Suglasan. Dobar si album odabrao. Izdržao test vremena, sva psihološka stanja i igrarije na njemu i dalje piju vodu.
U pravu si i za njihova EP izdanja, Messiah je baš bio iznenađujuć kada se pojavio, ali kada shvatiš da su to ostaci Selfless sve dolazi na mesto nauštrb težine koju ispaljujuju na tim trakama. A ne bih mogao da ne prestanem da hvalim EP Decline & Fall za koji i dalje potpisujem da je jači od povratničkog albuma u svim sferama. Jednostavna ta atmosfera drobljenja i beznađa je udenuta u kamenu na tom izdanju.
Izvrteh i Pure, i tehnički možda nije tvrd album, ali brate taj očaj kojim odiše ga čini rogobatnim za slušanjem, da progutaš šaku bromazepama kada si pod velikim stresom i zaboraviš brige, bez recepta.
Post Self, moram priznati da sam pet puta pustio otkako je izašao, i stvarno mi je sve zvučalo kao da se ni ne trudi više. Negde niz put ako se ukači nešto, možda revidiram stav u vezi njega.
Albumi koji su manje voljeni od strane Broadrick-a i fanova su solidni, sledili su struju tog vremena, i dobro je da postoje jer nam pokazuje šta je ekipa mogla da učini i napravi kada je pratila trend, ali ipak ostala svoja.
Jesu prva tri izdanja da se stave na policu i u muzičku lektiru svuda, kasnija već je nestalo pare i snage i postalo je poput prenemaganja. Nezanimljivo.
U svakom slučaju da mi pogledam uživo negde đeda Justin-a sa Godflesh-om dogodine. Amin.
