Jump to content
Sign in to follow this  
Guest 10 dinara

Православље

Recommended Posts

1011786_10151688825365155_1713872206_n.jpg

 

Ovih komičara ima kao metalcore bendova danas, i obično pokušavaju da ispadnu simpatični baviće se biblijskom tematikom , ponavljajući kao papagaji ono što češe uši za bibliju apsolutno nezainteresovanoj sumornoj publici, koji kao i Srbi uopšte ne čitaju istu...ali je tužna činjenica da nema ko kao ljudima da im objasni da moraju da mrdnu malo dupe i izađu iz kalupa svojih stand up gluparija i krenu da zapravo traže odgovore a možda i čuju nešto na tu temu bez nekih "svojih ubjeđenja i doživljaja".

  • Upvote 2
  • Downvote 3

Share this post


Link to post
Share on other sites

treba citati bibliju, treca knjiga mojsijeva je posebno dobro i nadahnjujuce stivo

 

...

16. Опет рече Господ Мојсију говорећи:

17. Кажи Арону и реци: У кога би из семена твог од колена до колена била мана на телу, онај нека не приступа да приноси хлеб Бога свог.

18. Јер нико на коме би била мана не ваља да приступа, ни слеп, ни хром, ни у кога би био који уд превећ мали или превећ велики,

19. Ни у кога је сломљена нога или рука,

20. Ни грбав, ни дрљав, ни ко има биону на оку, ни шугав, ни лишајив, ни просут.

...

  • Upvote 3

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pa nisu gluposti, vec cinjenice , ali kao vernik treba i da ih prihvatis kao takve.U sustini svih aktuelnih religija bog je jedan, samo sto se vernici kolju medjusobno koja vera ga bolje prikazuje...dok je budizam nesto drugo, vise filozofija, manje religija i ne tera te ni da verujes ni da ne verujes.

Da u suštini svih aktuelnih religija Bog je Jedan ali ima velike razlike u ispoviejdanju i vjeri u Jednog Boga.Kao i u svemu hrišćani skroz odudaraju od svih akutelnih suština u kojima je Bog Jedan.Zato su se u definisala dva temeljna dogmata bez kojih nema hrišćanstva, a to su o Svetoj Trojici i Ovaploćenom Logosu=Hristu.

 

Jedan Bog - Sveta Trojica:

 

http://www.forumprijateljbozji.com/showthread.php?3947-%26%231032%3B%26%231045%3B%26%231044%3B%26%231040%3B%26%231053%3B-%26%231041%3B%26%231054%3B%26%231043%3B-%26%231057%3B%26%231042%3B%26%231045%3B%26%231058%3B%26%231040%3B-%26%231058%3B%26%231056%3B%26%231054%3B%26%231032%3B%26%231048%3B%26%231062%3B%26%231040%3B

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest HEFEST

Проскомидија

 

Стојећи пред Жртвеником, свештеник узима прву просфору, чини копљем на њој знак крста и читајући молитве и речи из Исаијиног пророштва о Христу, вади коцкасти део, који се од тога момента назива АГНЕЦ (ЈАГЊЕ) и представља Христа који се жртвује за људе. Свештеник ставља Агнец на средину дискоса, расеца га са доње стране унакрсно, а са горње стране пробада копљем, као што је римски војник пробо ребра Христова. Пошто је тада из Христа истекла крв и вода, свештеник улива вино и воду у Путир. Из друге просфоре вади се троугласта честица у част Пресвете Богородице и ставља се десно од Агнеца. Из треће просфоре вади се девет честица у спомен чинова светих: пророка, апостола, светих отаца, мученика, преподобних, бесребреника и других, а стављају се лево од Агнеца, у три реда по три честице. Из четврте просфоре ваде се честице за живе, а из пете за упокојене чланове Цркве и те се честице ређају испод Агнеца. Агнец ће се у току Литургије претворити у тело Христово и њиме ће се причестити свештеници и верници. Остале честице ће се, после причешћа, сипати у путир, где се налази крв Христова, да би крв Христова очистила грехе свих оних чија имена је свештеник поменуо, вадећи честице и да би се сјединили са Христом. Проскомидија нас подсећа на рођење Христово, а такође и на страдање Његово. Уколико желимо да свешеник извади честице за здравље за оне који су болесни или да извади честице за оне који су се упокојили, морамо доћи у цркву раније, пре почетка Св. Литургије, како бисмо свештенику дали имена свих оних лица чија имена желимо да се помену на Проскомидији

Edited by HEFEST
  • Upvote 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

:haha:

 

Moju sestru od tetke pravoslavni svestenik naucio tu nauku, i ja onda povezao na pravdi boga, sta cu

Share this post


Link to post
Share on other sites

idlp.jpg

Отац Александар Елчанинов (+1934)

Један од најистакнутијих стручњака за дубине људске душе, св. Исак Сирин, каже у својој 41. бесједи: "Онај који дође до спознаје властитог гријеха већи је од оног који подиже мртве молитвом; ко год је у стању да спозна себе, већи је од оног ко је добио визију анђела." У сврху самоспознаје ћемо испитати наведено у наслову.

Понос, егоизам и сујета - чему можемо додати бахатост, ароганцију и уображеност - све су то различите врсте основне појаве: "окретања према себи." Из свих ових ријечи двије имају најконкретније значење: сујета (таштина) и понос. Према "Љествици" они су као младић и човјек, сјеме и хљеб, почетак и крај.

Симптоми сујете, овог почетног гријеха, су: неподношење критике, жеђ за похвалом, потрага за лакшим путем и стална усмјереност према другима. Шта ће други рећи? Како ће то изгледати? Шта ће други мислити?

Иста усмјереност према публици објашњава гријех самооправдања, који се често непримјетно прикрада и у нашу исповијест: "Нисам грешнији од осталих... само безначајни гријеси... нисам никога убио нити било шта украо."

Демон сујете је пресрећан, каже св. Јован Љествичник, видјевши да се наше врлине увећавају: што више успјеха имамо, више је хране за таштину. "Када држим постим ташт сам, када кријем своје духовне напоре ташт сам преко побожности. Ако се лијепо облачим сујетан сам, а ако облачим стару одјећу још сам сујетнији. Ако почнем говорити обузет сам сујетом, а ако ћутим постајем још сујетнији. И без обзира на коју страну да окренете ову бодљикаву биљку, она ће увијек подићи своје бодље горе." Чим се добар осјећај или искрен покрет појави у човјековом срцу, одмах се јавља сујета која гледа у себе. Тако ови најдрагоцјенији покрети душе нестају, топећи се као снијег на сунцу. Они се топе, што значи да умиру; дакле, због сујете умире оно најбоље у нама. На тај начин сами себе убијамо сујетом, и мијењамо прави, једноставан и добар живот варкама.

Повећање сујете даје повода за понос.

Понос је врховна самоувјереност и одбацивање свега што не произилази из властитог ја. То је извор бијеса, свирепости и злобе; то је одбацивање Божије помоћи; то је "демонско упориште". Понос је "жељезна завјеса" између нас и Бога; то је непријатељство према Богу; то је извор сваког гријеха; и он је присутан у сваком гријеху. Сваки гријех представља попуштање своје воље пороцима, свјесно кршење Божијег закона, дрскост против Бога. "онај који је предмет поноса очајнички треба Бога, јер га се ниједан човјек не може сачувати" (Љествице).

 

Одакле долази овај порок? Како почиње? Чиме се храни? Кроз које фазе пролази у свом развоју? По чему га можемо препознати?

Ово посљедње је нарочито важно јер поносна особа обично не види свој гријех. Мудри старац једном је савјетовао једног од својих монаха да избјегава понос. Монах, заслијепљен својом памећу, му одговори: "Опрости ми оче, али у мени апсолутно не постоји понос." Мудри старац му рече: "Нема бољег доказа твог поноса, дијете моје, од таквог одговора!"

У сваком случају, ако је неком тешко да тражи опроштај од других, ако се лако увриједи и ако је неповјерљив, ако је злобан и ако осуђује друге, све су то, несумњиво, знаци поноса.

У "Бесједи против пагана" св. Атанасија Великог записано је сљедеће: "Људи су пали у самољубље, радије размишљајући о себи него о божанском." Ова кратка дефиниција открива суштину поноса. Човјек, ком је до тада центар и предмет његове жеље био Бог, окренуо се од Њега; он је пао у самољубље; он је почео да више воли себе него Бога; он се одлучио да радије размишља о себи него о божанском.

У нашем животу ово окретање према размишљању о самом себи и својим жељама постало је дио наше природе, и често се може видјети као снажан инстинкт за самоодржањем, како у нашем свјетовном тако и у нашем духовном животу.

Баш као што раст канцера често почиње безазленом модрицом или сталном иритацијом одређеног мјеста, тако и духовна болест поноса често почиње изненадним шоком (на примјер због неке несреће) или сталним порукама нечијег ега усљед успјеха, добре среће или сталним истицањем нечијег талента, итд.

Често се ради о такозваном "темпераментном" појединцу, који је страствен, талентован и који неодољиво привлачи. Таква особа је као вулкан при ерупцији, са својим непрекидним активностима које га одвајају од Бога и људи да му се приближе. Он је пун себе, потпуно се прожимајући у себи, трујући се сам са собом. Он не види и не осјећа ништа осим свог ватреног талента из којег црпи велики ужитак и задовољство. Тешко било ко може учинити ишта са таквим људима, све док не буду исцрпљени и док им се вулкан не почне гасити. То је опасност свих талентованих и надарених људи. Таленат треба бити избалансиран дубоком духовношћу.

Иначе, у обрнутом случају, у ситуацијама велике туге добија се исти резултат: особа постаје потпуно прожета властитом несрећом; у њеним очима околни свијет постаје празан и мрачан; она не може мислити или говорити ништа друго што није предмет њене туге; она се дави и напослијетку се грчевито држи за то као јединим разлогом за живот што јој је преостао.

Често ово окретање према себи се развија код људи који су тихи, покорни и повучени, чији лични живот је потискиван још од дјетињства. Ова "потиснута" субјективност се компензује изазивањем склоности према егоцентризму" (Јунг, "Психолошки типови") у најразличитијим испољавањима: брзина којом се увриједе, неповјерљивост, кокетирање, тражење пажње, па чак и облицима директне психозе као што су манија гоњења, мегаломанија, итд.

Дакле, опсједнутост собом води особу далеко од свијета и од Бога; он постаје одсјечен, да тако кажемо, од свијета, вртећи се у празном простору.

 

Напредовање духовне болести

Покушајмо навести основне фазе развоја поноса, од ситних самозадовољстава до есктремног духовног мрака и потпуне деструкције.

У почетку то изгледа као честа усмјереност пажње према себи, што је скоро нормално, праћено добрим рапсоложењем које се граничи са лакомисленошћу. Особа је задовољна собом, пуно се смије, звиждуће, пјевуши и пуцкета прстима. Воли да буде оригинална, да забавља друге духовитошћу и необичностима, показује необичан укус и избирљивост у храни. Радо даје савјете и пријатељски се мијеша у послове других; несвјесно испољава изузетно интересовање за себе сљедећим фразама (прекидајући разговор): "не, пусти ме да ти кажем," или " ма не, ја знам бољу причу," или "имам навику да...," или "ја обично имам правило...".

У исто вријеме таква особа у великој мјери зависи од одобравања других зависно до чега ће или процвјетати, или увенути и постати огорчена. Међутим, генерално у овој фази њено расположење остаје прилично добро. Овај облик егоцентризма је обично одлика младости, мада се понекад може видјети и код одраслих.

Таква особа је срећна ако у овој фази наиђе на озбиљне бриге, нарочито за друге (брак, породица), посао или неки пројекат. Или уколико уђе у духовни живот и, привучена љепотом духовног напора, спозна своје духовно сиромаштво и пожели стећи благодат. Ако се то не појави, болест даље напредује.

У њему се јавља искрено вјеровање у властиту супериорност. Често се то изражава кроз незадржљиву рјечитост. Шта је рјечитост ако не, у једну руку, недостатак скромности и, у другу руку, радости у самом себи? Егоистична природа рјечитости није умањена примјерима разговора о озбиљним темама; поносна особа може лако да држи проповиједи о понизности и тишини, величајући пост и расправљајући о предностима добрих дјела наспрам молитве.

Самопоуздање се брзо претвара у страст за уређивање других; оваква особа намеће своју вољу другима (али је нетолерантна да потчини своју властиту вољу); усмјерава пажњу, вријеме и напоре других и постаје дрска и одвратна. Само су послови те особе важни, док су послови других од мале вриједности. Она покушава да уради све и мијеша се у све.

У овој фази се расположење поносне особе почиње кварити. У својој агресивности он се природно суочава са противљењем и одбијањем, постаје иритантан, тврдоглав и зловољан; он постаје сигуран да га нико не разумије, чак ни његов духовни отац, и његови сукоби са цијелим свијетом се повећавају доводећи поносну особу да чини коначан избор: "Ја" против других (али још увијек не против Бога).

Душа постаје мрачна и хладна; она постаје боравиште ароганције, презира, љутње и мржње. Ум постаје помрачен; разликовање између добра и зла се смућује мијењајући га разликом између "моје" и "није моје". Он бјежи од свих послушности постајући нетолерантан према свим сегментима друштва; његова сврха је да преноси своја властита гледишта, да покори и обрука друге; он бијесно тражи славу, чак и озлоглашеност, освећујући се свијету за недостатак признања. Ако се ради о монаху, он напушта свој манастир који му постаје неподношљив, тражећи свој властити пут. Повремено је ова сила самопотврђивања повезана према стицању материјалног; каријери или друштвеној и политичкој активности. Понекад, ако постоји таленат, он је усмјерен према креативности; у том случају кроз напоран рад, поносна особа чак може постићи и неку мјеру успјеха. На овом истом темељу настали су раскол и јереси.

Коначно, у посљедњој фази се особа одваја од Бога. Ако је претходно он згријешио из несташлука и побуне, он сада себи све дозвољава: гријех га више не мучи већ му постаје навика. Ако осјећа олакшање у овој фази за било шта, онда је то његов пријатан однос са демонима и његов лак приступ тамним путевима. Стање његове душе је суморно, безнадежно и потпуно усамљено. Међутим, у исто вријеме постоји искрено убјеђење у исправност његовог пута и осјећање потпуне сигурности упркос чињеници да је на црним крилима пожурио у пропаст.

Уистину, такво стање ума се не разликује много од лудила.

У овој фази поносна особа живи у стању потпуне изолације. Погледајте како он говори и како се свађа: он или не чује ништа што му други говоре, или чује само оно што се подудара са његовим властитим ставовима. Ако се неко успротиви његовом мишљењу он постаје бијесан као да је изузетно увријеђен, и све жестоко побија. У онима који га окружују он види само оне квалитете које им је он сам приписао, тако да чак и у својим похвалама он остаје поносан, егоцентричан и неприступачан за објективност.

Карактеристично, најчешћи облици психолошке болести - мегаломанија и манија гоњења - потичу директно из "повећане самосвијести" и потпуно су незамисливи код особа које су скромне, једноставне и самопожртвоване. Чак и психијатри вјерују да је параноја заснована на основу претјеране свијести о самом себи, непријатељском ставу према другима, губитку нормалне способности за прилагођавање и неразумним вјеровањима. Класична параноична особа никад себе не критикује: у његовим властитим очима он је увијек у праву, изузетно је незадовољан људима око себе и условима свог живота.

Ево савршене илустрације дубине одлучности св. Јована Љествичника: "Понос је крајње сиромаштво душе."

Поносан човјек доживљава пораз на свим фронтовима:

Психолошки: туга, бол и туробност.

Морално: самоћа, недостатак љубави и бијес

.

Психолошки и патолошки: болести нервозе и лудила.

Са теолошког становишта: смрт душе претходи физичкој смрти; искуство пакла још у овом животу.

Да закључимо, природно је поставити ово питање: Како се можемо борити против ове болести, против уништења које пријети онима који слиједе тај пут? Одговор извире из суштине овог питања. Најприје, понизност, затим послушност према онима које волимо, старијима, законима у свијету, према објективној истини и свему оном што је добро у нама и око нас; послушност према Божијим законима и коначно послушност према Цркви, њеним правилима, заповијестима и светињама. Постизање овог значи стајати на почетку хришћанског пута: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе..." (Мт. 16:24).

Он се мора одрећи себе и наставити са одрицањем себе сваки дан. Сваког дана он мора преузети на себе свој крст: крст подношења увреда, стављати себе на посљедње мјесто, подносити тугу и болест, тихо прихватати неправду, и нудити потпуну и безусловну послушност - тренутну, добровољну, радосну, неустрашиву и сталну послушност.

Онда ће пут који води у царство мира и најдубље мудрости, који уништава све страсти, постати отворен.

Слава Богу нашем, Који се противи поноснима а благодат даје понизнима!

 

Превод са енглеског Д. П

19 јул 2013 год.

http://www.pravmir.c...tics-of-pride/ ;

Манастир Лепавина

  • Downvote 1

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest HEFEST

Upravo sam se posvadjao sa dve koleginice u vezi telegonije. One tvrde da je to tacno jer su PROCITALE TAKO!!!! Na kraju sam ih oterao u picku materinu i izbacio iz kancelarije. Kakve guske jebo te lebac!!!!

  • Upvote 1
  • Downvote 1

Share this post


Link to post
Share on other sites

Upravo sam se posvadjao sa dve koleginice u vezi telegonije. One tvrde da je to tacno jer su PROCITALE TAKO!!!! Na kraju sam ih oterao u picku materinu i izbacio iz kancelarije. Kakve guske jebo te lebac!!!!

 

Да јеботе, не верују твом необоривом ауторитету. Ја сам пренеражен.

Share this post


Link to post
Share on other sites
One tvrde da je to tacno jer su PROCITALE TAKO!!!!

Čekaj, pa ovako funkcioniše svaka religija, zar ne?

 

:mrgreen:

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest HEFEST

Oni koji me dobro znaju znaju da moj autoritet nikada ne treba dovoditi u pitanje. Onee su pocele da se vade kako sam ja zagrizen za to, a one tvrde u fazonu posto pise tako ne postoji ni trunka sumnje da to jeste tako. Pokazao sam im na kojim sajtovima se o toj temi moze procitati, Pametnome dosta. One uhvacene u gluposti krecu sa atakom na moju licnost i tu je kraj dobrome meni. Radja se djavo koji rasteruje govna da bi ponovo mogao biti u miru kako sa univerzumom tako i sa samim sobom. Sutradna su mi se izvinjavale i tako to. Rekao sam im da ja ne tolerisem glupost i bahatost, a one su ispoljile obe osobine tako da to mogu ocekivati uvek od mene. Sada smo kul, a ja ih sada zovem telegonijama. :mhihi:

  • Upvote 2
  • Downvote 2

Share this post


Link to post
Share on other sites

Čekaj, pa ovako funkcioniše svaka religija, zar ne?

ja mislim da ne jer većina vernika nije ni otvorila sveto pismo...

  • Upvote 5

Share this post


Link to post
Share on other sites

E, ali znaju da tamo nešto piše, nešto tačno. :mhihi:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Један од најистакнутијих стручњака за дубине људске душе,

:haha: :haha:

nivo: kleo patra, ljubisa trgovcevic, vidovita zorka, tv horoskop i slicni.. svi oni tvrde da su "strucnjaci za poznavanje duse" i slicno.

 

Понос, егоизам и сујета - чему можемо додати бахатост, ароганцију и уображеност - све су то различите врсте основне појаве: "окретања према себи." Из свих ових ријечи двије имају најконкретније значење: сујета (таштина) и понос. Према "Љествици" они су као младић и човјек, сјеме и хљеб, почетак и крај.

 

....pri cemu je vrhunac arogancije i okretanja "samom sebi", upravo soljenje pameti drugim ljudima sa zeljom da se ceo svet pokori nekom njegovom licnom koordinatnom sistemu vrednosti jer veruje da je bas on cisto savrsenstvo ljudskosti i da bas on ima pravo da drugim ljudima govori sta i kako treba da rade.

 

Самопоуздање се брзо претвара у страст за уређивање других;

a sta je onda ovaj tekst i "beseda" nego "uredjivanje drugih" i soljenje pameti? autor sigurno vapi za pohvalama i ocigledno je njegovoj sujeti stalo da drugi misle kako je on super autoritet i sve najbolje o njemu.

 

ako bi trebalo sve te propovednike, duhovne autoritete i "oce" opisati jednom recju, to bi bilo: licemerje.

  • Upvote 2
  • Downvote 2

Share this post


Link to post
Share on other sites
Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

×
×
  • Create New...