Спавачи

 

Не пробуди у ноћ тиху улицу.

Као мртве коцке спавају куће на рубу.

Нико ти није крив

Што си у грудима понео птицу.

Стави руку на лево:

Можда то детлић куца у шупљем дубу?

Не пробуди у ноћ тиху улицу.

Као алге у води њишу се у сну спавачи.

Нико ти није крив

Што кујеш невидљиву жицу

За један незнани звук у ком ћемо бити сви јачи.

Не пробуди у ноћ тиху улицу.

Ходај полако на прстима и без сна.

Нико ти није крив

Што носиш у грудима птицу.

Спавачи можда у сну пролазе

Кроз предео где расте твоја песма.

 

Стеван Раичковић

Edited January 6, 201312 yr by Mali zir

Успаванка за шкољку

(Стеван Раичковић)

 

Спавај

У колевци од песка спавај

Под страшним светом воде спавај

У алгама у спирали маховине спавај

Спавај на узглављу белутка што сам

га хитнуо

Спавај сном белим од камења и звука

Без жуте песме сунца спавај

Потонуло зрно тишине спавај

Ноћ је спавај

Спавај успаванку успавај

Дан је

Спавај

Ја сам

Спа-

Вај.

је л' може негде да се нађе нешто од Ћезаре Павезеа у електронском формату?

Popeo se na sto i kleknuo je.

Desnom rukom je drzao svoj kurac, namignuo je

Polu dignut a prste desne ruke stavio u njena usta, scena vrh ko da je reziro Kusta.

Nije zelela da ga pogleda tako da je zatvorila oci, a poskok u gaćama,poce da da se koci.

 

Sisala je njegove prste.

Njenom pljuvackom je namazao kurac,i nonšalatno nju,otero u kurac.

Usao je sasvim polako,ko Dok Holidej u legendu.

 

Nije je gledao, pogled mu je lutao negde okolo, na burek je mirisalo….izbegavao je.

Nije zelela da izgubi taj osecaj u sebi pa je polako podizala kukove i sama se navlacila na njega…

- “ah…”

 

 

Zvucalo je napaljenije nego sto je zaista nameravala.

Njegov kurac se budio iz nekog sna i zaista je poludeo…ko da je po njemu Ivan Bosiljćić gudio.

- “ne mogu date ignorisem…previse si…covece, da li tebe uopste neko u ovoj sobi moze da ignorise?!Jebacu ti…!!!”-krkljavim glasom reće on.

 

Odvezo joj je noge.

Podigao ih je sebi na ramena.

Bio je uzasno napaljen i nervozan ko Poštar.

Ona zaista nije znala sta je ceka, samo sam se opustila, cigaru zapalila,slina se zacaklila.

Tucao ju je sve jace i jace, unistavao ju je iznutra…sagorevo ju je ko narkoman vutra.

 

A bitch kaže: - “AAAAAAAAhhHHH!!!!!!Volis da me tucas?!Zasto mi nisi rekao to??! tri meseca si cutao picko!!AH!!Jebi me dok imas sansu sutra je neces imati!AAAAHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHH HHH!!!!!!!!!!”

 

Ubijao je je.

Toliko je bio nasilan da su mi ruke pomodrele i uzasno joj je bilo vruce.

Imala je utisak da joj je njegova kurcina zavrsila u zeludcu koliko je nabijo,

ko navijac da je navijo.

 

Nije mogla da dodjem do daha,sva je presahla.

Ostali momci u sobi su blejali netremice ko kmice.

Nisu verovali da gledaju jebacinu ortaka sa bivsom curom koja mu nije dala, i to ovakvu!

Paznju nije mogao da im skrene ni fudbal.

Hefest je ustao istavio svoj kurac u njena usta.

Pusila je mu.Nije ni imala nekog izbora.

- “Curo stvarno nisi losa…toliko sam impresioniran, morao sam.”

 

Rekao joj je,

 

 

Sasvim normalno za decka koji gleda ovo pred sobom.

Pusila mu sa zadovoljstvom.

Nije se opirala jer bio je ok.

Njega je jedino gotivila odsvih.

Lansirala je pljuvacku na njegov glavic i usisavala je sa zadovoljstvom.

 

Lemmy nije popustao sve je jace jebao.Bio je ljubomoran…ali to nije trajalo dugo.

-”AAAAAH!!!!!!……….Covece!!gde ste je nasli?!”

Hefest je svrsio i povukao se.

Jare trazio Cezarea, i dobio... Kakav kombo poezije i proze, u sluzbi erotike.

 

Posebno mi se dopada fokus na balavljenje od strane protagonistkinje, malo ko danas pridaje adekvatnog znacaja tome.

 

Ali, da li je yumetal spreman za novog Razbijaca?

Aaaaaa!!! Ovo ko da me Razbijac spijunirao negde. Mada nje da je to bilo unikatno iskustvo nigde nedozivljeno. Ali realno to bih i uradio isto kao u pesmi. Ne bih mogao sedeti pasivan.

Cast mi je da sam ovekovecen u jednoj erotskoj pesmi.

LOVAC

JA SE SPREMAM U LOV PUŠKA MI JE TU

PONEO SAM MUNICIJU I OPREMU SVU

KRENUO SAM U RIT BAŠ NA DIVLJE SVINJE

AKO OĆU ZECA MORAM MALO ŽIVLJE

 

 

DRMA MI SE TRSKA ŠTA JE TAMO BILO

KAD MI NEKI ZEČIĆ SKOČI MI U KRILO

KO SE VIŠE UPLAŠIO VIDEĆEMO SADA

NE ZNAM GDE SU METKOVI VIŠE NEMAM KADA

 

POBEBO MI ZEC ALI TU JE LIJA

KRZNO OKO VRATA IMA DA MI PRIJA

NEĆE DA SE JAVI A NEĆE NI SVINJA

OTIŠLA U BOSTAN TAMO IMA DINJA

 

SRNDAĆI SU ČULI GADNO IM SE PIŠE

POBEGLI U ŠUMU SAD IH NEMA VIŠE

I FAZANA NEMA ODLETELI BRZO

ČULI ONE MENE KAD SAM PUŠKU TRZO

 

OVA MOJA DRUŽINA OSTALA BEZ LOVA

DANAS SE POKAZALA KAO DA JE NOVA

PAPRIKAŠ OD SRNE NEĆE BITI SADE

PONELI SMO ROŠTILJ MI OD GICE MLADE

 

DANAS SU NAM POBEGLI ZEČEVI I LIJE

KOGA SUTRA UHVATIM NE PITAM ČIJI JE

DOĆE RED NA PATKE KADA MAGLA PADA

JA LOVAČKE PRIČE PRIČAM DECI SADA

 

pera pesnik iz banata

Drumovi će poželjet' ludaka

 

 

Drumovi ce pozeljet' ludaka,

a ludaka vise biti nece,

vjekovima za njima ce plakat'

ojadjeno nebo i drvece.

 

Na gradove udarice trava

i zavesti svoju strahovladu,

svi cvjetovi ostace bez glava

da bi bili sa travom u skladu.

 

Nece biti toga ko ce smjeti

da posumnja u sve ko do sada,

poput teske omorine ljeti

svijetom ce vladati dosada.

 

I ljudi ce poci u povratak,

opcinjeni minulim stoljecem...

Drumovi ce pozeljet ludaka,

a ludaka vise biti nece.

 

Vitomir- Vito Nikolić

O mom faksu. Stare traume Stvarno je ovako bilo

 

Aljaska

ANDREJ GOGOLJEV

 

 

 

Lepo sam ti govorio: batali Filološki, idemo na Aljasku.

Čuvaćemo u brvnari dvanaest pasa i uprezaćemo ih u sanke.

Čekaćemo ledene zore jedući konzerve iz Kanade,

Ušuškani u ovčje kožuhe proučavaćemo tragove vučjih šapa.

Kakva teorija, proza, šta je s tobom? Tamo su okean i planine.

Tamo se vetar izmešao s maštom i vodom,

I velika medvedica lovi masne, zvezdaste ribe.

Tamo put iz „negde“ vodi u „nigde“, odmah iza one vukojebine.

Lepo ti kažem: batali. Zar ne vidiš? Već je leto!

A ti se spremaš nešto da pišeš, učiš mesto da kupuješ karte,

Svoje vreme traćiš na ogledala, kafu i krznenu loptu od mačke.

Samo jedna karta treba da se ode.

Tamo će poput vodopada od cveća da ožive i Ahmatova i Blok u rumena jutra.

Vikendima tamo šeta Bog. Volećemo se, do nekog sutra.

Tamo sve, o čemu ti ne možeš ni da pročitaš, rukama može da se pipne.

Ali ne, ti navijaš alarm u šest i pravdaš se – imam ispit, bitno je.

A ja ti ponovo kažem: hajde sa mnom da tražimo Mesec boje kao zreli ringlovi.

Previše je pljuvačke potrebno da se progutaju sve te tuđe reči i tuđi smislovi.

Hajdemo. Tamo uz tihu lupnjavu rade sekire, zveckaju u potocima zlatne čestice.

Tamo dabrovi valjaju debla niz reku i grade sebi kućice.

Toneš u san. Tvoje knjige sa besprekorno čistih polica hrču epilog i prolog.

Toneš u san. Na zidu visi Isus. I on je raspet jer je bio filolog.

Izađem na ulicu iz tvog stana, a ruska zastava skrije u sebi zvezdu.

Samo čekaj – upregnuću one pse i vatru ću da ti donesem.

Da imam čime da spalim sve tvoje police i knjige i sveske.

Medvedicu ću da dovedem; gle.

Ako ti se ne svidi, sakriću je u rukav.

Ostaviću brvnaru sa hrastovim stolom Egziperiju-pilotu.

Ali ne; ti ćeš ipak da diplomiraš, a onda da zarađuješ platu.

Što li sam ti uopšte govorio, šaputao, grmeo, borio se s dušom, polumrtav?

I zvocao, zvocao, zvocao i molio te: slušaj me, slušaj!

A možda nam ne trebaju brvnare, ni psi, ni prizor maka u zoru i ptičji kvintet...

Reci mi, šta vam tamo uopšte rade?

Hoću i ja na taj tvoj fakultet.

Jutro

I vec je sest i trideset,

kroz jastuk vreme prolazi,

sve je bas k'o utorak,

nadjubrena podvala.

 

Obuci finu kosulju,

ostavi ruke severu,

i kreni svetu nasuprot,

nek' vidi ko si i otkud.

Nemas srce niti smes,

to za druge cuvaju.

Samo vek jos robije,

neko i vise dobije.

Pljujes krv i posrces,

za sobom se ne okreces.

Ostavljas zreo trag,

njega prati samo vrag.

I nece stati,prestati

dok god mu se ne okrenes.

Pred tobom tuzna zabluda

poslusnost k'o vodilja.

Pogledaj u noc,u mrak

gore nema odraza

zvevde jos uvek sijaju

a davne vec su odavno.

Sad tu sa dna,kroz gnoj

pustas glas,bar njegov trag

niko te se ne seca

jos si samo zemlji drag.

Edited January 16, 20169 yr by Lou
remove format

https://damiravdic.bandcamp.com/track/sine

 

srećan svetski dan poezije!

Andrić, stari funeral doomer

 

SKERCO U CRNINI

 

Ja mislim: kako to biva

Nama smrtnim ljudima na zemlji.

Nakon mnogo smiješnih i mučnih stvari

Pobusaju nam grob i zabilježe ga

Parčetom kamena.

Da pomognu tako kratkom i slabom pamćenju svome.

 

Gorke večernje misli.

 

Slušam nadamnom muklu notu:

Grude zemlje biju o drveni pokrov,

Grobar pjevucka i pljucka.

(Sad mu se lopata smače i nešto kucka

i psuje.)

Ta to on mene sahranjuje!

A kad bi gotov, odahnu otravši

Ruke o skute;

Sjede na humku

(Ko da nije dosta moga tereta)

Izvadi duhan iza pojasa,

I zapali.

 

Ivo Andrić (1919)

Šantić, stari gotičar

 

НОЋ

 

Укочила се. Ноћ, кô авет страшна,

Запрла ногом у земљу, а главом

У црни простор неба недомашна,

Па шиба вјетром и муњом крвавом.

 

Ломи се ваздух, и хуји и јечи,

Океан сињи валом облак хвата.

На трошном броду задњи морнар клечи,

И тешку судбу он види и схвата.

 

И моли оца... Но још једном вода

Широким валом пљусну преко брода,

И чу се прасак и пошљедњи јаук.

 

И слушај, негдје, кô да господ плаче,

А ноћ се цери, и све више, јаче

Небеса хвата као црни паук.

 

Aleksa Šantić (1906)

Ergela, dobar momak...mada delue da se previse trudi da iza sebe ostavio sporcu pricu, Duci stail

Naiace sto se isto upinjao da ostavi tabloidizaciu i komercializaciu, po strani...a voditelj mu mucki postavi pitanje za Pamelu, u fazonu kad Cile provocira Barona - esi mu ulazio u verenicu

Matoš, stari doom gotičar

Utjeha kose

Gledao sam te sinoć. U snu. Tužnu. Mrtvu. 
U dvorani kobnoj, u idili cvijeća, 
Na visokom odru, u agoniji svijeća, 
Gotov da ti predam život kao žrtvu.

Nisam plako. Nisam. Zapanjen sam stao 
U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne, 
Sumnjajući da su tamne oči jasne 
Odakle mi nekad bolji život sjao.

Sve baš, sve je mrtvo: oči, dah i ruke, 
Sve što očajanjem htjedoh da oživim 
U slijepoj stravi i u strasti muke,

U dvorani kobnoj, mislima u sivim. 
Samo kosa tvoja još je bila živa, 
Pa mi reče: Miruj! U smrti se sniva.

 

Antun Gustav Matoš (1907)

 

https://www.prelepapoezija.com/uzalud-je-budim/