Jump to content

Leaderboard


Popular Content

Showing content with the highest reputation on 07/28/19 in all areas

  1. 2 points
  2. 2 points
  3. 1 point
  4. 1 point
  5. 1 point
    Hteo sam neki Tool da okačim, ali ipak..
  6. 1 point
  7. 1 point
  8. 1 point
  9. 1 point
  10. 1 point
  11. 1 point
  12. 1 point
  13. 1 point
    pre-motorhead Rockin Vickers intervju je objavljen http://www.perun.hr/harry-feeney-the-rockin-vickers-lemmy-was-a-big-fan-of-the-band-and-some-time-later-he-stepped-in-as-lead-guitarist
  14. 1 point
  15. 1 point
    Meni KWC sasvim ok band ...albumi su im ok,ništa da se raspametiš,al opet tvrdnja da su šabani i sl.mi prilično nebulozna.
  16. 1 point
    DENNER'S INFERNO, the new band featuring legendary KING DIAMOND and MERCYFUL FATE guitar player and composer Michael Denner, has released the title track of its debut EP, "Fountain Of Grace". The EP will be made available on August 24 on vinyl and CD. The song will also be featured on DENNER'S INFERNO's debut album, "In Amber", which is scheduled for release in November on CD and LP through Mighty Music. DENNER'S INFERNO is: * Michael Denner (MERCYFUL FATE, KING DIAMOND, DENNER SHERMANN) - Guitars * Chandler Mogel (OUTLOUD, PUNKY MEADOWS, RADIO EXILE) - Vocals * Flemming Muus (TRICKBAG, JOYTOWN) - Bass * Bjarne T Holm (MERCYFUL FATE, FORCE OF EVIL, FATE) - Drums
  17. 1 point
    Da li je 38 sati bez sna vredno da se ode do Mađarske i pogledaju bendovi za koje sigurno znamo da nikada neće doći u Srbiju? I onda sledećeg jutra ode na posao i odradi cela smena? Jebeno da. Pošto smo uspeli da se lepo napakujemo i kolima dovezemo do Budimpešte radnije pre koncerta, uspeli smo da prepešačimo grad i vidimo nekolicinu znamenitosti koje pre nisam video kada sam išao za Budimpeštu na pređašnje izlete, npr. Trg Heroja i kip slobode koja se nalazi na najstrmijem brdu koje možeš da osvojiš ako si jebena divokoza. Uvek se prijatno iznenadim kada u Mađarskoj otkrijem novi koncertni prostor, a u ovom slučaju je to bio Akvarium. Osim što se nalazi u samom centru grada, interesantan je dizajn samog prostora. Na vrhu se nalazi trg koji sadrži mini bazen na kojem uglavnom ljudi kuliraju, ali kada se uđe u kafe prostor koji se nalazi na stepenicama koje vode u podzemlje Akvariuma, vidi se isti taj bazen i sijaset nogu, da sam Quentin Tarantino ubrzo bi me u pozadini hipotalamusa spucao foot fetish overdouz. Kada se uđe u prostorije očekuje vas jedan prelepo opremljen foaje sa sve šankom i garderobom, ali najbolje ostaje za kraja, kada se uđe u samo salu ima se i šta videti. Obilat prostor koji može da primi preko 1500 ljudi, prostrana bina i savršena ventilacija, jer u ovom slučaju i ovakvom događaju bila je potrebna. Poredio bih veličinu prostora sa Salom Amerikane ali bi to u neku bila jeres jer ta sala retko kada potrefi dobar zvuk na koncertima, no pravim previše digresije, da se bacimo na samo meso: Prvi bend je bio Kowloon Walled City - iako su odabrali interesantno ime, guglajte slobodno ovaj naziv i naići će te na dobre informacije o jednoj od najgorih opština u Hong Kongu, to će vam barem biti interesantnije iskustvo nego slušanje dotičnih. Očekivao sam da će tematski bend isto tako biti opak, ali avaj ono što sam čuo od dve do tri pesme kada smo stigli na koncert jer zvučalo kao svaki regularni derivat post-hardcore bendova sa sredine 2000. Pride uz to i ne mogu da se pohvale nekim umećem sviranja i sve je delovalo nekako isforsirano pogotovo na kraju kada su kazali odakle su iz Amerike i pokušali da animiraju publiku sa najavom ostalih imena. Negative Approach - Žanrovski nikada ne bih ubacio njih u ovakav paket bendova, ali moram da priznam da je prijatno bilo videti dekice kako praše old school hardcore iz 80tih. Veliko poštovanje za pevača koji deluje kao da je na otpusnoj listi iz ludnice dok nosi Robert Crumbovu majicu (baš veliki rispekt!) i dernja se iz petnih žila. Basista takođe liči na kakvog hipi gurua dok ležerno kida one bas žice dok mu se ceo instrument prostire tek oko kolena sa spuštenim povezom preko ramena, istovremeno smešno i za poštovanje. Gitarista je sve vreme bio okrenut leđima publici i u par navrata je pravio buku u pauzama između pesama, isto se nije štedeo nijedne sekunde i na kraju je ispao ortak i bacao petake u prvim redovima. Da me pitate da li znam ijednu pesmu Negative Approach možda bih samo jednu prepoznao jer bend nisam vrteo od 2000, ali ono što svakako mogu da priznam da je svirka bila zategnuta, bez skoro ikakve komunikacije i zasigurno su odsvirali preko 20 i nešto pesama u jedva četrdeset minuta svirke. Savršenstvo. Kao što je spomenuo Chess, Neurosis i Yob su bili u bekstejdžu i gledali ih tokom celog koncerta, svaka čast headlinerima što ne zaboravljaju svoje korene i što daju i matoranima šansu. I svakako je ovo bio dobar prelaz jer usledio je YOB. Nadalje: YOBARA Ovo je bend zbog kojeg sam najviše potegao na ovaj koncert. Iako ih svi stavljamo u tu doom metal ladicu, YOBARA je više nego samo još jedan doom metal bend, a to su pokazali ove večeri kada su izdominirali sa četiri pesme, a svaka je odsviranja kao da im život od toga zavisi i kao da benda više neće biti. YOBARU čine Mike Scheidt koji je gitarista i pevač, Aaron Riesseberg na basu i bubnjar Travis Foster. Nekada kada se pričalo u rokenrolu generalno u recenzijama albuma i koncerata novinari su uvek tvrdili da su power trio bendovi među najboljima, imaju tri osnovna instrumenta i sa takvom postavom nema previše mesta da prođe nešto naopako u vezi YOBARE to zlatno pravilo takođe važi. Koncert su otvorili sa nabadačkom Ball of Molten Lead što nisam očekivao jer je verovatno dugo nisu svirali otkako se novi album pojavio, i tu se na prvu loptu čuje da nisu klasični doomeri, Mike fura tu gitaru u tim laganim rifovima i lagano gradi tenziju, dok ga Travis prati tim minimalističkim udarcima i kada se zanesu u izgradnju rifova dok Mike naklapa svoj tekst i onda dolazi do masovne eksplozije zvuka koji vam raznosi kožu sa lica. Upliv gruva sa gitare i basa koji je nemilosrdan i pojačan do 11 kao u Spinal Tap filmu dok ih bubnjaroš prati. Žao mi je samo što sam poklekao na prvoj pesmi i nisam odmah krenuo da headbangujem jer sam ipak hteo da napravim jedan snimak YOBARE kako dominira i biće ga na youtube kasnije. 12 minuta ove pesme deluje kao čitava večnost. Hvala im na tome. Posle gromoglasnog aplauza publike naravno da štednje nema, svaki instrument se pojačava i gradi se eksplozija sa svakim udarom činele i doboša dok Mike I Aaron petljaju rifove i onda u momentu smiraj, Mike prelazi na mirne rifove da bi se ubrzo ubacili ostali instrumenti i ceo zvuk dobrio prizvuk repetativne mantre koja ubrzo postaje buktinja gromoglasnih rifova i na videlo proizilazi The Lie That Is Sin. Mike je ujedno i specifičan pevač pošto osim klasičnog dranja koje ponekada ode i u death metal vode poseduje taj old scholl rock vokal, pomalo jaračkog prizvuka kakve su nekada furali 70 godina prošlog veka. Cela pesma poseduje i taj progresivni zvuk jer tokom 11 minuta koliko traje smenjuje se sve što možeš poželeti u teškoj metal muzici. Hard & Heavy, doom, black, death i prog rock. Glava mi je otpala od hedbengovanja i mislim da sam se u momentu prekinuo iz svesti i otišao na neko drugo mesto kada je došlo do završetka. Ali ne lezi vraže ekipa se prebacuje samo na Marka koji svira akustičnu verziju Marrow, bubnjaroš ponovo pokazuje koliko možeš biti odličan bubnjar i da praktikuješ mirnoću i samokontrolu i da ne tučeš kao sivonja i da to bude u sklopu građenja melanholične atmosfere ove pesme koja je takođe implodirala. Ovacije publike su bile još jače i tu se njih dvojica dogovorili oko poslednje pesme koja je bila i najteža za kraj, jer kako bi drugačije mogao da se završi YOBARIN koncert? Burning The Altar - živote mili, gledao sam razne noise bendove, doomčine, black metalštine, ali ovo je prelilo svaku kašu. Ovo je jedna od najtežih pesama koja se može iskusiti uživo, ako album nije nagoveštavao takav zvuk ovo je nemilosrdno poput pneumatske bušilice dok se crni zvuci uvlače u sve pore naših bića. Iznemoglost je uzela maha, znoje je bio svuda, YOBARA se pojavio i pojeo sve bendove te večeri i pokazao da ako se dovoljno zagrebe ispod površine metal može biti nešto više od žanrovskih smernica. Kupili su me za čitav život sledeći put kada budu svraćali u naše krajeve gledaće se ponovo! A za kraj i nešto o headliner Neurosis. Meni su tokom svih ovih godina ljudi pumpali ovaj bend, barem ovi što su ih gledali makar tri do četiri puta u životu. I najiskrenije sam želeo da mi se dokažu i da ovaj koncert dobije svoju višnjicu na vrhu sa šlagom i da mogu da kažem da su bezgrešni bogovi. Međutim to se nije desilo, iako mi se svidela setlista (nisam imao problema sa tri nove pesme, ni meni se nešto ne sviđa poslednji album jer se previše ponavljuaju sa stilom koji su furali na novijim izdanjima u poslednjoj deceniji) doživeo sam da je Neurosis imao najgori zvuk od svih bendova koji su te večeri svirali. To se prožimalo tokom čitavog koncerta, mikrofonija iz monitora i distorzija je pojela sve instrumente i vokale i u mnogim navratima gde sam trebao da uživam u njihovim zvučnim pejzažima i naraciji osećao sam se smoreno i razočarano što nisu dostili taj prajm tajm koji mi je spominjan kod njih jer su navodno profesionalci. I bilo je mučno gledati kako su se tokom čitavog koncerta domuđavali sa toncem da se namesti zvuk, bilo je tu sijaset menjanja kablova i sličnih periferija sa svačijom opremom. Ako ikada budem u prilici dobro ću razmisliti da li vredi da se potegne na njih još jednom. Na stranu tog lošeg iskustva izjeo bih najgore govno na svetu kada ne bih priznao da sam osetio žmarce niz kičmu kada sam čuo uvodne taktove A Sun That Never Sets, ili To The Wind koji ima te tugaljive rifove koji se slivaju poput meda i što sam čuo End of the Harvest koja je prikladno stavljena pred sam kraj i gde sam više bio na kraju snage da ostanem do kraja i izdržim sve što su mogli da puste. Uzmite u obzir da nisam nosio čepiće i da mi je užitak bio umanjen. P.S. Jel može neko da mi potvrdi šta radi klavijaturista u Neurosisu? Brat je nabildovan i samo kline jednu dirku pred početak kraj svake pesme i sve vreme radi neke čučnjeve i diže iz sve snage one kljave i sintove ko da mu je teretana na izvolte. Sveukupan utisak: YOB je čojstvo. YOB je srce. YOB je ljubav. Negative Approach bez starca nema udarca. Neurosis sa zadrškom. Šabane sa početka neću više da pominjem. Mađari nisu ljudi.
  18. 1 point
    Kowloon Walled City - Ok, malo jednolicna svirka, malo vise Negative Approach - Zvucno, ovaj bend tesko da je mogao da se uklopi u ovako dumersko vece ali su oprzili svoju svirku i publika ih je pozdravila. Matorani su izlomili svoju svirku i svaka im cast na tome. Jasno je da su ih iz Neurosis pozvali da gostuju, to su njihovi heroji pa su tako Kelly i Edwardson iz bekstejdza aktivno ispratili celu svirku i pevali pesme. YOB - POLOMILI. Ufff jebem ti zivot koje je ono nasilje rifovima bilo, kad je krenuo Burning The Altar htedoh bukvalno da izlomim sve oko sebe 😄 Sat vremena transa i cekicanja nabadackim rifovima i vibracija u grudni kos, ljudi razneli. Neurosis - Tesko je bilo doci sebi nakon koncerta YOBa i spremiti se za jos isporuke tezine al napravila se fina pauzica da bi matorani odradili svoju pricu. Forsirali su pesme uglavnom posle 2000te, dakle nista sa TSIB sto me je onako zabolelo al dobro, bilo je i dovoljno torture i detonacija u ovim pesmama da dokrajce moje muceno YOBom telo. Nije bilo prosvetljenje kao u Zagrebu al dovoljno dobrih momenata da ostave dobar utisak. Anihilacija Madjara
  19. 1 point
    Došao sam da podelim ljubav ka zapostavljenom rubinu KD diskografije. Opasne solaže i jezivi sintovi, ubitačna kombinacija.
  20. 1 point
    i ti ćeš kad stigneš u 2019. godinu za četvrt veka
  21. 1 point
    minut ćutanja za još jednog bivšeg metalca
  22. 1 point
    baš ti šarena toplista žanrovski
  23. 1 point
    jes, samo mu nisu trebali oni rokenrol ispadi...
  24. 1 point
    Pregledao cijeli forum, nema teme, vjerovatno je izbrisana u nekom ciscenju. Uglavnom, otvaram temu jer u zadnje vrijeme idu Tortured Existence i Epidemic Of Violence. Bez puno price, zlato thrash metala, pogotovo jer su izasli u vrijeme grunge navale. Epidemic Of Violence je sigurno jedan od najboljih albuma u devedesetim, brutalno,brzo,catchy. Nazalost kad Vinny umire, Steve Reynolds okuplja novu ekipu i snimaju Time Bomb, koji ne zelim komentarisati. Definitvno jedina mrlja u cijeloj prici oko benda. Sigurno je vecina slusala, ako neko nije trk i nabaviti oba albuma.
×
×
  • Create New...