Vlaja Buraz

уффф Саманти се тешко може шта додати или пак одузети, такође, рекао бих да је знатнија у прсном сегменту али је Сабрина неких 16.344 пута сексипилнија... Овај Ален Исламовић Блек Едишн ТВ наступ је све рекао:

Нови албум је званично изашао 2. фапруара а већ је доступан по интернетовима и у форматима без губитка квалитета... и, квалитетан је. Веома. Е, сад, Турбонегро је већ са доласком Јуробоја почео да бива други бенд, а ово је други и по: на новом албуму су у неколико пјесама проминентне клавијатурице (нови члан) односно ретро синтови а ла 80те, пјесме су - сад већ традиционално - врло добро аранжиране, продуциране и снимљене. Укључујући интро, укупно трајање је 39 минута - за слушање у једном даху, а једина негативна ставка би била посљедња пјесма која је релативно млака као завршница, комотно је могло да не буде укључена на албум те да се исти завршава са "John Carpenter Powder Ballad" - посебно би било ефикасно да "You can never go home" одзвања у фејд-ауту... Омажа је на све стране, класичним и мање класичним али сада класичним бендовима, међутим, све има смисла; исто тако, паковање је дотјерано до тог нивоа да би било која од ових пјесама комотно могла на било какав "класик рок" радио... Коме се није свидио прошли албум, овај ће сигурно јер су небо и земља, потпуно другачији стил и вибрација, иако се ради о истом бенду... Мени врло пријатно изненађење за почетак године, препоручујем.

https://www.klix.ba/...avnik/180206036 Прича одлична, коментари врх. Ипак, издвојио бих: ("Ко разуме, схватиће.")

Tesla - The Great Radio Controversy Tesla - Psychotic Supper Megadeth - Countdown to Extincion

Страх ме да ћу остати трудан ако га отпакујем.

Иако нисам љубитељ ЕКВ (и комплетне приче), морам да кажем да су ова издања/реиздања, колико сам имао прилику да видим, веома брижно и с љубављу приређена, што је ријеткост у домаћем издаваштву. Скидам капу.

Гледао синоћ. Фасцинантно је како та емисија успијева да извуче оно најглупље из људи. Мада... "Хвала Вам, господине Челик..." :haha: :haha:

Значи, не вјерујем. Нема шансе да ми није род (дијелимо презиме), узео гледати слике, чоек исти моји стричеви Богдан и Здравко; прича таква каква јест, мали филозоф и њежна превара... Потражим по нету има ли још неки податак, наиђем на ово: http://pouke.org/forum/topic/3026-%D0%BA%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D1%81%D0%BF%D0%B0%D1%81%D0%BE%D1%98%D0%B5-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D1%98%D0%B8%D1%9B/ КРИ ТИ ЧНО

:redface: :redface: И даље Аimp... и Rotel RCD-975.

Немам појма ко је лик, не ради ми гугл. А сад сам пустио емисију, до 0:39 већ видим да неће бити лако. :haha:

:haha: Загрцнуо сам се од смијеха а да нисам ни пустио овај видео, сама њена фаца је довољна. Подсјетило ме у моменту на оне филмове гдје Еди Марфи глуми 63 различите улоге, од којих је 47 женских... Заправо, више кад Неле Карајлић глуми мајку у породици Попушлић. :haha:

Бобо је генерално бог исус крист, својим приступом да сваки пут кад удахне при издаху слиједи нека добра рима, али ова нумера ме баш некако подсјетила на Булдожер. То је та неподношљива лакоћа зајебавања, 1/1.

Једино што ме тјеши код овако вртоглавог пада квалитета дискусије јесте што Зеле то нимало не јебе... он и даље јебе пичке у пичку. Елем, август 2017. године, Зеле напунио 62 а Ален 60 година. Није свеједно...

Не знам како ми претрага није избацила ову тему, куцао сам и ћирилицом и латиницом... :wacko: *** Додатак: Вјероватно зато што је посљедња порука на теми остављена прије више од четири године... :lol:

Па зато и написах "да али не", одређена контрадикторност и постоји. Некако ми је с годинама дошло да не треба бити искључив, те да је немогуће бити ултимативно децидан, и да је безвезе да се стварају претјеране подјеле у рокенролу јер, као што видимо, скоро сви ти наши хероји одоше у курац, и шта онда мислити? Да ли због тога какве су Јагоде данас пљувати оно што је некад ваљало (злуради би рекли да никад ништа није ваљало), односно, због неке фазе негирати све? Ја разумијем ово што је поменуо Descender, такво схватање рокенрола, међутим, то нас води до факта да имамо укупно два и по* бенда у комплет СФРЈ који су од почетка до краја ТО: Партибрејкерс и Мајке; а опет, ово сад Горан Баре & Мајке није баш ТО... и, јеби га, не бих да будем тако искључив. А нек' се нешто дешава на музичким темама, па макар и на теми Дивљих јагода; реално, док ми полемишемо Зеле јебе. * што се тиче тих пола, договорићемо се.

Дакле, на теми о Дивљим јагодама се потегло о Босни и рокенролу па се тим поводом не може заобићи Милић Вукашиновић и његов бенд Ватрени пољубац о којем, некако, нема теме... Дакле, да ли је аксиом оно што рече Џони: "Ми смо људи цигани, судбином проклети..." у погледу идеје да код нас све (што ваља) у једном тренутку мора постати срање? Ватрени пољубац је хард рок бенд који је у Сарајеву 1977. основао гитариста/пјевач/аутор Милић Вукашиновић (р. 1950), прву поставу су чинили још басиста Шефћет Хоџа и бубњар Перица Стојановић. Прво избацују сингл "Доктор за рокенрол" гдје је стварно све речено о проблему схватања рокенрола од стране младог чоека/старих људи, Бон Скот је не би боље написао; слиједи дугосвирајућа плоча Ох, што те волим, јој!, снимљена у Лондону, осам пјесама (седам + балада), 36 минута чистих удараца изнад појаса; звук свјетски, нашег призвука минимум ("Седам дана ја љубио нисам"), идиотизма минимум ("Дискоманија")... албум по свим правилима и критеријумима жанра врхунски, а кад се узме да тај жанр малтене није постојао код нас, онда је значај још већи. АЛИ... Истовремено, Милић пише пјесме за Ханку Палдум. Ватрени пољубац наставља са радом тако да је сваки наредни албум све југословенскији: шаренији, неусмјеренији и преко границе самопародије. Већ други албум је дупли, што је веома незгодно за било који музички жанр а камоли базични хард рок. Пјесме су у славу рокенрола и секса са не-тако-паметним женама те је све више прелијевања Милићевог народњачког заната у виду пјесама које су, не само лоше, већ и непримјерене... Елем, ту и тамо је било добрих пјесама - али знатно мање него лоших, те је изненађујући моменат да Милић за посљедњи студијски албум групе из оригиналног периода (100% рокенрол, 1986) као вокалног солисту узима Младена Војичића Тифу, који својим присуством даје додатно усмјерење пројекту и поправља генерални утисак, међутим, ту је био крај за ВП. Шта је Милића нагнало да узме Тифу у бенд, те узимајући нестабилност поменутог носиоца емо фризуре 1984. године, колика је шанса да је исти заправо испиздио Милића па је овај дигао руке, остаје нам да утврдимо... Можда би се могло рећи да је тај разлаз штета, али већ наредне године Тифа је снимио пристојан албум са Дивљим јагодама, а Милић се окреће народњачкој каријери. (Злуради би рекли да је штета био тај спој.) Име Ватрени пољубац мирује све до несретне 1999. године кад излази албум Све ће једном проћ' само неће никад рокенрол који показује да је Милић још 1987. године изгубио календар: нова постава, 17 пјесама од којих је једно 10 вишка, може се рећи - за ове просторе - стандардно недокувано кување у босанском лонцу. За албум из 2011. године, Кад свира рокенрол у суштини мало људи зна... што је и боље, јер је то вјероватно нешто најгоре у историји свега укупно. Дакле, Милић Вукашиновић, бруталан музички таленат и суманута животна појава; примјеран примјерак хомо балканикуса по питању ината и размишљања курцем; интелигентан али луд; избациван из школе; бјежи од куће, пркоси свима, свира свугдје, проводи три године у Лондону на извору рокенрола; свира у Бијелом дугмету; секс, дрога, рокенрол 1/1; 40 година касније, чак и они који га воле могу само да га жале. Зашто је то тако?

Мало је прича касније постала гола вода (гдје је врхунац трпање Рибље чорбе и Меноуора у исти кош), али ово моје цитирано... Лијепо повезано, међутим, да али не ("Yes al' no." - Слободан Стојановић - Кепа), контрадикторност. Зашто? Десет година развоја рокенрола односно: педесете и шездесете године прошлог вијека, с примјерима једног те истог бенда. У основи рокенрола јесте да је то метафора за секс (нпр. "Baby, You Can Drive My Car" као класична тема из педесетих) али дух рокенрола је имати шта рећи, па и како мувати ту младу - јербо мораш имати причу за мување ("Baby, You Can Drive My Car") али и како рушити државу кад душмани хоће да те ошишају на силу (нпр. "Come Together" као класична тема из шездесетих). Е, сад, Јагоде... Њихово трајање, као и трајање нпр. Меноуор? Који је заправо најмањи заједнички називник? Тинејџерска малоумност: нпр. "Једина моја" (шта који курац једина, јеси ли луд, пичка ти материна) и са друге стране "Срце од челика" (срце од пичке материне, боље рећи, јашеш комету сам свој курац а онда дође "једина" па се попиша по том челику па исти зарђа). Дакле, тинејџера (малоумника) вазда има, уз комбинацију упорности и паковања, одради се посао односно прода се тих касета и плоча циљним групама по прецизно дефинисаним тржишним нишама унутар те (у сваком погледу) критичне масе.

Добро вече.

Шта хоћеш, могао је исто тако рећи: "А сад једна пјесма коју сам написао свим пичкама које желим да јебем у пичку!", а онда засвирати "Апсолутно твој".

Не зезам. Да је Зеле умишљен, јесте, али је једини био критичан. Гобац и Сејо (само се њих сјећам да су били у жирију поред Зелета, пошто нисам баш све пратио) су углавном понављали, "добро је, добро је то...", а оно везе. Јесте, јер је крпљење албума редовно гола вода а у крјањој линији немаш поруку (види: Генерација 5, Смак...). Да је Зеле писао текстове, односно, да је то била варијанта one stop shop, све би било пуно другачије. А Аленова издаја... Ален је увијек био издајник... такво име и џаба: https://bojan5150.wo...lskog-doma-xii/

Да, Јањатовић је стварно неочекиван изузетан мрзитељ тешког метала. Плус што је мало онако дркаџија. Нашао сам био пар грешака у књизи, послао му то путем ел. поште и одговор је био отприлике "ја сам народни херој јер сам уопште саставио ту књигу, боли ме курац за тим што си ти пронашао да није тачно". Ја имам друго издање (прво са тврдим корицама), мислим да је убачена Наранџа и то понајвише зато што ПЈ више воли Словенију него хљеба јести, а ови неки други покушаји углавном нису поменути. Мада, руку на срце, то је речено напамет јер ми се не да сад посегнути за књигом, а четири метра је од мене. И, наравно, слажем се око ове спреге за пљување (итекако је било основа), зато и написах да је ЈУ хеви углавном био смијешан. Лично, мени су Јагоде пресмијешне јер је то спој свих могућих клише(ј)а, али сам их некако почео цијенити понајвише због Зелетовог учешћа у Рату бендова (ако се неко још те емисије). Зеле је био редован у жирију и једини је имао конструктивне критике, објашњавао око имиџа и става... Код Јагода је проблем што је Зеле композитор али не и текстописац, а кад нема текстописца у бенду, онда је сва прича суштински празна што је у озбиљној колизији са духом рокенрола: имати шта рећи. Апропо "ХМ рецензија", окачићу на AC/DC теми неке моменте из Џубокса да се види колико је уважена новинарска господа "машила цео фудбал".

Није да је Кремер готивио нови вал, него је цијенио иновативне елементе новог вала, али да је поприлично "неготивио" хеви метал, веома чињеница. Ако ћемо искрено, хеви метал у Југославији је био поприлично смијешан, али су критичари стварно претјеривали. Базично, хеви метал и хард рок углавном нису нека претјерано интелектуална и озбиљна музика, па се не требају тако ни схватати, јер, у основи рокенрола стоји чињеница да је то метафора за секс. Тако да ове варијанте "луткице и ципелице" су заправо суптилни савјети како јебати не-тако-паметне млађе жене... чему компликовати?

Генерално су ју рок новинари из Хрватске били мало нормалнији од колега из Србије; иако Главан ту није најбољи примјер, имао је он добрих момената; Дражен Врдољак је био природни господин, не само због сарадње са Булдожером...

Нешто ми пало на памет да заправо провјерим на јућубу како се свира "Џиз'с Крајст Поуз" на бубњу, прво погледам неке обраде па онда да видим како то заправо ради Мет... а онда како је радио... па како је радио прије тога... и: Ако је неко чуо неку бржу верзију, нека окачи... а и ово је већ брзина за цртане филмове. :bigblue: