Haos sam ja

Ovaj split mi je super, posebno Kaatayra

Imaju već novi album, haha, zvuči dosta dobro

Baš tako i potpuno je logično ovo što Shinigamy kaže, to je valjda i posao producenta da skreše nepotrebno i ukaže bendu na takve stvari. Ovaj bend ima strašan potencijal i vrhunski su instrumentalisti ali nisu baš neki songwriteri, i prva dva albuma su bila komplikovana ali je to imalo neku meru i nisu težili da u svaku pesmu spakuju baš sve što im padne na pamet, violina je uletala samo kad treba da začini.

Bolji mi je album od prethodnog ali ne tako dobar kao prva dva LP-a. Ponovo imaju problem sa fokusom i previše svega ovde ima, što bi drevni Ameri rekli nekako su all over the place. Previše violina, previše nekog besmislenog clean pevanja koje nikako nije pamtljivo, previše svega. Dobar deo albuma pati od tog previše svega sindroma pa me u tom smislu ovo podseća na poslednji Wilderun album, malo šta ostaje u glavi i ušima nakon slušanja iako je svirka tehnički ubitačna al džabe. Equus i Misericorde II su najbolje, imaju delove koji se malo lakše pamte. Generalni utisak je da je ovo još jedan album gde se bend više trudi da zakomplikuje stvari i ode u neka tehnička preseravanja umesto da pokušaju da napišu fokusirane pesme koje će služiti albumu kao celini. Kad god slušam ovakvu muziku, koju generalno volim, pomislim koliko je prajm Opeth genijalan i daleko od svega sličnog, koliko su te pesme i albumi iz njihovog zlatnog perioda dobri i koliko nikada ne odlaze u neko besmisleno i nepamtljivo izdrkavanje.

Ja nisam video Suppression diskove na merch štandu nakon što su završili svoje. Jel moguće da su svi otišli ranije?

Uf što bi to bio dobar paket za neku EU turneju al naravno u pitanju je samo Amerika

Uf jebote, Dustiea neka riba prijavila za silovanje pre 5 godina tokom kog je zatrudnela. Bend je odmah objavio da on neće ići s njima na predstojeću turneju.

Ima i ovaj kratak dokumentarac. Staro društvo se okupilo da svira muziku kakvu sviraju ceo život.

Moram da priznam da me je prethodni album vrlo brzo smorio i da je bio predug i zaboravan. Novi mi zato masu zanimljiviji i deluje mi da ću mu se znatno više vraćati kad mi zafali ovakvog zvuka.

Mnogo dobro bilo, em je onaj prostor ludilo totalno, baš bigz vajb. Iako su mi midžeti iz Miscreance muzički interesantniji, Suppression su bili baš dominantni i ubedljivi, čim vidiš da gitarista ima onu frizuru gde je proćelav al fura dugu kosu znaš da će brat da ošuri. Zvuk korektan, žurka odlična, mogle bi ovakve svirke malo češće. Sasvim dobar broj ljudi što mi je jako drago i zbog organizatora i zbog toga što će ova dva benda tek da deru u nastavku karijera.

Odlično. Više vremena za pivčugu.

Vrhunska argumentacija, mora se priznati. Meni je pesma modern klasik - jeste da se malo previše trudi da emulira neke starije radove ali i mirnija strofa (i odličan aranžman pevanja) i brži thrashy deo posle kad krene su odlični.

Zašto ljudi uglavnom ne vole Day that never comes? Meni je to među najboljim njihovim pesmama u poslednjih 25 godina.

Nismo, nijedan od nas nije baš neki fan a preklapao se sa Candy. Videli smo ga u gradu doduše, izgleda skaredno, u najužem džinsu koji možeš da zamisliš.

Ovo je definitivno prava tema da napišem nešto o svom prvom Roadburn iskustvu, pa koga zanima nek čita, koga ne nek preskoči, prejak utisak je ostavio festival na mene i ne znam što se nikad ranije nisam organizovao da ga posetim. Utisak broj 1: zvuk je na skoro svim bendovima i na skoro svim binama bio savršen - kao milion dolara sve, ne može da se poredi ni sa čim i bukvalno mi svi koncerti i svirke do sada mi deluju nekako amaterski što se zvuka tiče. Ovo je svetska klasa festivala i u skladu sa tim je cela ta tehnička i produkcijska strana događaja izvedena besprekorno. Naravno, ako si baš blizu bine osetiće se to na vokalima koji su tad tiši i razbacani, ali čim si na bilo kojoj udaljenosti od 5 m na na dalje sve je fenomenalno. Utisak broj 2: iako je meni lično to prijalno, ne može se poreći da je sve pomalo "suviše savršeno" tako da beži u sferu sterilnosti. S obzirom da je prosek godina na festivalu 40+ nije ni čudo, međutim neverovatno mali broj raspadača i šljama je bio prisutan, a oni ipak daju malo šmeka celoj stvari obično. Unutra praktično niko ne puši niti vari iako nigde ne piše da je zabranjeno, jednostavno RB publika je izuzetno pristojna i disciplinovana, do te mere da su mi zafalili povremeno goveđi thrasheri i slična bratija, mada ovo realno nije festival za njih. Bukvalno nijedan incident nisam video, mada su se neke nežne dušice nešto žalile po nekim FB grupama, ali s obzirom da dosta publike tu ima drugačijeg senzibiliteta i seksualnog opredeljenja - ni to ne čudi. Utisak broj 3: ovo definitivno nije festival za one sa plićim džepom, cene pića i hrane su jelte zapadnoevropske, a dosta para ode i na raznorazne prevoze jer je retko ko smešten u Tilburgu. I merch je nešto skuplji nego što smo mi navikli, ali ništa strašno. Evo šta sam ja slušao: Dan prvi - Otvorili smo sa švedskim post sludgerima NORNA (čiji je idejni tvorac Tomas iz kultnih Breach) međutim oni su zvučali bukvalno kao bilo koja Cult of Luna kopija, deljanje bez imalo autentičnosti. Tu smo se odmah uverili da će zvuk svuda biti glasan do jaja ali veoma balansiran i razgovetan. Preporučio sam saputniku PREDATORY VOID, bend članova iz Amenra, Wiegedood i ostale poznate belgijske bratije i oni su razneli baš, veoma moćan ženski vokal, još moćnije režanje gitare i generalno jedan intersantniji pristup tom post nabadanju. Izdali su ove godine prvi album pa da se overi. Potom jedna od poslastica i bendova zbog kojih sam potegao put - BURST je zaista unikat od benda, niko ne svira tako nešto ni nalik njima i njihova muzika zvuči neverovatno sveže iako im je poslednji album izašao pre ravno 15 godina. Prošarali su kroz najveće hitove sa poslednja 3 izdanja koja su sva prilično savršeni albumi tako da sam upao u žešću ekstazu odmah i nije me puštalo do kraja. Nadam se da će nastaviti sa radom, jeben jeben bend. Na malom Next stageu (bivši Green room) uhvatili smo malo ambijentalne sentimentalce ESBEN & THE WITCH, riba je super pevala svoje setne note i taj suptilni vajb bez bubnja mi je prijao nakon svega, mada sam još procesuirao Burst i njihov nastup. Nije bilo previše vremena jer je na mejnu tada svoju oporu misu počela JULIE CHRISTMAS i opravdala dakako ulogu kultne pevačice RB zvuka, ne postoji vokal kao što je ona - psihotična poremećena lutka moćnog glasa i velike harizme. Mogao bih se požaliti na setlistu jer sam intimno priželjkivao malo više osvrta na Battle of Mice dane, ali sve je realno bilo kako treba, čak je Julie pojila publiku Jack Danielsom sa bine. Veče smo mogli zatvoriti sa Spirit Possession ali nije bilo puno snage a i oni su bili na najmanjoj Hall of Fame bini gde je kao u prknu gužva, pa smo ipak odlučili da iz pozadine ispratimo DEAFHEAVEN i njihovu prezentaciju pitchfork favorita Sunbather. Zvučali su prilično ubedljivo, vizuali sa bine su bili predivni i svetski, a show je ukrao George Clarke koji je plesao poput striptizete na bini i imao stvarno upečatljiv performans, pripadnici LGBT zajednice su sigurno uživali. Pošto je sve bilo pod konac moglo se i definitivno utvrditi da je Sunbather pomalo precenjen album koji ima dobre momente ali i dosta praznog hoda, te da je njegova popularnost u dobroj meri posledica stvari koje prate muziku a ne same muzike. E da, videli smo onog Kerija kako džogira po Tilburgu par sati pred nastup. Doesn't get much gayer than that. Dan drugi - zbog izležavanja u našoj seoskoj sobi propustio sam Ad Nauseam, al pošto sam ih već ranije slušao nisam bio toliko tužan. Zahvatili smo malo kraj benda TROUNCE, projekta Jone Nida (Coilguns, ex-the Ocean), bilo ok al ništa za prepričavanje. Dok je Bell Witch svirao 2 pesme sat i po, ja sam ipak hteo da vidim ASHENSPIRE koji su me oduvali prošlogodišnjim albumom i ostao sam prilično frapiran izgledom benda koji je bio kao da su pokupili random likove iz svih random muzičkih pravaca. Pevač i saksofonista su se posebno isticali golotinjom, kiltovima i gej pokretima a kapiram da su i jedan drugog obradovali kasnije. Bullshit aside, zvučali su super, prilično jedinstven bend, zapaljiv i eksplozivan nastup a u pozadini adekvatni vizuali rušenja zgrada i urbanističke devastacije. Would watch again. Zatim smo se malo opustili uz STOREFRONT CHURCH koji nisam nikad ranije slušao, kako su sami rekli verovatno najsoft bend ovogodišnjeg festivala ali prijalo je ušima, lep vokal i minimalistička pratnja koja je napravila odgovarajuću atmosferu. Usledilo je nešto sasvim drugačije na mejnu jer su uz prigodnu šumsku scenografiju i još šumskiju videografiju WOLVES IN THE THRONE ROOM iscepali svoj set koji je obuhvatio 5 pesama sa 5 različitih albuma. Lepota je bila u tim prikucavanjima i blekerskoj melodici mada su kriterijumi na ovom festivalu toliko bili visoki da ne znam da li mi na kraju WITTR upadaju u top 10 a očekivao sam pre festa da hoće. BRUTUS su zato razvalili i imali zvuk kao soliter, oslonjeni pre svega na pesme sa fenomenalnog Unison Life koji, sad mirne duše mogu reći, meni lično lagano upada u najbolje rock albume poslednjih 10 godina. Stefanie je neverovatno napredovala i kao vokal i kao bubnjarka ali ništa manji doprinos nije bio ni od muških članova. Prelep jedan bend i oni sigurnim korakom hrle ka velikim binama. DEAFHEAVEN je zatim imao drugi set na kom su svirali poslednji, nemetal album i to je meni prijalo više nego prvi set. Album je solidan, sa nekoliko nosećih hitova, dok je ostalo tu da popuni tu shoegaze pričicu mada je vizuelni deo odneo pobedu nad muzikom, ko god da je zaslužan za taj aspekt benda radi herojski posao, možda i najlepše nešto za oko sva ta pretapanja plave boje u great mass of colour. Dan smo zatvorili sa rep atrakcijom BACKXWASH gde je debela trandža bacala u trans (hehe) publiku i ponudila nešto sasvim drugačije do tada. Dan treći - ovaj dan je u startu bio ocenjen kao veoma bogat programom, a tako je i bilo. PUPIL SLICER su bili ok, gledao sam ih i na Brutalu prethodno i utisak je isti - solidan bend ali ništa mi se tu nešto ne izdvaja, korektno kokanje i to je to. Potom su KEN MODE pružili jedan od nastupa festivala gde su apsolutno jebali đecu, zvučali divlje i besno a zvuk je pucao, neverovatna energija koja raznosi. Bili su glasni do jaja ali mora tako, baš su me oduvali. Predah smo hvatali uz HEALTHYLIVING, neka riba sa članovima Ashenspire za instrumentima, nešto se i ne sećam tog nastupa, mislim da je bilo ok al teško su se mogli nešto nametnuti među ipak mnogo efektnijim prizorima i zvukovima. CHAT PILE su potom priredili nastup za prepričavanje i, koliko vidim, postali brzo jedan od omiljenijih bendova festivala a njihov markantni frontmen je def ukrao šou i učinio da se svi mi koji lagano klizimo u dad body vode osetimo bolje zbog toga. Why do people have to live outside? WHY? je najcitiraniji poklič Roadburna 2023. Zvuk je bio brutalan, bas gitara je bukvalno pomerala utrobu kao i ekstremno niski štim gitare koja je brundala u službi ritma. Jeben nastup i bend koji je pokupio simpatije svih prisutnih pa i mene, iako su mi albumi pre toga bili malo prehajpovani. @SkullKrusheR je potom hteo da vidi HIGH VIS i ja sam mu malo pravio društvo ali realno to nije bend za mene, neki smarački post punk Englezi koji me nisu kupili jebiga. CANDY su zatim izriljali svoj prošlogodišnji Heaven is Here album za sve novce, strašan haos i krljanje, totalna agresija i atak na čulo sluha baš kako treba. Zatim smo se nabili uz ogradu da čujemo CAVE IN i njihov Interstelarni mixtape, gde nismo znali šta da očekujemo. Na kraju se nastup sveo na 5 obrada (ali vrhunskih) i nekoliko deep cut pesama gde je Jupiter bio jedini pravi hit, pa iako je bilo dojajno nekako smo imali pomešan utisak jer smo kao pravi Srbi želeli da čujemo setlistu sastavljenu od hitova a dobili jedan od onih eksperimentalnih nastupa po kojima je Roadburn poznat. Nije to bilo nikakvo razočaranje ali ni maksimalan utisak, međutim nismo znali kakvu će nam poslasticu pripremiti za poslednji dan. Oporavak je ponudio GILES COREY sa povelikim bendom, prijalo je malo suptilnog zvuka mada su njegove pesme ili jako fine ili neko žešće smaranje i kilavljenje tako da je utisak pomešan. Za kraj je ostao još jedan od top nastupa festivala. SHOW ME THE BODY su konačno malo probili barijeru komformizma, napičkali tonca i lika koji radi svetlo i počeli nastup 10 minuta ranije od predviđenog samo da bi se prostor konačno pretvorio u sami haos kojim je dirigovao harizmatični Julian Cashwan Pratt. Baja je definitivno odneo pobedu i beskompromisnim stavom razgalio publiku i ostavio nas u neverici šta smo to gledali jednom kad je haos prestao. Za pamćenje i raspamećivanje. Dan četvrti - poslednji dan smo otvorili sa IMPERIAL TRIUMPHANT koji su svirali svoj poslednji album i bacali već viđene fore. Moram da priznam da, iako volim i cenim bend, malo su me smorili i osim gledanja monstruoznog bubnjara nije mi tu bogznašta ostalo upečatljivo. BIG BRAVE su zatim isto prilično smorili sa svojim doom goes drone zvukom, riba lepo peva al meni ovo podosadno iako ponekad pustim kod kuće kad sam u raspoloženju. Srećom prava poslastica je usledila jer su WAYFARER razneli sve živo i pošteno izdominirali svojim miksom posta i black metala uvijenog u ruho divljeg zapada i kako oni kažu "metalskog pristupa Kolorado zvuku". Fenomenalan nastup koji je samo pojačao moju ljubav ka ovom bendu. Ja sam onda overio ludake MAMALEEK koji su takođe dosta unikatno odradili svoje miksujući noise sa jazz elementima na efektan način. Super nastup, pravi bend za RB. A onda je CAVE IN pružio nezaboravno iskustvo svirajući svoj novi album Heavy Pendulum koji, iako možda nije u vrhu njihove diskografije, sigurno predstavlja kompetentan uradak koji se u live verziji pokazao još bogatiji rifovima, melodijama i atmosferom kakvu samo Cave In može da napravi. Bend je zvučao predobro, heavy as all fuck, tih 70ak minuta su proleteli kao tren i ostavili me u čudu. Neverovatna ekipa sa neverovatnom harizmom i nadam se da je još mnogo pred njima iako je u jednom trenutku delovalo da je sve gotovo. Za kraj je AFSKY zvučao dobro ali ja sam i dalje bio pod Cave In utiskom tako da ovo nije bila ta dimenzija gde solidni ali i prosečni melo black može nešto da me oduševi nakon svega. Hvala još jednom @SkullKrusheRza druženje i deljenje sjajnih iskustava. Dobro bi bilo ovo ponoviti.

Ovaj novi mi je kao još jedan prethodni da su snimili, sve isto. Nije loša muzika al ni nešto naročito inspirativna.

https://www.sputnikmusic.com/news/45016/Agalloch-announce-reunion-show/

Evo mene zanima da čujem nešto o tome. Definitivno je ovaj album dosta dobro ispraćen na ovim prostorima, za BM kriterijume naravno, pa bi svakako bilo interesantno da napišeš iz svoje perspektive šta je tome doprinelo, osim kvaliteta samog albuma jelte. Da li ti je privatni posao kojim se baviš (ima o tome da se pročita diljem interneta, da ne idemo sad na tu stranu i da čuvamo privatnost) pomogao da se malo pogura priča u vezi Prognan?

Ja volim da gledam live snimke koncerata i mislim da tek sa vizuelnom komponentom priča dobija zaokruženost i pun atmosferski ugođaj. Audio live snimci, posebno kad se izbacuju kao oficijalna izdanja, ionako prolaze studijski tretman i nit su autentični nit imaju previše nekog smisla, bukvalno ne mogu sebe da zamislim da kažem ej baš bih mogao da pustim neki audio live. Moje mišljenje, naravno.

Basic black metal momenti na ovom albumu su sjajni, upadaju taman gde treba i kako treba. Meni jedino smeta što ima malo previše ovih teatralnih - plačnih vokala, to mi smeta i kod nekih drugih avantgarde albuma koje obožavam, taj fazon me baš nervira kad se previše aka umesto da samo povremeno digne tenziju.

Čujte me, Norvežani. Pošaljite dobrog Einara na evroviziju ili na sunčane skale.

Re-recordi još i imaju nekog smisla, posebno u odnosu na skrnavo zvučeće originale (naravno ne u moneygrab varijanti kao što je mučeni In Flames uradio sa Clayman za čijim re-recordingom ne postoji ama baš nikakve potrebe), najbesmislenija stvar po meni su live albumi.

Zapravo pesma mi sve bolja što je više slušam, ima par rifova iz prve ETID fioke plus produkcija žeže.