VoivodBG

@Лука dogovoreno, taman da vidim da li mi je vredno da ostale radove posle vijam. Apropo Pinčona, ja sam V, brat bratu, bezmalo čitao skoro 3 meseca. I bio sam negde pri kraju romana, kada sam hteo da prestanem sa čitanjem jer mi je postalo naporno da ispratim svaki segment i lika koji se tu pojavljuje. Ali se izgurao na kraju, i posle uplitanja u to kolo bez prestanka, ipak sam zahvalan što sam to uradio. Wallace-a, si pre hvalio. Znam o njemu samo što sam čitao iz raznih članaka i intervjua koje je pisao za razne časopise. @Koroviev Obratiću pažnju na pomenute naslove. Ali uvek kada treba da otkrijem novog pisca, nekako mi naporno kada vidim da ima već pozamašna dela ispred sebe i onda je uvek to kao igra na sreću, hoće li biti mućak ili dobitak od samog početka. Ne znam koliko plaćaju prevodice, verovatno zavisi od jezika i koliko je stranica od same knjige i kompleksnosti, ali treba im dići spomenike i više pričati o tim ljudima, jer da nije njih bilo, bili bi slepi za večinu naslova iz književnosti.

Uliksa nisam čitao, strah me! Generalno dosta toga ne dobijamo na izvolite od velikih pisaca jer su teški i rogobatni za prevođenje. Drago mi je da smo dobili najbitnije radove Pinčona i što su se vazda potrudili da odrade dobro prevode, pokušao recimo V da čitam na engleskom, čisto da vidim šta je Nina uradila, i mogu reći da ga je pokidala, što bi se djecovi izrazili. Mogu samo da zamislim kakva je Gravitacija u njenim rukama. U planu mi je da probam I Džonatan Frenzena i Delila od tih autora koji isto važe za glavolomce, uskoro.

@Koroviev sve što si napisao stoji, sa time, ako si čitao Deretinu verziju koja ima fusnote, onda si se osećao manje izgubljeno. Pokušao sam da čitam englesko izdanje, prešao 40 stranica, nema fusnota, ništa mi nije jasno. 🤪 Osim da čovek ima opak humor i da ga je teško prevesti na naš jezik, pogotovo sa konvencijom imenovanja likova, što i dalje smatram da bi Pynchon bio najbolji DM za D&D.

https://www.instagram.com/p/CNUWqYnJV67/?utm_source=ig_web_copy_link

Жика Богдановић рођен је 1932. године у Београду, где је 1954. започео успешну каријеру новинара и публицисте. До 1964. био је филмски критичар и уредник културне рубрике Борбе, а потом уредник Танјуга. Од 1968. до 1976. био је уредник културне рубрике недељника Нин, да би потом прешао на место директора и главног уредника Издавачког завода Југославије. Директор Југословенске кинотеке постао је 1981. и на тој функцији задржао се све до 1990. Објавио је књиге Велики век филма (есеји о филмској комедији, италијанском неореализму, јапанском филму), Од филма до филма (есеји о великанима филмске режије), Рађање америчког звучног филма, Чудесни свет Ђорђа Лобачева, Алекс Рејмонд или последњи пут кад смо били млади, Чардак ни на небу ни на земљи: настанак и живот београдског стрипа 1934/1941 и друге.Богдановић се дуго и континуирано бавио и критиком и есејистиком у области популарне културе, посебно стрипа, телевизије и џеза. Био је оснивач и главни и одговорни уредник Пегаза, часописа о теорији и историји стрипа и визуелних медија који се изражавају графичким путем, као и члан редакције Филма данас и стални сарадник Филмске културе и Екрана. Часопис Пегаз проглашен је у анкети Вјесника најзначајнијим издавачким подухватом у 1975. години, а Богдановић је више пута награђиван за допринос развоју теорије и историје стрипа. Жика Богдановић био је писац и редактор лексикографских јединица из области филма за југословенско издање Малог Ларуса („Вук Караџић”, Београд), Популарну енциклопедију („Бигз”, Београд), сарадник и писац лексикографских јединица за Енциклопедију филма у издању Лексикографског завода из Загреба. Као новинар извештавао је из Велике Британије, Француске, Камбоџе, Италије, Египта, Етиопије, Судана, а био је и стални дописник из САД и Африке. У Издавачком заводу Југославије као уредник потписао је више од стотину наслова, а покренуо је и уређивао неколико едиција, међу којима и Плаву птицу, Зенит, Кентаур, Поларис. Жика Богдановић успешно се бавио и превођењем, а неки од најзапаженијих аутора које је преводио били су и Јунг, Лем, Кларк, Толкин. Богдановић је био и хонорарни предавач на Факултету драмских уметности у Београду (предмет Медији визуелне нарације). Током седамдесетих година прошлог века у више наврата био је позиван да студентима ФДУ одржи предавања о језику и поетици стрипа. У оквиру свог програма „Разговори у Кинотеци”, пред крај 2019. године Југословенска кинотека организовала је снимање вишесатне професионалне исповести свог некадашњег директора Жике Богдановића. Тај материјал чува се као сведочанство једне епохе нашег филмског архива, али и целокупне српске и југословенске културне сцене. У разговору са садашњим директором Југословенске кинотеке Југославом Пантелићем, Богдановић је поделио сведочења о преломним тренуцима каријере која ће свакако бити значајна за будуће теоретичаре и истраживаче седме уметности код нас и у свету. Последњих година Богдановић је био сарадник специјализованог филмског часописа Кинотека, који од 2017. издаје Југословенска кинотека. Наша установа недавно је објавила и његову последњу књигу Пријатељи драги, не заборавите ни старе филмове. Нажалост, Богдановић није дочекао промоцију тог дела у коме се вратио својој првој љубави, седмој уметности. За монографију Југословенске кинотеке, која је објављена 2019. поводом 70 година од оснивања наше институције, њен трећи директор написао је есеј Први пут када сам видео Фордове „Плодове гнева”. Време и место сахране Жике Богдановића биће објављени накнадно