Leaderboard

Inace koliko god ocekivao da ce mi album biti razocaranje, toliko mi je na kraju simpa na prvih par slusanja.

@VoivodBG dobar omot haha

Katatonia, Amorphis, Paradise Lost - preleteo par puta, nikad se nisam zadržao nešto duže. Nightwish, Sonata Arctica - slušao sam dosta power/prog ali ovo je bilo baš too much cheese i za mene. Malmsteena nikad nisam slušao, Van Halen nešto pokušavao, nije mi išlo. Kreator, Sodom - nemači thrash u principu baš slabo, Agent Orange i Coma of Souls su sve što sam čuo. Obituary, Dismember - Kopao po death metalu dosta jedno vreme a ovo me zaobišlo, sad pustim neki Edge of Sanity ili Death/Morbid Angel i to je manje više to od te 90s klasike. Bend koji sam zapravo kasno zgotivio i mislim da mi je još bolje legao zbog toga - Type O Negative.

100%

Šiptari. 🙂

E ja pade kurac nisam Vucic jbg Moram se ugledati na preCednika Polaze covek sa 10 a meni kolega vidimo se u 2 roku lol

Ultradosadno

Bogdane, junačino moja, nemoj duhom klonuti https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2021&mm=02&dd=05&nav_category=11&nav_id=1806626

Postoji samo jedan primerak ovoga, ako dobro kapiram. Svih deset hiljada je uloženo u Music Venue Trust: https://www.innerviews.org/inner/steven-wilson-4?fbclid=IwAR22QJMEto3IWfK0XFSIE4_IX0DI1y1TpkT8FV42Zw9UQ4W_y7W5NRkgHzI Inače, držim palčeve da se nađe ovde i poneki pozitivan komentar na The Future bites, pošto je meni album dobar. Glavni utisak mi je ostavilo to koliko je zapravo album dosledan svemu što je Wilson radio tokom karijere. Nekako su proteklih godina Perfect life, Nowhere now i Permanating dale naznaku da će se u nekom momentu Wilson još više distancirati od gitarskog prog zvuka i malo se više upustiti u svoju interpretaciju pop muzike. Mada nije kao da konciznije numere i sintetika nisu i ranije bile deo njegove solo karijere ili starijih Porcupine Tree radova. Isto mi deluje kao da su pesme i ritmički i melodijski prepoznatljiv Wilson. King Ghost bi sa akustičnom radije elektronskom nego instrumentacijom komotno mogla da se nađe na Lightbulb sun. Da Self ima veći akcenat na gitari i Gavina na bubnjevima, ličila bi mi na Halo. Čak me i poslednja numera po suptilnosti i jednostavnosti podseća na Collapse the light into earth ili Glass arm shattering. Tekstovi definitivno nisu oličenje dubine i simbolike, ali nikad nisam ni gledao da mi genijalan tekst bude preduslov za uživanje u Wilsonovoj muzici. Meni je Fear of a blank planet super album, iako tekstovi dobrim delom kao da su napisani iz perspektive istih onih tinejdžera kadriranih u prvim redovima Tilburg hale. Izuzev generične Follower i utiska da bi Self mogla da bude duža i razrađenija, ostatak albuma mi je veoma zabavan i baš mi drži pažnju. Svakako je koncizniji i usredsređeniji nego To the bone, mada svakako ne nadmašuje Grace, Raven i Hand. Ali to iskreno ne bih ni očekivao. Favoriti: 12 things I forgot, Personal shopper, Count of unease, Eminent sleaze.

HAHAHAHAHAHHAHAHAHAHAHAHA HAHAHAHAHAHAHHAHAHAHAHAHAHA

https://deconsecration.bandcamp.com/album/demo-2020 moraćete da se borite protiv ovih likova sada

Nema, bato, labavo, samo politički korektno.