dosadnog li nastupa, majko mila. 5 minuta ovoga je i više nego dovoljno, a kamoli ceo set da gledaš.

A zamisli ovi sto su kupili celu diskografiju i slusaju to..

A zamisli ovi sto su kupili celu diskografiju i slusaju to..

 

bolje da su zalepili parče papira na ventilator, više bi im se isplatilo. taman mogu i da duvaju u ventilator da naprave ove melodije za potpun ugođaj.

Baba ti li si?

Sviđa mi se što tovari bend precenjen od strane Kuruza, ali šta uopšte Skal voli od blek metala?

Pa nista

Jbg onda nije dovoljno zabavno xD

volim nove radove cobalt-a, sotm-a i dhg-a jer nisu baš blek metal.

pa kul, ali propustiti Abata zbog tuga bila bi tužna rabota

Нико није пропустио Абата.

Абат је свугде, Абат је део свега и свакога.

Сви смо ми били и јесмо АБАТ

Abbath se culo tokom celog festa. Eto koliko je covek bio prisutan...

Koliko je autizam bio prisutan

 

plini je car

čuj precenjen bend

 

veze vi nemate

jedino dosadnije od koncerta Mgle je gledati belce kako igraju basket

krajnje diskutabilno.

И политички некоректно са његове стране.

DAN PRVI

 

Neurosis

Svirali su dve stvari sa predstojećeg albuma koje su mi uživo dosadnije od stvari sa prethodnog, a odatle su izabrali jednu. Nešto mi je ovde nedostajalo, i to nije bilo samo još vremena i još starih pesama. Momci su delovali malo neusvirano; iako nije bilo grešaka, nije sve bilo na mestu. Solidno, ali slabo u poređenju sa ondašnjim koncertom u Zagrebu, bez obzira na razlike između samostalnog i festivalskog nastupa.

 

Mastodon

Jeb'o mater, taman sam ih pohvalio prošle godine u Zagrebu za pevanje, a oni opet falširaju za sve pare, čak ni Troj nije izvlačio situaciju. Nula truda. Jeb'o mater.

 

 

DAN DRUGI

 

Perfecitizen

U prolazu ka hrani, zastah malo da overim žurku koju su napravili, svaka im čast za prašenje pre podneva i onakvu atmosferu u publici, kakva god im muzika bila (a bila je loša). Nikad lepši circle pit, a u sredini momak na ramenima drži osobu obučenu u ružičasto odelo jednoroga koja mlati i uživa za sve pare. Mentalitet Obscene Extreme festivala, divota.

 

Obscura

Slušah iz daljine, momci lepo razvezu pesmu, a onda prekinu tok razvezivanjem tehnikalije i nepotrebnog izdrkavanja. Dobar zvuk, sve na nivou, osim tih drndanja, kao u studiju, u suštini.

 

Aborted

U jednom trenutku, kurcobolja overavanja „kultnih“ bendova postane jaka i kaže „Ostani u šatoru“. Svejedno, zvuk je bio dobar dovoljno da mogu da kažem da sam ispratio, jer sam posle uvodnog akorda obratio pažnju na to šta se još zanimljivo svira. Bubnjar je imao neke neljudske trenutke sa duplom. Sledi preslušavanje albuma sa uvodnom pesmom.

 

Ihsahn

BOG

Čak i sa zagubljenom opremom (Leprous su mu zajmili dobar deo), uživo ubija. Nisam slušao album dok se nisam vratio sa festivala, tako da sam se prijatno iznenadio rokerskim rifovima. Nova mlađana ekipa, mada nije toliko koliko neki insistiraju (bacih pogled na arhive, je li), momci su negde u rasponu 25-30, iako onaj gitarista izgleda kao da je juče izvadio ličnu kartu. Beše lepe energije između Išana i njih, pogotovo u interakciji sa pomenutim gitaristom, zabavljaju se, milina gledati. Niđe basiste nije bilo, ako je klavijaturista svirao bas linije na jednoj strani dok je bacao akcente i pozadinske kerefeke na drugoj, nije se čulo. Jedini minus je bila ona power ballad stvar.

 

Immolation

Razmahao se Vinja onom gitarom za obojicu, bilo je drugačije iskustvo videti i čuti ih sa samo jednom śekirom. Prošarana lista, jedna nova pesma, zvučala mi je kao bilo šta sa Kingdom Of Conspiracy, dakle nezanimljivo i generično. Kažem, drugačije iskustvo, malo i zanimljivo, ali opet – treba ta gitara…

 

Gojira

Tri stvari sa novog albuma, jedna sa prethodnog i tu je kraj žalbama. Raznijela.

 

Ministry

Nesam gledao sve, ali tradicija im nalaže da ubiju uživo, te su tako i postupili. Cenim da onako fino krljanje uvek može da privuče novu publiku.

 

Mono

Nasuprot onome na šta su nas navikli, iskombinovali su pesme sa više od prethodna dva albuma, što je i logično sa obzirom na to da je u pitanju festivalski nastup i da su prethodna dva albuma zapravo bila jedan dupli. Retko koji bend može da izazove onakav osećaj posle samo dve-tri note prve pesme, da uvede publiku i drži ih u svom svetu do kraja. Šteta što su dobili “samo” 55min, prošlo je kao pola sata.

 

Perturbator

Čuh petnaestak minuta u prolazu, ono je priručnik o tome kako metalac zamišlja elektronsku muziku, suva tuga.

 

 

DAN TREĆI

 

Voivod

Prvi susret sa tihom gitarom na jednoj od glavnih bina. Bez staraca nema udaraca, ono je bio nastup koji puca od energije.

 

Textures

Mnogo, bre, dosadno. Dosta sam hajpa video oko njih poslednjih nekoliko godina, kad ono - cvrc.

 

Nešto se ovde dogodilo, te je Grave premešten na Metalgate binu u kasnijem terminu, a Blues For The Redsun na jednu od glavnih, tako da je bilo kasno da jurim tamo zarad preostalih dvadeset minuta nastupa. Ono što se čulo dole u kampu i na putu ka istom je bilo masivno.

 

In The Woods…

Neki bendovi ne zaslužuju da sviraju dok ima prirodne svetlosti. Neki ne zaslužuju da budu ugurani na malu binu. Ovo je bio jedan od bendova koje sam najviše želeo da vidim na ovogodišnjem festivalu i, ruku na srce, nisam dobio sve što sam priželjkivao. Uz onakvu muziku jednostavno mora da postoji vizuelni identitet benda, a isti je ovde bio ravan nuli. Basista baca rogove u više navrata, stvar koja veze nema sa bendom. Fogarti isprobava mikrofon, fura kačket i izgleda kao da je došao da instalira kablovsku, a onda zapeva prva dva stiha stvari “Yearning The Seeds Of A New Dimension” sa toliko snage i sigurnosti da je ostavio publiku u čudu i zaslužio opasan aplauz. “Fair enough”, kaže majstor, sviđa mu se kako zvuči u monitoru, retko šta tako skromno sam video na bini. Sviraše dve stvari sa prvog albuma, jednu sa drugog i jednu sa predstojećeg albuma. Sve je zvučalo kako treba, osim Fogartija koji je bio iznad svega ostalog u miksu, čovek jednostavno ima prejako grlo i morao bi da bude utišan. Jeza koju sam osetio prilikom početka nastupa polaaaako jenjava do kraja svirke, jer nedostaje ono što me je svojevremeno privuklo bendu – magija. Sama muzika je dovoljna kod kuće na zvučnicima, u sluškama na ulici i tako to, ali uživo mora da bude još nečega. Uživao sam i spokojan sam što mogu da kažem da sam ih video, ali to nije bilo to. Osim toga, 40min? Pff. Budući da su kasnili petnaestak minuta, nisam dugo čekao na

 

Year Of No Light

Da, Metalgate sam od tog trenutka zvao “Debemur Morti bina”. Sabijanje i preciznost koja retko kada može da se vidi kod ovako spore muzike. Tri gitare, bubnjar, klavijaturista koji sa vremena na vreme sedne za drugi set bubnjeva i basista koji, dok ovaj udara po opnama, upada na iste te klavijature. Ključna reč je preciznost i uvežbanost. Kako bi drugačije odsvirali dvadesetominutnu pesmu bez greške? Težina, težina, težina.

 

Moonspell

Sada je već pao mrak, jer eto još jednog benda koji ne zaslužuje da svira tek tako, dok Sunce ne zađe. I opet problem sa gitarom, utišana je do nivoa pozadinskog zvuka i nije se ni trunku mrdnula odatle do kraja nastupa. Počeli su sa dve nove pesme, nastavili sa „Night Eternal“, presekli sa „Awake“ i još jednom novom, a onda su napravili poseban osvrt na Irreligious, imaju i oni dvadesetogodišnjicu, što je Fernando pomenuo. Do kraja nastupa, samo to i Wolfheart, ja nikad srećniji. Još je i Mesec izlazio sa leve strane bine dok su svirali, šta reći.

 

Satyricon

Koja masa, sunce ti. „This is Armageddon!“ i kreću rifovi. Početna euforija se meša sa zbunjenošću, jer ovog puta postoji drugačiji problem sa gitarom – odvrnuli su gain i time ubili sitnice na gitari do te mere da sam neko vreme tripovao da gitarista maši. Iskreno, još uvek nisam siguran. Satyr je neđe svirao gitaru, neđe nije i bio utišan u odnosu na kolegu. Činele, što reče ljubičasti drugar, zakopane negde iza bine. Takođe, još uvek se pitam čemu izmena redosleda pesama. Lagano se povukla paralela sa Metallica-om na Ušću, buljuk ljudi je tu bio da bi mogli da pričaju o tome, jer nema 'leba da ona nepokretna publika zna više od pesama uz koje su divljali na kraju nastupa. A da, Satyr otpoče priču o tome kako je ovo posebna prilika i kako mu je drago što svira stari album, jer mnogim ljudima znači i jer se pokazao toliko uticajan za scenu, bukvalno priča iz srca koliko je srećan što još uvek svira u životu, kad neko blizu njega upade sa doskočicom, a on na keca „When I talk, I talk, ok?“ Zajeban, a pristojan, opasna pojava na bini, prava rock zvezda.

 

Monarch

U 01:50, naravno, kada samo najposvećenijim pokloniteljima sporog zvuka pada na pamet da dolaze na Metalgate binu. Šta reći? Bilo je sporo, bilo je masno, sada imaju i drugu gitaru na bini, a bubnjar pred nastup odvrće ona sranja sa činela da bi mogla da maksimalno zvone. Imbecilno spori delovi, jebački rifovi, plavušica vrišti i zavija kao kombinacija veštice i sirene. Još jedna pobeda Francuza. Taman za pred spavanje.

 

 

DAN ČETVRTI

 

Omnium Gatherum

Zvuk je bio odličan (izgleda da su bendovi to redovno postizali na Metalgate bini), publike je bilo, sve je to tu, samo su pesme ravne i nezanimljive, mnogo generički je sve to. Finsko smeće, jeb' ga.

 

Lightning Bolt

Otkriće festivala. Skoro nepomičan basista koji vozi li vozi rifove i zajebancije i imbecilno sulud bubnjar koji nastupa sa maskom u koju je ugrađen mikrofon. Nestvarno je bilo gledati sa koliko energije udara i čuti kako sve to zapravo zvuči uvežbano, uprkos haotičnoj prirodi muzike i masti koja lije iz opreme, u pitanju je noise rock na samom vrhuncu. U jednom trenutku kreće zabadanje od rifa, a neko pred binom diže onaj dildo/vodeni pištolj i demonstrativnim pokretom ga nabija pravo u plastičnu čašu. Obscene Extreme trenutak, part 2. Metalgate je najbolja bina.

 

Insomnium

Trk sa male bine na veliku, kad ono – ne čuje se solo gitara. U jednom trenutku izbija kako treba, pa se skroz gubi i nastavlja opasno tiho do kraja nastupa. Tonce da izbace iz esnafa, zauvek. Sviraše pet pesama sa pretposlednjeg albuma, koliko ispratih, ostatak su manje-više prošarali, ali su mogli i bolje, nisu me kupili. Crče ritam gitara u jednom trenutku, a oni mukice nemaju rezervnu, nego ovaj ode iza na opravku za vreme pesme, naravno... zamislite kako zvuči bend sa pola gitare. Krajnje neprofesionalan potez, ali ko zna šta se sve izdogađalo i kako putuju. Opet, jebeno je nastupati dok Sunce još uvek žeže, nikako ne ide uz ovakvu muziku. Tokom čitavog festivala mi je na pameti bio Satyricon na Ušću, to je taj ubica tripa.

 

Behemoth

Sviraše ceo poslednji album, dakle, smorih se. Još onako uzbuđen i ubrzan, jer čujem „Blow Your Trumpets Gabriel” dok sam na putu ka ulazu, kažem „Dobro je, prvo sviraju kršine sa spotova”. Ubaciše tri starije stvari za kraj, baš se vidi da ih mrzi da navežbavaju - Nergala pogotovo, još uvek ne ume da odsvira sopstvenu solažu na „Conquer All”, dvanaest godina kasnije. To je bio jedini trenutak da je neka solaža izašla kako treba. Jesam li spomenuo da je solo gitara bila utišana? Jadan Seth, godinama ga muštraju kao session člana, piše im solaže, ide na turneje i na kraju se ne čuje, jebem ti život. Bilo je lepo, bilo je teatralno, ali sam imao osećaj kao da gledam Dimmu Borgir u 2016. godini, pa još slabije.

 

Wolfbrigade

Pojačani kao nenormalni, sve pršti na Metalgate bini, šatra prepuna publike, rifovi se uglavnom ili naziru ili postanu jasni kada upadne melodičniji deo, ali nekako je bilo dobro. Odvrnuše oni te pedale na deset, ali ne može uživo kao u studiju, jebem li ga. Kratak i efektan nastup, sve u svemu, uz komentar da majstor za svetlo zaslužuje duplo, koliko god da ga sada plaćaju. Sjajno je izgledalo.

 

Mrla

„More hat than cattle”, kažu Ameri. „Tresla se gora, rodio se miš” bi bio naš ekvivalent, otpilike. Deluje to lepo, zvuk je čist, svetla su na mestu, ali nema mesa, nema supstance. Nije problem u ponavljanju, problem je u tome što nema šta da se ponavlja. Naravno, gomila ljudi prati, hype čini svoje.

 

Ufomammut

Verovatno nastup festivala za mene. Koliko sam izgubio otkazivanjem Electric Wizard-a, toliko sam (neočekivano) dobio ovom zamenom. Rif za rifom za rifom za rifom, samo udaranje i sabijanje, negde u neodređenom prostoru između benda i publike. Sinhronizovan pokret publike na prvom rifu je bio prizor i po, nema tu da neko ide samo glavom, drugi iz ramena, a treći da đuska – ono je bilo kolektivno padanje u stonerski trans, iz leđa. Jedina „greška“ je bila to što basista u jednom trenutku nije uključio baš sve distorzije i overdrive-ove koje je hteo, pa sam mu uhvatio užurban pokret nogom tri sekunde nakon ulaska u glavni rif. Bas je već zvučao masno, ovako se zvukom urezivao u glavu. Dovoljno za zamerku? Jok. Pedesetak minuta je prošlo kao pola sata i poslužilo kao fantastična završnica festivala za mene.

 

 

Pozdrav za ekipu, znate ko ste, lepo smo se družili. Pozdrav i za ljude istančanog muzičkog ukusa koji su birali albume za putovanje, zaređali su se Crack The Skye, Blackwater Park i Written In Waters, tim redosledom i bez prekida, kakav kombo. Sledeće godine ide nadoknada EW-a i još jedna dvadesetogodišnjica.

 

Sigurno ima grešaka u kucanju, tako da ću editovati jedno pet puta dok ne budem postigao zadovoljavajući izgled.

Kao da u 2016. godini gledaš Dimmu Borgir iz 2007. godine?

Razmišljao sam i o tome... "Da li bi ovako bilo da ih gledam u ISD periodu?" Jok, a-a, nikako, makar bi imali relativno prošaranu listu.

Čitajući ovaj Lououv izveštaj, čini mi se da smo bili na istom festivalu, ali nisam siguran

samo ti je krivo sto nisi u ekipi "znate ko ste"

I što nisam gledao Ufomammut :/

Nemoj ni da se salis

Nema veze to, pazi ovo, čekamo euro dates i idemo obavezno:

 

3 benda stotine zica.