Vlaja Buraz

Ономад некад прије интернета на непријатељском сателитском каналу WDR сам погледао концерт дебелог њујорчанина. Нит' гаднијег лика, нит' милозвучнијег свирања и пјева, досад не сретох. А и жена му је лик, има занимљив "породични соло" албум. Него: http://youtu.be/wjO4ZpIwgxk Мало другачији блуз, причица. Некад свирала бас у White Zombie, а види је сад. Осовина бенда су три жене, а ту су и пратећи незнатни младићи. Какав је остатак албума, не знам, шта је за очекивати, ал' ово је симпатично. Ко није убијеђен, да кажем да се у споту у једном тренутку види сиса.

Тешко је наставити након овакве слике, али... http://youtu.be/JJO-XcQrlX4 Снимак из 1995. године, како то стоји у опису, прва постава Neurotic Outsiders: McKagan, Sorum, Billy Idol и Steve Stevens. Елем, оно што је посебно занимљиво овдје јесте гитар солаж који је... у једном свом сегменту (од 1:44) па... замало Матијас Еклунд. Знам да је Стивенс велеспособан, имам соло албуме као и Black Light Syndrome, упратио сам фасцинацију (шпанском) акустичном гитаром, али овакав моменат досад нисам чуо њега. Морам признати да ме баш изненадило, куцао сам нешто и слушао то у позадини, кад одједном хонки-тонк оде у божју матер...

Па да, узео сам у обзир да је из 1992. али опет je и то релативно касно, јербо се већ десило оно што споменух у првој реченици ове теме. Нпр. некако ми се чини да је највећа глупост за Living Colour: "Буквално црни хард рок - са гитарама", а тад је већ изашао други албум, на њему "Solace of You", "Under Cover of Darkness", "New Jack Theme"... Да ми неко каже да је то хард рок, ја бих га ударио шаком. Да ми је неко прије 10 година рекао да је то хард рок, ја бих га ударио мало мањом шаком. Мислим, први албум Living Colour се може релативизовати као хард рок, прије свега због "Cult of Personality" (да се занемаре "Glamour Boys", "Funny Vibe", "What's Your Favorite Colour?"...), али послије је отишло у свим могућим правцима, а уживо да не говорим, гдје је увијек био присутан free jazz коријен... А текст је такав какав јесте, цијеним труд. Једино што бих споменуо јесте да се интересовање "иностраних" новоталасних бендова (попут Talking Heads) за црно музичко наслијеђе више бавило неким облицима који су касније подведени као world music него заправо нечим што је тема ове теме. Нпр. илустрација слична, управо пустих да чујем, нумера "Ricochet", David Bowie (Let's Dance, 1983)...

За почетак, Хендрикс? Стварно? Искорак се десио са друге стране, што се популарне музике тиче, кад су бијелци почели да се контају у ритам и блуз. У недостатку боље идеје, лакше је навести Стоунсе, мада би то стварно било дилетантски. Ваљало би добро истражити гдје се заправо десила фузија - ко је скупио муда да искорачи према црном звуку, али рећи да је Хендрикс то започео... Дубоко неслагање изражавам. Наравно, ово се све односи на спајање црног и бијелог звука, као у приказу, а не на фанк рок. Gang of Four и Talking Heads су два бенда која су брутално незаслужено добијала невјероватне количине пажње од домаћих новинара, тако да ћу овдје само написати да је њихово помињање поприлично излишно. Living Colour, Red Hot Chili Peppers, Urban Dance Squad, Public Enemy, Primus, Body Count - све погрешно објашњено и посложено, ал' да не улазим у детаље. Објективна рецензија The Stone? Коме је уопште потребна та рецензија? Коме је уопште потребна та "музика"? Немој нам каљати тему тим глупостима... А наши новинари су стварно били нешто посебно, то сам и навео у приказу Вукојевићеве књиге, кад је и Влатко то био примјетио тамо прије хиљаду година... Није спорно да неко нешто воли, али ваљда би, кад је о музици ријеч, било добро да редакцију чини хрпа различитих људи, па да имаш једног који ће са страшћу писати о једној ствари а другог који ће једнако квалитетно обрађивати дијаметрално супротан жанр... А ови наши нису видјели даље од новог таласа, да га јебеш. Или талентовани Драган Кремер који Б.Б. Кинга покушава убиједити како његов блуз није довољно чист. Него, нешто заправо о теми, да не испаднем као ђапе са Попбокса: http://youtu.be/47C5MF18gaU Имао је Смак свакаквих момената, а гдје и неће, с обзиром на љубав према Сантани који је био велесвеобухватан (да не стављам линк и за "Перле" које су шарене до бола), али ова ствар ми је баш нешто посебно, а ту бих и да споменем књигу Невидљиве теразије Слободана Стојановића Кепе. Мали али значајан допринос ЈУ Рок књигама. Кепа није превише школован нити образован човјек, али, поред тога што је невјероватан музички таленат он је и брутално искрен тако да је књига стварно дирљива.

И док нисам имао идеју одакле да почнем нападати овај приказ, јер је толико тога погрешно написано, са друге стране, некако нисам хтио да га нападам, јер је очигледно уложен неки труд; поштујем. Е, сад, то што су ЈУ рок новинари већином били пренабијеђени идиоти и фаворизовали* (!) потпуно погрешне и маргиналне ствари, то је сасвим нека друга тема, а о томе сам нешто рекао овдје: http://bojan5150.moj...991/157776.html Него, кад смо већ код пренабијеђених идиота (и њихових духовних и моралних насљедника), нађох се на Попбоксу након дуго времена, па кренух читати тему: http://www.popboks.com/article/29319 Текст, најблаже речено, недоречен, али, један ми коментар испаде занимљив: Не бих да овдје упадамо у расправу која има било какве везе са народном музиком (већ сматрам да је јако жалосно што на метал форуму има тема "народњаци" са преко 200 страна), али, занимљива теза и расправа која је услиједила. Оно што ми је још занимљивије јесте фраза "аритмични рок звук сфрј" (који је мало обојен овдје споменутим бендовима), која се донекле наслања на (моју) изнешену идеју о европској и америчкој осовини - мелодија против ритма, што је опет базично: африка > црнци > бубњеви > празна стаклена флаша кока-коле = ритам насупрот европа > бијелци > клавир > ако иде на солфеђо бјежи од ње што даље = мелодија А ми смо углавном бијели. Што се мене тиче, у једном тренутку сам сконтао да музика не ваља ако макар негдје нема неку клицу црног звука, ваљда сам тако некако и почео проучавати фанк рок и схватио зашто не волим неке ствари, да их сад не набрајам... * Идеја новинарства је објективност.

Цитирао си само трећу ставку гдје (ми) одговараш да је он добар пјевач, што би вукло за собом чињеницу да сам ја негдје рекао или имплицирао да је он лош пјевач (или, пак, да је то опште прихваћено мишљење). Ја нисам то написао нити мислим тако. У том смислу си промашио, ако си мислио да ја очајност његовог матичног бенда и његову анорексију изједначавам са неспособношћу. Ако ниси, онда сам ја промашио. *** Лазару, метална главо, шта има? Да немаш какав албум МЕГАДЕТА за поклонити? Или можда мислиш да је РИЗИЧНО поклањати албуме МЕГАДЕТА? *** А ова тема треба да буде на Рок и Хард Рок подфоруму.

Промашио си, самим тим што си одвојио другу ставку. Реално, да није добар пјевач, тешко да би од њега направили мултиплатинасту питу звану Локални Аутопарк. Нико се више не упушта у Мили Ванили. Нико више не иде на 100% ретарда. Али, оно што је симптоматично овдје, јесте што се он расположивим капацитетима труди да копира туђи стил, а то не испада велејадно, бар мени. Е, сад, да ли је идеја да се настави рад СТП (са) копирањем Вејланда? Вјерујем да би могла бити, јер ту су паре. Браћа су радила и Ток Шоу и Арми ов Ениван, а ту није било пара.

Нова пјесма са Честером Бенингтоном (Локални Аутопарк) на мјесту вокалног солисте!!! Читава се може чути на СТП СаундКлауду, ал' с обзиром да не знам како да је интегришем у поруку на форуму, ево линк за Блаебермаут објаву (док је неко већ не окачи на ЈуЋуб): http://www.blabbermouth.net/news.aspx?mode=Article&newsitemID=190126 Елем, иако је метиљави дјечарац, Бенингтон: - на слици са СТП изгледа као врхунска алтернативна педерчина; - звучи као 70% Скот (Вејланд); - звучи сасвим коректно, што не вјерујем да куцам овим рукама које дижу тегове у теретани. Пјесма је живахна, брза, младалачка, распиштољена, надахнута. Аранжман солидан. Свиђа ми се више од комплет прошлог албума.

Понешто о мом виђењу домаће сцене у '90-им написах на Тригер теми: ЛИНК Елем, слажемо се, а код нас је све каснило, мање или више: хард рок (како су Атомци пљувани што су се држали свог док је цвјетао нови талас), нови талас (наједном се сви ошишаше), глам рок (сад га по Пусикет и Вервил) и метал (и онај у '90-им и онај у '00-им, да не спомињем биједне покушаје прије тога). Ал' опет, боље да личи на нешто него да не личи ни на шта, што је случај са сценом данас. Е, сад, Urban Dance Squad прича ме подсјети на Clawfinger. (И они би се условно могли мало прихефтати на ову тему.) Нисам сигуран колико су успјеха имали у матичној земљи али ме то подсјећа на идеју да је Европа наклоњенија мелодичнијој музици наспрам Америке којој је битнији ритам (који је и основа фанк рока). Максималан респект за њих и ту свирку у Београду, ја се сјећам као кроз маглу да су у та нека зла времена дошли и Biohazard, Pro Pain (и још неки), што не би требало заборавити.

Хвала. Вињак ћу заштекати у неки подрум гдје ће сачекати 50. годишњицу матуре на коју ћу можда и отићи те аналогно осјетити жељу да пијем тешки алкохол. Добра ова ствар од Urban Dance Squad, нисам их слушао раније. Управо ћу да потражим који албум. А Parliament Funkadelic породица је велики расадник талената који и дан-данас имају огроман утицај. Имам неколико албума и хоћу још, ал' о њима конкретно други пут. Елем, један из те породице је Бутси Колинс који је 1992. са Стивијем Саласом и Бадијем Мајлсом издао албум под именом Hardware (да не буде забуне, то је име бенда, албум је Third Eye Open). Салас, иако тада изузетно млад као и сад, велемајстор је фанк гитаре али има и један баладни сентимент који мени лично не лежи тако да је албум пола-пола. Ипак, нећемо о тужним стварима, тако да ево једна соло ствар Стивија Саласа, мени може бит' његова понајбоља: http://youtu.be/rWn6vsXX3fI Обратити пажњу на гитару десно. То је са албума Back from the Living из 1995. гдје је бас већински одсвирао Т.М. Стивенс, а мањински Рик Скаторе (24-7 Spyz), и то ми је једна од најљепших ствари у овом "жанру", што је све дебело испреплетено и онда се да истраживати по тим нитима и концима... П.С. Која је риједак генијалац и креативац, а неколицина домаћих бендова се била у '90-им успјешно наслонила на талас бас-масног звука: Деца лоших музичара, Плејбој, Кристали (на првом албуму), Ван Гог (на албуму Страст)... недостају ми ти дани, музички.

А, да. Фанк се ширио на све стране, па је успио да зарази и метал, наравно, онај гдје младићи нису исувише штовали сотону и схватали су да постоји одјећа која не укључује кожу, ланце и мирис Халфордовог сјемена. То је отприлике ова компилација коју је Скалкрашер споменуо. Ономад изјавих да је ваистину штета што Трухиљо сад свира у клетој Металики, јербо, прво, много је способнији него што треба да буде; друго, његов креативни унос тешко да ће доћи до изражаја (ауторска права, паре); треће, човјек је црнац душом, није каубојац. Додуше, и К'рк Хемет је црнац само се то не види. Мислим да су Infectious Grooves јако неуједначени квалитетом и садржајем, ал' опет, поједине нумере су есенцијалне: http://youtu.be/1f7XwCsx4fs А један од бендова који сам узалудно преслушавао у нади да ће ми се свидјети је Fishbone. Разлог је веома једноставан: ска. Мрзим ска. Не мрзим га као што мрзим Словенију, али га мрзим. Али имају добрих пјесама. Добра им је ствар на саундтреку за филм Посљедњи акциони херој. Но, добро, доста о томе. Ево двије стварчице гдје је више него очигледан утицај фанка на круте хард рокере... http://youtu.be/FHXPmaOU8uE За мене брутално изненађење. Бенд Damn Yankees, нека врста супергрупе, младићи из група Night Ranger и Styx удружени са Тедом Јебеним Нуџентом. Исполирани радио-ро(ц)к, имали су неке баладе на албумима (што је неочекивано за Теда), а онда овај фанки (што је, такође, неочекивано за Теда). Једноставно, так'а је била мода, само што сумњам да је Тед носио широке еМСи Хамер хлаче. http://youtu.be/JGXcwNP4qiU Бенд који је настао из Racer X, The Scream. Гилберт је отишао на своју страну, остали су узели Џона Корабија (који ће касније постати члан Motley Crue). До снимања албума, напустио их је и Скот Траевис (зајахао Judas Priest моторцикл). Занимљиво да Џон (Хуан) Алдерете, иако врхунски басиста а није чисти бијелац, нема осјећај за фанк. Опет, душмани су га били сатјерали у ћошак.

Не знам да ли је ова тема оваква зато што сте Срби или зато што сте металци. Ја сам суђе опрао, а само ћу да цитирам највећу глупост која настаде у међувремену па се одјављујем на наредних годину дана: И онда је мрмот (за страно тржиште свизац) завио чоколаду. Бјежим према брдима, бјежим да спасим свој живот.

Та нека порука, не цитирам специфичан дио, него да не испадне да одговарам присутним дамама. Пази, ја нисам сезонац, тренирам 11 година без суплемената и без повреде, "не опадају ми перформансе након двије седмице без тренинга" и тежина ми зависи само од моје жеље да се обуздам према чоколади. Уколико желим да сагорим нешто масти, избацујем слатко и убрзавам тренинг (смањујем паузе). Прошла седмица, тренинг за груди (једне седмице радим груди са шипком, друге са бучицама): 1. Равни бенч три серије са 50 кг х 12 понављања три серије са 80 кг х 10 понављања три серије са 120 кг 8-8-10 понављања три серије са 80 кг 12-12-10 понављања 2. Широко развлачење са ротацијом, коса клупа пет серија 2 х 20 кг, 10-12 понављања 3. Пуловер пет серија са бучицом од 30 кг, 12-15 понављања А то је све са резервом. Бенч кад радим, леђа су ми на клупи - не гурам куковима, радим без појаса. И још нешто у вези тренирања, чисто да не дјелује да радим 11 година исто: већ 4-5 година не радим руке редовно. Не треба ми нарочито. С времена на вријеме убацим, нпр. одвојим суботу само за један дио руке, бицепс или трицепс. За трицепс радим потисак с чела, 8-10 серија, потисак на лат машини ако ми је досадно. Са друге стране, за бицепс има милион занимљивих вјежби али ништа љепше него супер серије с бучицама. Исто тако, ноге по потреби, кад осјетим да сам лијен. Уколико увежем два мјесеца, хлаче ми постају тијесне, а то је најчешће кад не бициклам и не планинарим.

Око максимума ти не бих даље објашњавао, само бих морао да се понављам, а досад је већ било пуно празног хода. Висина (већ годинама ) 178 цм, тренутна тежина 101 кг. Тежина варира од 95 до 103, зависно од мојих прехрамбених навика у том тренутку. Највише сам имао 106 кг, то је било 2006. године у експерименту који се звао "три литра млијека дневно". Од тих три литра, два су ми стајала у грлу. Иначе се не укључујем у ову тему, ал' данас ми је други дан славе, перем суђе па у паузама да покушам објаснити понешто.

Зато сам и написао базични проблем с логиком. Да ли ће трицепс дати свој максимум након груди или кад га радиш одморног? Ако мислиш да је исто да га "дотучеш" након груди, то је споменути проблем. А ја сам за 11 година пробао штошта. Ево синоћњи тренинг за груди, двије вјежбе, будући да ми је слава, којешта радим око куће па сам лијен у теретани: 1. Развлачење на равној клупи четири серије 2 х 31 кг, 12 понављања пет серија 2 х 51 кг, 8 понављања (након тога ми је већ тешко да скупим руке) четири серије 2 х 31 кг, 10 понављања 2. Пропадање четири серије, 15-20-25-30 понављања (лијен сам да качим терет на себе) (Након тога су ишли неки трбушњаци гратис.)

Имате базични проблем са логиком. Када радите груди, примарно се активира грудни мишић, секундарно трицепс. У зависности од тога колико не знате правилно изводити вјежбе, трицепс се активира у већој мјери. Аналогно за леђа. Различите групе мишића су различите групе мишића. За почетак је циљ да сваку ојачате колико год можете, а касније слиједи фино штимање гдје ћете радити оно што вам је потребно а прескачете непотребно. Даље, максимум је максимум. Ако нисте никад чули ништа о теретани, да вам ја кажем: потребно је дати максимум. Или можете дробити на интернету на теми о теретани гдје на 200 страна нико није поставио своју слику. Конкретно, пластичним примјером да опишем, максимум. Након што завршим тренинг леђа, не могу да нормално завежем косу, ни након што се истегнем. Након што завршим тренинг груди, не могу нормално да скупим руке испред себе. Зато не иду леђа/бицепс, груди/трицепс, јер не може. (Код некога може, не спорим.) Додуше, код мене је то након 11 година тренирања без суплемената. Још питања, зашто не ово, зашто не оно?

Паја, управо си дао објашњење, ниси стручан.

ДаблФајер, потпуно погрешно (за почетника), посебно кад је Озирис рекао да неће узимати суплементе. Тренинг на којем ће радити груди, рамена и трицепс заједно, ако иоле добро одради груди, рамена неће моћи радити са 60% снаге, а за трицепс ће остати само грчеви.

Због оног дијела који ниси цитирао. Мишић је већ начет и неће дати свој максимум, посебно ако први дио (груди/леђа) одрадиш како треба, у шта сумњам у вашем случају. Још питања?

Зато је ту ово: То је била моја прва недјеља, и наредних стотињак. Па сам онда избацио трбушњаке.

Пола литра воде на 45 минута, више од тога не би требало. Управо обратно. Кружни тренинг (све справе/вјежбе) радиш кад обликујеш мишиће, за стицање и одржавање кондиције. Кружни тренинг са малим тежинама као "упознавање теретане" је губљење времена. Спреми се да пропатиш упале. Уклопи четири дана: 1. дан (пон) груди: три вјежбе, укупно 12-16 серија 2. дан (уто) леђа + трицепс: три + двије вјежбе, укупно 12-16 + 8-10 серија # дан (сри) одмараш и слушаш љути рокенрол (Дејан Цукић и Спори ритам бенд, Ватрени пољубац, Кербер, Живо блато итд) 3. дан (чет) рамена + бицепс: три + двије вјежбе, укупно 12-16 + 8-10 серија 4. дан (пет) ноге: двије до четири вјежбе, зависно колико си спреман на шепање На крају сваког тренинга радиш трбушњаке, пронађи по вјежбу за горње и за доње трбушњаке, четири + четири серије по 20-25 понављања. Циљ ће ти бити да трбушњаке радиш са паузама мањим од 30 секунди. Бицепс и трицепс нису фиксни, али бицепс НЕ ИДЕ послије леђа, трицепс НЕ ИДЕ послије груди и рамена. (Бицепс ради кад раде леђа, аналогно трицепс.) Што се тиче вјежби, труди се да не радиш исте сваки пут. http://www.bodybuilding.com/exercises/ Претражуј по мишићним групама па види шта ти је на располагању у теретани. То је свакако основа, а за даље су питања: Колико си тежак, а колико желиш да будеш тежак? Планираш узимати суплементе или не?

Кад су већ споменуте жене са гитарама... ЈЕБОТЕБОГ, колико је та жена сексипилна. Ради се, ако неко не зна, о Џоан Џет. И то старијој Џоан Џет. Није да је била ружна кад је била млада, ал' сад напросто сија. Можда зато што игра за други тим и пије крв младих дјевица, не бих знао. А обучена згодна жена са гитаром је к'о згодна гола жена без гитаре. Ево једна згодна гола жена без гитаре: Џун Палмер: http://junepalmer.tumblr.com/ *** Унутар споменуте комбинаторике остаје још варијанта згодна гола жена са гитаром, ал' мислим да то моје срце не би издржало.

Дакле, прије него што ће Курт пушком убити глаем (хард) рок, треш метал, себе и све остало, крајем 80-их и почетком 90-их година прошлог вијека, паралелно са глаем (хард) роком и треш металом, радио-дифузним таласима су владале поједине музичке групе које се нису дале тако лако уклијештити у само једну музичку ладицу али су ипак помирљиво климале главом на етикету фанк рок. Штабрекакомолим? Разложимо на састојке: с временом је заштитни знак рокенрола постала дисторзирана гитара која испаљује секси рифове, то је половина; фанк је, са друге стране, прије свега препознатљив по бас дионицама које се одликују занимацијама, активношћу, фреквенцијама, дебљини, тежини - друга половина. Дакле, идеја фанк рока је налијепити тешке гитаре на тешки бас. Са много или много више успјеха то су радили или још увијек раде Ред Хот Чили Пеперс, Икстрим, Ливинг Калор, Фејт Но Мор, Прајмус, Ден Рид Нетворк и многи други, а опет, утицај фанк рок покрета је био такав да су и многи (глаем) хард рокери додавали дјелиће фанк гитара или фанки баса или пак ситно трубаче који не свирају "Калашњиков". Опет, једна од одлика тог покрета условно названог фанк рок јесте била што се, као што је споменуто, један дио бендова који су условно били под тим кишобраном безусловно није либио да замијеша још елемената у свирку, тако да је ту било семплова, скреча, реповања и многих других ствари које су неподношљиве за брке са репићима у прслуцима са пришивачима. Ах... Ово је тема за причу о таквим саставима. За почетак, представљање три мање позната бенда који су иза себе оставили само по један "дугосвирајући" албум: LIMBOMANIACS - Stinky Grooves (1990) Састав из Сан Франсиска, почели са радом 1982. године и били изузетан клупски бенд, али је шири успјех изостао. У екипи је био Брајан "Брејн" Мантија (касније Прајмус али и Ганс ен Роузес), ту је негдје у друштву био и Бакетхед (човјек са милион идеја и једном пластичном кантом на глави), продукцију албума је радио Бил Ласвел, а гостовали на њ. Масио Паркер и Бутси Колинс. Текстуално, поприлично незрели односно зајебанти, музички, презрели - изузетни аранжмани и свирка. Синглић-хитић: http://youtu.be/IedAaxFEF8Y SMOKIN' SUCKAZ WIT LOGIC - Playin' Fools (1993) Веома шарен, и људски и музички, састав са источне обале САД. Пјевач/репер дубоког гласа у седмочланој екипи која је поред стандардних гитаре, баса и бубњева укључивала клавијатуре и скреч. Наслоњени поприлично генгста реп i хип хоп естетику, албум дјелује као нечија компилација највећих хитова, гдје у једном тренутку текст говори о злој биљци индијској коприви™ а у идућем екипа се баци у сумануту џез импровизацију. Синглић-хитић: http://youtu.be/LX3F9ja_-Zk FUNGO MUNGO - Humongous (1992) Још један састав из Сан Франсиска који је мало окаснио у освајању свијета фанк свирком. Дио су екипе која је свирала на истим мјестима као Прајмус, Мистер Бангл, Сајкефанкапус (и они би упали у ове описе да нису издали два албума), а након много зноја и километара су објавили ЕлПи за Ајленд Рекордс. Као и претходно споменути извођачи, ни они нису себи зацртали много граница; на албуму су присутни семплови, скреч, Србија, сурф, секс... и пуно хумора. Синглић-хитић: http://youtu.be/fij8Ati0G7Q *** И, ако се неко још увијек пита зашто фанк рок... Плесна музика је добра по Ваше здравље! П.С. Ко је издржао до испод анимације, даља занимација, текстић + пригодна компилација: ЛИНК

Ваистину су очајне нове верзије хитова. Само сам њих послушао и обрисао албум. Него, прати ли неко вијести и коментаре на Блаебермауту? Морам признати да има одличног материјала: http://www.blabbermo...wsitemID=189222

А срамоте, да ова тема чами двије године док се пише о тамо неким металикама и мегадетима и најтвишима. Елем, индиректно везано, пројекат сачињен од два бивша члана бенда по којем је тема насловљена; Д Вајнери Догз, а чланови су Били Шијан и Ричи Коцен, уз незаобилазног Мајка (Мајковићу!) Портноја. Сматрам да се може приложити на ову тему јер сумњам да ће овај пауер трио на трагу групе београдске групе Ван Гог да потраје. Снимили су албум, крајње неочекивано, за јапанско тржиште, па сад слиједи мало свирања. Први сингл је процурио у јавност: http://youtu.be/X8ZlPBuNNNw Личи мало на Блек Кантри Комјунион (чисто да их се не заборави тако брзо), а мало више личи на Мистер Биг. Не знам зашто сам мислио да неће личити на Мистер Биг. Било како било рефрен је "јапански хит футав", а остатак је занимљивији, посебно мини џем сешн који стартује на 2:50. Мислим да би ерем Точак био поносан на свог ученика. Ево и вијест са још података о пројекту: http://www.blabbermouth.net/news.aspx?mode=Article&newsitemID=189044