Totamealand

Zaboravio sam koliko je stariji od ostalih iz benda, čoveče, imao je 72 godine. Pušta se When dream and day unite...

Preporučujem novog Sufjana svakako. Nekako je crossover između Carrie & Lowell i The Age of Adz, u smislu da je elektronika sa merom posuta po njegovim uobičajeno neparnim akustičnim razlaganjima. Tekstualno je očekivano brutalan, naravno, ali što Haos kaže, ne ubija u pojam, sve je i dalje u durskim skalama, više se osećaju nada i prevashodno lepa sećanja nego neka depresija.

Sufjan Stevens - Javelin Pattern-Seeking Animals - Spooky action at a distance D'Virgilio, Morse & Jennings - Sophomore Till Lindemann - Zunge

To je bilo sjajno veče. Tako ću ih pamtiti. Kakva sreća da smo uspeli da ih vidimo u toj postavi...

Pešta it is, za svaki slučaj.

Ovo bi moglo da se poseti, NWOBHM kult je NWOBHM kult.

Meni se čini da je čista glasina. Dovoljno je da jedna osoba negde lupi i da to krene da se širi, pa u momentu pomisliš "valjda ima nešto u tome kad svi pričaju."

Ne igraj se sa takvim stvarima, Druželjube. Svi smo videli prazne datume pre i posle Zagreba u vreme kad je Exit, ali ništa još zvanično ne vidim. Ponovo, izvor, moliću.

I još datuma to be announced. Možda valja biti još malo strpljiv? 😛 Wishful thinking, znam.

Ovi ne znaju više gde biju.

Izvor, moliću.

Mene SKC uglavnom asocira na heavy i power. Helloween, Stratovarius, Gamma Ray, Freedom call, Haggard, Evergrey, Hammerfall, Bloodbound, Vicious Rumors...

Konsultovao sam se sa svojom arhivom karata. Hammerfall i Vicious Rumors 1. decembra 2011. godine. Predavno...

Čuj par godina, mislim da je prošla čitava decenija kako sam poslednji put gledao neki metal koncert u velikoj sali SKC-a.

Koliko god da sam rado išao na Dream Theater koncerte dok je Mangini bio za bubnjevima, i koliko god da obožavam pojedine albume iz te ere (A Dramatic i The Astonishing su mi u samom vrhu diskografije), primetilo se kako vreme prolazi da ne dele svi fanovi entuzijazam. Nije im ni izvođenje celog Images i Scenes naročito pomoglo, a poslednja turneja je bila baš prosečno posećena. Sad, kako su se članovi proteklih godina izmirili sa Portnoyem, kapiram da je neko u menadžmentu seo sa ekipom i predložio da se Portnoy vrati. Samim tim se vraća i ekipa nostalgičnih fanova koja nije zanimarljiva u brojnosti. Tako da je jasno da će im sledeći album i turneja super proći. Ja svakako slušam i pratim.

Baš sam pre neko veče preslušao intervju. Super razgovor.

Je l' bolje nego Wobbler? Iskreno pitam, jer meni je Wobbler samo solidan, nisam odlepio kao većina. Ali tražim neki STVARNO dobar 70s worship.

Steven Wilson - The Harmony codex Soen - Memorial The Flower Kings - Look at you now Bryan Adams - On a day like today

Dobar im je ovaj Tom Sawyer riff. Kul je pesma, doduše, Halford zvuči brutalno.

Meni se još krčka, ali nije loš album. Nije kao da je neki povratak nakon The Future bites, jer nema odakle Steva da se vraća, The Future bites je bio sasvim korektan i nekako logičan nastavak svega što mu je prethodilo, njegov pečat je bio preko celog albuma. Slična priča je i ovde, i ja dobijam neki Insurgentes vibe, možda malo i Grace for drowning, verovatno zbog raznolikosti koju Igor pomenu. Mada me u džemerskim i atmosferičnim momentima podseća i na Up the downstair / The Sky moves sideways eru. What life brings i Time is running out su mi nekako proverene, dopada mi se i Inclination, ali ima dosta pesama sa kojima kuburim još uvek. Glavni faktor ovde je to da, koliko god da je sve solidno i na nivou odrađeno, nema onaj impact koji su na mene svojevremeno imale Remainder the black dog, Luminol ili Routine. Sad, da li je to zato što ove pesme nisu toliko melodijski istančane ili same po sebi dirljive, ili sam ja vremenom malo oguglao na Wilsona, ko zna. Možda je ovo drugo. Mi "mlađi fanovi" se kunemo u Routine kao što se generacija pre nas ježila na Lazarus, a danas verovatno novi fanovi seku vene na Rock bottom.

Lepa vest. Daaaavno beše poslednji koncert koji su održali kod nas, preko deset godina. Kao da sam ih u prošlom životu gledao.

Radije bih slušao Glorious collision, najiskrenije. Čak i poslednjih nekoliko Evergrey albuma. Čini mi se da je Soen dosta bolje potrefio taj "manje prog, više catchy" senzibilitet nego što je Evergrey pokušao na MMA.

Bravo. Sjajna paralela. Razlika je samo što ovde ima dobrih pesama.

Nije loše ovo, slična priča kao Imperial, samo je jasno da idu na to da pesme budu još kraće i direktnije. Očigledno rade na refrenima, pokušavaju da budu više catchy i prijemčivi masi. Nije ovo više progressive, doduše, ima malo alternativniji vajb, i sigurno vuče neke uticaje koji nisu baš iz moje sfere, tako da nisam siguran na šta liči i šta bi trebalo da bude, nek' mi neko pomogne. Ali šta god da je, zabavno je. Favoriti: Fortress, naslovna, poslednje dve.

Sonata Arctica - Silence Bryan Adams - Cuts like a knife Melvic Centre - Melvic centre The Flower Kings - Unfold the future