ispostaviti kao lični hajlajt festivala. PAGENINETYNINE gledamo sad u Evropi pa ko za kad i sve što ste ikad čuli o njihovim nastupima je istina. Totalni haos koju ova devetorica izazivaju na bini nije ostavila ravnodušnom ni pomalo uštogljenu RB publiku pa se sala najednom pretvorila u mesto gde se više nije znalo ko pije a ko plaća dok su Chris Taylor i Blake Midgette veći deo nastupa proveli u publici i u stagedive-u nego na pozornici. Kult. Nego napet raspored nije ostavio prostora za bilo šta drugo nego za trk nanovo na mejn gde su ultra vrući CHAT PILE potvrdili reputaciju benda koji trenutno pleni gde god se pojavi. Jako krljanje, zvuk bas gitare najjači na svetu, Raygun raspoložen i sa brutalnom harizmom, prava priča za kraj i tačka na i. Voleo bih da idem i dogodine ali ko zna.

Ma nije uopšte do true momenta, nekako ih na silu guraju, verovatno zbog pevaljke. Turnstile imaju harizmu kakvu i mejnstrim rok bendovi mogu samo da sanjaju, ne može to da se poredi.

E jebiga, u sred Brutala datum tako da ništa

Meni Scowl baš bezveze bend al niko me ništa nije pitao.

Evo ga i video, samo zato što pevač pravi smešne grimase. Šta znam, dosta mi vuče na neki miks Cattle Decapitation i The Black Dahlia Murder, ne znam da li je to dobro ili loše.

U što album. Gde nema hitova, svaka pesma može kao singl. Moram da priznam da mi je poslednja najtanja mada je i ona dobra, al sve pre toga savršenstvo. Mnogo ukusno sve uklopljeno i baš kao celina prevazilazi puk zbir sastavnih delova. Vokal je super ali nije sad neki unikat, meni je kao Jex Thoth i ta occult doom rock pričica, više mi je magija kako lepo naleže na instrumentale i ovog puta dosta hitičniji refreni nego do sad. Najbolje kod ovog benda mi je što kao da za svaki album izaberu malo drugačiju temu, prošli je imao neki orijentalni, magreb vajb, razvučen je bio, ovaj više vozi na neku vintage blues rock priču sa jazz noir momentima, muštikle, dupli viski u nekom midwest baru u sred ničega dok svira neki raspali prašnjavi klavir u pozadini, seta, gotovo kafanski vajb, al ne na balkanski način. Producentu takođe komplimenti kako je sve srezano na pravu meru, a sa dovoljno prostora da se ubace atmosferični momenti bez da se izgubi osnovna struktura pesama. Majstorija.

Nije da više ovaj bend može ikog da zaintrigira ali malo je bolji album nego što sam očekivao, tvrđi je u strofama dosta od nekoliko prethodnika i Justin svira agresivnije, međutim refreni su uglavnom baš buljčina a pošto su oni sastavni i vrlo bitan deo njihovog identiteta album ne mož da prebaci neku 5/10 ocenu. Jedini refren da valja je u Collusion.

Uhvatio sam ih malo čekajući nešto drugo a i radoznao sam ovako. Ali lepo ako nekog drugog mogu da bace u trans.

Amenra ne uzima taoce uživo tako da biće to kako treba sve.

Ja se smorio kao mač u kamenu kad sam ih gledao na RB al ja prezirem drone pa možda zato

Jel može neko iz NS da objasni zašto stoji SKCNS i Fabrika? Zar to nisu dva zasebna prostora, Fabrika ona stara rupa na Limanu, a SKCNS ona ljepota gde je bio Soen kod Tehnološkog parka? Šta je od ta dva?

Fenomenalan intervju, jedan od najboljih koji su ova dvojica uradili. Baš pregršt zanimljivih anegdota i priča o svemu živom.

Ova mi je već bezveze.

Jaki su ovi Meksikanci, to je to latino speed/thrash

Prošli album ovog benda mi je bio super, ali više na nekom modern atmo BM gasu. Ovaj mnogo više vuče na bendove kao što su An Abstract Illusion, Ne Obliviscaris, Wilderun, Cormorant i slični pa ga mećem ovde jer je dosta kitnjast. Dajte šansu.

Rekao je da im je sav merch ostao u Hrvatskoj, nisu im naši orkovi dali da unesu.

Još u ovom bendu se ništa specijalno ne eksponira, mnogo je kreativniji u So Hideous i Number 12 Looks like you. Meni bilo super, moglo da traje još 3 sata ne bih se smorio, mogu ovakvu muziku uvek iako su pesme vrlo slične jedna drugoj. Jedina zamerka što se centralni vokal baš slabo čuo, kao iz bunara da je dolazio. Sasvim ok poseta na kraju, kažu 100 prodatih karata, bio svako ko je trebalo da bude tu.

Nije loša pesma ali je dosta neupečatljiva, nikako materijal za singl.

Sve smo ovo već čuli na Glow On, dajte nešto novo

Idemo dalje

Uvek su im omoti bili interesantniji od muzike.

Dobar je bio prošlogodišnji Vile Rites LP debi, ali sam ga otkrio tek iza nove godine. Ima kod Srđana u magazinu intervju sa ovim Miletićem koji svira i u Mortuous, valjano štivo.