Tenet
Da li je vredelo otići u bioskop u doba Korone da se pogleda novi film Christopher Nolana?
Ne.
Ukratko dobro je što je uradio najbolju kampanju u kojoj se ništa nije znalo o radnji filma i ljudi su mogli samo da nagađaju.
Uprošćen sinopsis: Protagonista (sin Denzela Washington-a) da glavni lik se zaista tako zove, i na odjavnoj špici piše The Protagonist je CIA agent koji radi na suzbijanju terorističkog napada u Rusiji i spašavanju agenta koji je na zadatku. Misija ne uspeva i hvataju ga Rusi koji ga muče i čovek se odluči na smrt uzevši pilulu cijanida, međutim to je tek početak i biva primljen u tajnu grupu Tenet koja mu daje zadatak da zaustavi Ruskog oligarha koji ima mogućnost kontrole vremena i želi da započne Treći Svetski Rat.
Nolan je ozloglašen kako voli da pravi "komplikovane" radnje, i da onda to prepričava gledaocima, i to je najveća boljka ovog filma, konstantni dijalozi koji ne znače mnogo i samo vas guše sa količinama ekspozicije. Ovde je mogao sebi da učini uslugu i da uradi nemi film i bilo bi intrigantnije da se isprati na taj način film.
Na momente dok sam gledao način na koji glumci izgovaraju te silne rečenice sve deluje veštački i fabrikovano, kao da ni sami nisu znali kako da reaguju i kao da je neko stojao iza kamera i držao papire teksta.
Jedini čovek koji se tu snašao, bio je gle čuda Robert Pattinson, koji igra Nila, drugog agenta koji pomaže Protagonisti. Za Pattinsona tvrdim da je trenutno jedan od najboljih glumaca te mlađe generacije i drago mi je što se sa svakim filmom sve više udaljava od Twilight stigmate koja ga je pratila.
Što se Protagoniste tiče, ravan je, nema ni H od harizme koju mu je matori ćale imao, i čini se da se većinu vremena muči da prenese da je opasan operativac i agent u svom elementu.
Verovatno i najveći glumački greh je počinjen od strane Kenneth-a Branagh-e, u ulozi zlog Ruje, Andrei Satora. Ako ste želeli da vidite komičnog zlikovca ala Bond filmova, ali povećanu na 11, i sa predivnim preglumljivanjem i lošim naglaskom onda ste na pravom mestu.
Da je ovo recimo konvencionalan špijunski triler on bi svakako mogao bez problema da odglumi dendi agenta koji voli da pije, ali zna i da se snađe u situacijama koje zaguste. Kada se uzme u obzir sa kakvim je scenariom dobio da radi, ovo je svakako velika zasluga sa njegove strane da bude najsimpatičniji lik u filmu.
Da rezimiramo, najveći greh je načinjen sa pričam ti priču stilom koji me je oduvek gušio u pređašnjim filmovima (Inception, Interstellar), umesto da bude show and dont tell. Vratio bih se i na likove, i u većini filmova ovakvog tipa morate da imate kakva sidra od likova da sve to iznesu ma koliko da je koncept posvuda razbacan. Ovde toga nema, i postavićete sebi pitanje što bi mene bilo briga za bilo koga od njih?
Na momente filma biva dosadnjikav, iako ima zaista dobro osmišljenih i izvedenih akcionih smena (barem nešto što se mora odati Nolanu, da ima oko i dobrog direktora fotografije da nabuja scene akcijom i intenzitetom i eksplozijama) ali sve to pada u vodu zbog narativa koji se jedva drži na štakama i pokušava raznim sitnim tragovima u pozadini da nam pokaže skrivena značenja koja ćemo možda tobože otkriti kroz više gledanja.
Ovo treba nazvati Michael Bay sindromom sa prikrivenim tendencijama da se bude intelektualac. Tako da Nolane lepo postani novi Michael Bay, radi spektakularne scene akcije i eksplozija.
Najbolja stvar u vezi filma je OST koji je uradio Ludwig Goransson, tokom čitavog filma imate osećaj kao da ste na kakvom rejvu dok se agro bitovi mešaju sa klasičnom muzikom.
Car je go.
4 ni više ni manje.
