Volim i ja Pink Cream, ali ovo ne dobro ni za 69. Are you metal je bila mnogo bolja stvar. Ona me bar u srce pogadjala, a za Tokio me zabole kurac. Odem povremeno do Topole i to je to.

1 hour ago, HEFEST said:

Are you metal je bila mnogo bolja stvar.

Zar postoji pesma za koju ovo može da se izjavi

Meni to nije bila uopšte loša stvar iako jeste na prvi pogled malo krindž. Svakako bolja po meni od svih stvari koje napraviše od kada se sa Kisketom sastaviše. ne znam koji im je krasni. Dođe mi da im napišem ja neku kompoziciju i tekst da imaju hita što kaže Milić Vukašinović.

Naslov albuma ima Giants u naslovu i ja se nadao nekoj pesmi kao što je Giants, a ne glupavoj Tokio pesmi. Još ima nade, ali su mi očekivanja pala na niske grane.

Pustio sad ipak iz neke morbidne znatiželje. Katastrofa. I ovi green screen spotovi kao neka sredina 00ih, mislio sam da se ovo više ne radi. Uverljiviji bi bio spot da su se screen-recordovali na google meetu sa random Tokyo pozadinama. Žali bože i para i vremena i truda.

Edited June 17Jun 17 by Angelystor

Pa to. Nikako mi nije jasno zašto neko ima želju da napravi nešto ovako loše. Da se uvuku japanskoj publici verovatno, ali oni ne shvataju kakve danas Japanci imaju spotove. . Moj brat je pravio takve spotove za neke švedske bendove i to je radio kao školski projekat i izgledalo je mnogo bolje nego ovo. Prvi put da vidim da Helloween japanese bonus track izbaci kao singl reklamu za album. To je antireklama čak i u Japanu.

novi singl

 

Nije los.

Zapravo, osim malo teskog refrena, ostalo je Helloween klasik.

https://getmetal.club/alben/metal/242549-helloween-giants-monsters-2025-320flac.html

meni nista posebno ovaj novi, bolji mi bio prosli

Po onom Tokiju sam zaključio da će da useru, ali da će Tokio biti jedna od boljih stvari stvarno nisam očekivao.

Tokio okej, Universe fantastičan, a A Little Too Much je zaista A Little Too Much

"We Can Be Gods" za sada ostavila najjači utisak.

"Majestic" ću verovatno morati da preslušam još par puta, ali deluje da je i ona grower.

Deluje bolji album od prošlog koji je sam po sebi bio do jaja, rasterećeniji, svega ima od GR epika do balada. Weikath numere ovaj put možda najslabije a Saša spasao dan.

Samo je produkcija prilično čudna, posebno zvuk bubnja.

Serem nisam dobro video, Weikath napisao jednu od najboljih na albumu.

Preslusao sam album rekreativno, tj. u pozadini se slusalo, ali me nista nije odusevilo toliko da bas obratim paznju. Ili albumu treba da dam sansu, da pomno ispratim ili HW snima albume ofrlje, bez neke tezine i ozbiljnijeg pristupa poput Hammerfalla i G. Diggera - cudno s obzirom na to kakva je postava benda! Ako uporedim ovaj album sa poslednjim od Priesta, Iced Eartha, B. Guardiana, Testamenta... ma ogromna razlika!

Jes ogromna vala, samo Priest je u rangu s njima, ovi ostali navedeni daleko ispod sa zadnjim radovima.

13 hours ago, Crusader87 said:

ozbiljnijeg pristupa poput Hammerfalla

Hahaha ok ok, lose sam se izrazio :)

Htedoh reci da im je pristup neozbiljan kao sto je i hammerfallu.

Lapsus :)

A ove dole navedene bendove sam pohvalio (JP, IE i BG)

Hvata me nostalgija za nekom Gambling / 7 Sinners erom kad bi se ljudi na forumu raspisali o novom Helloweenu i recenzirali svaku pesmu pojedinačno, tako da mi pade na pamet da se ja bacim na zadatak ako već niko drugi nije voljan da razglaba. Taman sam imao dve nedelje da fino izgustiram album i saberem utiske.

Ovo mi je peti Helloween album koji dočekujem kao fan budući da sam tek nakon Gamblinga postao BAŠ velik fan, novi Helloween je uvek bio event, čak i kod par albuma koji su bili onako. Istoimeni pre neku godinu je bio najjači u proteklih deset godina, stvarno imam utisak da Helloween ume posebno da zapne kada se treba nakon nekog kritičnog perioda dokazati (Master nakon Chameleon, Gambling nakon Legacy), ali Giants & monsters je maaalčice kao neki sophomore slump (iako je osamstota Helloween ploča ). Generalni utisak je da je album dobar, ali pesme koje bi trebalo da su najjače su zapravo najkritičnije, dok su bolje stvari iz nekog razloga u drugoj polovini izdanja. Tako da hajmo redom...

Giants on the run: Izuzev moćnog uvodnog rifa, pesma zvuči kao da su Andi i Kai zalepili dve različite pesme čije sekcije ne upotpunjuju naročito jedne druge. Refren je sam po sebi malo antiklimaktičan, pogotovo sa vrlo iznenadnim i grubim povratkom na kraju. Kakva šteta da prva pesma na albumu bude možda i najslabija.

Savior of the world: Bilo mi je potrebno nekoliko slušanja da mi se slegne ona gomila strofa pre nego što se uđe u refren. Weikath je imao na prethodnom albumu sličan fazon sa Robot king, da za svaku narednu strofu misliš da je refren dok se ne dođe napokon do refrena. Vrlo je solidno sve to doduše na kraju ispalo, i Kiske je izuzetan na ovoj numeri.

A Little is a little too much: Od kratkih i rokerskijih stvari na albumu, ova mi je možda najmanje omiljena, ali i dalje je vrlo korektna. Kiske u nekom intervjuu reče da je pesma malo u Scorpions fazonu i mislim da je poređenje na mestu. Čini mi se da skidam poen pesmi samo zbog onog ponavljanja pred poslednji refren, plašim se da će Andi uživo da pet minuta navodi publiku da ponavlja za njim na toj sekciji.

We can be Gods: Kaijeve pesme na ovom albumu su stvarno basic. Od rifova, preko vokalnih melodija, pa i do progresija akorada. Ovo mu je doduše najbolji momenat na albumu, čini mi se da je refren najsvetlija tačka jer je prilično nepredvidljiv u promeni raspoloženja. Na kraju krajeva, i onaj uvodni rif je zabavan koliko god bio jednostavan.

Into the sun: Bilo mi je potrebno par slušanja pre nego što sam shvatio da ovo nije prosečna kič balada. Refren je astronomski, Andi i Kiske su ga zaista prodali, one vokalne melodije su maestralne. Takođe je i fino pozicionirana na albumu, it doesn't overstay its welcome što bi se reklo. Možda im je ovo najbolja balada još od If I could fly. Ako bismo If I could fly nazvali baladom, je l' te.

This is Tokyo: Čoveče, ova pesma je kliše u svakom pogledu, ali gađa sve što volim, kao neki guilty pleasure. Andi je majstor pesama koje sam u stanju da ponovim deset puta zaredom i da se ne smorim, sadrži jedan od jačih Helloween refrena u novije doba, čak su i solaže pevljive i pamtljive. Ne znam kako gomila fanova seče vene na A Little is a little too much, a ova pesma je navodno preterala u cheesiness-u.

Universe (Gravity for hearts): Najbolja stvar na albumu. Posle silnih Helloween satelita i related bendova (Gamma Ray, Iron Savior, Unisonic, Pink Cream 69), raduje me saznanje da u paralelnom univerzumu Gerstner i Kiske imaju svoj bend koji kida. Ovo je klasik u svakom pogledu, sve zvuči poznato ali ne i generično, svaka sekcija se urezuje u pamćenje, i na kraju krajeva energija pesme apsolutno podiže slušaoca sa stolice. Onaj brejk na sredini je osvežavajuć takođe, ima nekih prekul preokreta. Maestralno sve u svemu, desetka od pesme.

Hand of God: Drago mi je da album ima nekoliko mid-tempo kraćih stvari da malo osveže flow albuma. Ova pesma me iz nekog razloga podseća na The Dark ride eru, možda me asocira na Departed, što je neobično budući da je Gerstner pisao pesmu. Nije baš na nivou Universe, ali Gerstner jeste razvalio obe pesme u principu.

Under the moonlight: Uz Universe i Tokyo, ovo mi je u top tri. Weikath u svom uobičajenom veselom modusu koji me podseća na Keeper dva, žurka kreće već od intra, nastavlja se kroz gitarske harmonije i kulminira u epskom refrenu. Takođe mi se čini da je Kiske pravi vokal za ovu pesmu a ne Andi, nekako je toplina njegovog glasa savršeno prikladna.

Majestic: I opet smo u situaciji od koje smo počeli - album otpočinje prosečnom numerom i završava se prosečnom numerom. Majestic zvuči kao pesma koja bi savršeno mogla da se uklopi u Empire of the undead, koji je bio middle-of-the-road za Gamma Ray standarde, te je pesma middle-of-the-road i ovde. Ako ništa, jasno je da ne treba da priželjkujemo novi Gamma Ray.

U globalu, dobar dodatak Helloween diskografiji. Neka mu 8/10 samo zato što određene pesme podižu ili barem održavaju prosek, ali ako bismo rangirali Helloween albume, nisam siguran da bi se ovaj uvukao u prvih deset. 😛